Ispovedanje grešnika

U miroljubivom tonu završena je druga po redu poseta Aleksandra Vučića Saboru Srpske pravoslavne crkve, a patrijarh Irinej ponovio je u svom obraćanju medijima da nada koju polaže u predsednika Srbije da će pitanje Kosova i Metohije rešiti u najboljem interesu srpskog naroda nije samo njegov nego i stav Sabora SPC. Predsedavajući i srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik, prisutan takođe, kazao je da iza Vučićevog govora nije ostalo nikakvih dilema i da je u svemu što je govorio na „ovu ili onu temu“, bio jasan i realan. A sam Vučić zahvalio se pozivu u „teškom trenutku“ i crkvi koja „kao važan činilac društva ima pravo na svoje stavove, koji ne moraju biti isti kao državni“. „Ja sam izneo sve svoje brige, razumeo sam njegove (patrijarhove) brige i muke, a neko mora da donosi i teške ovozemaljske odluke. Jedan od vladika je rekao - šta god uradiš bićeš svima kriv i ja sam to odlično razumeo... Ali da ne dajemo ono što niti je naše pravo, niti smemo niti možemo bilo kome da damo... Obavestio sam Sabor o svim razgovorima, svim pregovorima i svim temama“, kazao je predsednik. Bezbroj dilema, međutim, ostalo je za građane Srbije. O čemu su razgovarali, za šta je Vučić, predsednik svetovne države, tražio prihvatanje Sabora - ako to nije samo pitanje crkvene imovine i zaštite spomenika na KiM i konačno, zašto i građani nisu upoznati sa istim temama - bez ostatka i skrivenih namera. Uprkos pokušaju patrijarha Irineja da Sabor predstavi jedinstvenim u bezrezervnoj podršci zvaničnoj državnoj politici, valja podsetiti da je koliko u decembru prošle godine Sabor ponovio stav iznet na majskom zasedanju, kojim je oštro kritikovao briselske razgovore. I između ostalog, rezignirano odbio mogućnost da jedna zemlja 20 godina posle rata dobrovoljno pristaje na bilo koji vid odricanja od sopstvene teritorije, kao i stav da pitanje KiM nije samo političko pitanje na koje monopol imaju državni organi. U saopštenju kojim se na samom početku daje podrška vladiki raško-prizrenskom Teodosiju i njegovom sveštenstvu i monaštvu, u sukobu sa predstavnicima vlasti u Beogradu piše, između ostalog: „Bilo kakav potpis koji bi omogućio priznanje Kosova ili učešće u UN ili odricanje Srbije od KiM pod bilo kojom formom, zauvek bi ukinuo svako istorijsko pravo Srbije na ovim prostorima srpske duhovnosti i državnosti…Posebno zabrinjava što se pod vidom navodnog razgraničenja između Srba i Albanaca nameće mogućnost odvajanja ako ne celog onda najvećeg i najvažnijeg dela KiM iz sastava Srbije i njegovo priznanje kao dela nezavisnog Kosova ili takozvane velike Albanije. Još oštrije je zvanična politika kritikovana u Apelu za KiM čiji potpisnici su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, deset episkopa i još toliko protojereja, u kome se zahteva takozvano „zamrzavanje konflikta”, zaustavljanje pregovora zbog loših međunarodnih okolnosti, a sam čin potpisivanja karakteriše kao izdaja. Među episkopima koji nisu blagonakloni prema predsedniku, nisu samo oni koji se politički opisuju kao bliski DSS-u nego i bliski DS-u, iliti nekadašnjim predstavnicima vlasti koju je predvodila ta stranka. Jedan od njih, vladika diseldorfski i nemački Grigorije pred početak ovogodišnjeg Sabora kazao je da mu se danas u odnosu crkve i države čini da su elementi slobode, za koje smatra da su najveća snaga crkve, na različite načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. „Pre nego što sam ušao na Sabor SPC dobio sam određene papire o stvaranju zajednice srpskih opština – papir EU za koji mi se čini da je pristojan”, rekao je Vučić, maja 2013, kada je prvi put izašao pred episkope. Drugi put, šest godina kasnije, Vučić se nije vratio pred Sabor sa formiranom ZSO, verovatno ni sa drugim papirom, ali je pozdrav s patrijarhom bio daleko srdačniji.