Veliki plagijator

Koliko god to bilo porazno, ali i opasno po budućnost Beogradskog univerziteta, možda i nije čudno da je Stručna komisija Fakulteta organizacionih nauka, suštinski, legalizovala plagijat doktorske disertacije potpisane imenom ministra finansija Srbije Siniše Malog. I nije, posle svega, preterano čudno ni da je ocenu četvoročlane Komisije da su „propusti u citiranju pojedinih izvora literature pronađeni u sedam odsto obima doktorata“ što „nije dovelo u pitanje osnovne naučne doprinose i originalnost rada“, usvojilo i Nastavno-naučno veće FON-a. I to sa ogromnom većinom od 82, naspram 28 uzdržanih glasova (protiv nije bio niko). Važan je, naime, kontekst: kolektivno zatvaranje očiju pred očiglednim činjenicama desilo se u Srbiji 2019, u sedmoj godini naprednjačke vladavine. A u tih sedam godina, Aleksandar Vučić je, što uz voljnu, što uz nevoljnu podršku velikog broja građana, preuzeo kontrolu nad gotovo svim oblastima života - toliko da ga mnogi kvalifikuju kao vlasnika Srbije. U tom kontekstu, ocena Komisije da „doktorat nije plagiran u dovoljnoj meri da bi bio osporen“ – čak i ako se od profesora Univerziteta očekuje više - mogla bi se podvesti pod narodnu poslovicu „veži konja gde ti gazda kaže“. I to ne samo zato što je odavno postalo jasno da Vučić bez pardona brani svoje bliske saradnika od činjenica, tako da na njima nije uputno previše insistirati („Ne dam Gašića i Lončara.“). Odbranu od istinoljubivih napora šačice upornih pojedinaca olakšava mu pogodan teren u dobrom delu društva koji s lakoćom izbegava da vidi očigledno, ali i mnogi „istaknuti“ pojedinci spremni da mu, zbog lične koristi, saslužuju u stvaranju nove realnosti u kojoj mesta ima samo za podobne. O nedodirljivosti podobnih plagijatora, uostalom, svedoče brojni primeri iz njegovog, makar i bivšeg okruženja - poput Tomislava Nikolića koji ne uspeva da se seti koji fakultet je završio, ali zna da diplomu ima, šefa Državne bezbednosti Bratislava Gašića, vlasnika nepoznate srednjoškolske diplome ili guvernerke Jorgovanke Tabaković za koju su istraživački novinari takođe pronašli dokaze o preuzimanju tuđih autorskih dela u disertaciji. Na spisku je i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović – upravo nakon pojave dokaza o plagiranju njegovog doktorata, Vučić je s visine zagrmeo u pravcu stručnjaka, rekavši im da „veću glupost nije čuo“. Ima, čak, razloga i za ocenu da je plagiranje jedan od osnovnih metoda naprednjačkog delovanja – ne samo na planu lične promocije, već mnogo više od toga, na planu generalne politike. Sve to sa ciljem obesmišljavanja svakog drugačijeg, autentičnog mišljenja i preuzimanja kontrole nad svim aspektima života. Učestalost plagiranja tolika je da je teško reći šta je kod Vučića, kao centra moći od koga sve zavisi, autentično – osim, možda, agresivnog tona koji, posle početnog perioda potiskivanja, ponovo sve češće dolazi do izražaja. I osim nepoštovanja svega - ljudi, institucija, zakona, ideja, vrednosti, normi ponašanja, date reči... O plagiranju kao važnom metodu govori i podsećanje da su nekadašnji radikali uspeli da se, u postmiloševićevskoj eri, na vlast popnu tek kada su se preimenovali u naprednjake i, što je mnogo važnije, kada su od omraženih „dosmanlija“ preuzeli proevropsku politiku. Ali, već na tom primeru vidi se da je reč o specifičnom obliku plagiranja, svedenog na formu i potpuno lišenog suštine: naprednjačka verzija plagiranja mogla bi se, pojednostavljeno, opisati i kao „plagijat plagijata“, neka vrsta simulacije preuzimanja tuđe ideje, od koje, kad jednom dođe u njihov posed, obično ništa ne ostaje. Jer, sada je, čak i mnogim zapadnim diplomatama koji su godinama bili oduševljeni proevropskom verzijom Vučića, jasno da je, recimo, naprednjačko „evropejstvo“ ipak samo retoričkog tipa. O tome govori mnogo pokazatelja, sabranih u činjenicu da je „evropski put Srbije“, posle početne faze entuzijazma, poprilično blokiran i to ne samo zbog Kosova: otkako je, u januaru 2014, otvoren pregovarački proces o pridruživanju EU, Srbija je otvorila 16 od ukupno 35 poglavlja. Zatvorila je (privremeno) svega dva, ali je zato uspela da se, sa susednim balkanskim državama, kvalifikuje za termin „zarobljena država“, koji je Evropska komisija upotrebila u svojoj strategiji iz februara 2018. Slikovitije od suvoparne priče o pregovaračkim poglavljima, o simuliranju proevropske politike govori medijska slika Srbije - ako je konzumentima zvanične propagande teško da razumeju tvrdnje o gušenju medijskih sloboda kad savetnica predsednika Suzana Vasiljević ima spisak od čak 18 nezavisnih medija, ne bi trebalo da im predstavlja naročit problem da primete da su mediji najodaniji „proevropskom“ Vučiću, zapravo – izrazito proruski. Udarnički antizapadni rad najuticajnijih, vlastima bliskih medija, nije jedini način podrivanja zvaničnog proevropskog narativa: tragikomično je delovalo nedavno preuzimanje manifestacije „Besmrtni puk“, ruskog načina obeležavanja Dana pobede nad fašizmom koje, u izvornoj verziji, podrazumeva da učesnici nose fotografije rođaka koji su se borili protiv nacizma. U domaćoj verziji, međutim, mogli smo da vidimo da učesnici šetnji nemaju pojma čije fotografije nose, jer su organizatori, očigledno, propustili da ih nauče kako da odgovore na pitanja preostalih novinara koji se i dalje bave svojim poslom. Vučićeva fascinacija ruskim odnosom prema ratnim i vojnim pitanjima došla je do izražaja i u preuzimanju modela učestalog priređivanja vojne parade: za razliku od nekadašnje Jugoslavije, koja je svojim respektabilnim oružanim snagama, recimo, u periodu od 1965. do 1985. paradirala svega četiri puta, Vučić, koga ministar vojni naziva „vrhovnim komandantom“, odlučio je da se to radi svake godine. I to bez obzira na činjenicu da, kako tvrde predstavnici Vojnog sindikata, pripadnici Vojske Srbije ne dobijaju čak ni topli obrok i regres za godišnji odmor. Pa je tako, za potrebe plagiranja antifašizma od strane bivših radikala izvorno nesklonih takvim idejama, i ove godine upriličena parada i to u Nišu. Ali, dan nakon stvarnog Dana pobede – jer je Vučiću tako odgovaralo. A da neko ne bi primetio i druge nelogičnosti u oba ta događaja – poput, recimo, instaliranja generala Vladimira Lazarevića, osuđenog u Haškom sudu za zločine protiv čovečnosti, na čelo Besmrtnog puka u Nišu, sve to od strane „proevropske“ vlasti – poslužilo je višegodišnje anesteziranje javnog mnjenja i kreiranje paralelne realnosti u kojoj je sve teže verovati sopstvenim očima. U tu svrhu, plagirano je gotovo sve što postoji na javnoj sceni: recimo, gotovo da nema nevladine organizacije godinama posvećene borbi za ljudska prava, borbi protiv korupcije ili kontroli izbornog procesa, koja nije dobila svoj naprednjački pandan zadužen da, putem kontrolisanih medija, širi sliku o opštem blagostanju i cvetanju, zahvaljujući kome nam je predsednik već rekao da živimo u „zlatnom dobu“. Po istom principu, na gledanost emisije Zorana Kesića „udara“ se forsiranjem „humorističke“ emisije Lava Pajkića, zadužene isključivo za ismevanje Vučićevih kritičara. Na povratak „Utiska nedelje“ na kablovskoj televiziji ograničene dostupnosti, reagovalo se „Hit tvitom“ na moćnom Pinku. Pisanje NIN-a i Vremena, koje premijerki Ani Brnabić četvrtkom kvari raspoloženje, trebalo je da bude „poklopljeno“ proizvodnjom novog nedeljnika sa damping cenom, ali se, doduše, taj projekat namenjen pismenim građanima, slabo zapatio... Nije, naravno, Aleksandar Vučić izmislio organizovanje kontramitinga kako bi neutralisao javno izražavanje nezadovoljstva velikog broja građana, ali je, kao i u mnogo čemu drugom, u plagiranju opozicionih aktivnosti u cilju njihovog potpunog obesmišljavanja otišao dalje od bilo kog prethodnika. Tako smo dobili odraze u ogledalu gotovo svakog opozicionog poteza – počev od organizovanja naprednjačkih štandova oko opozicionih tako da oni budu opkoljeni i nedostupni građanima, do kampanje „Budućnost Srbije“ kao odgovora na proteste „Jedan od pet miliona“. Sve to sa uključenom pešačkom turom Vučićevih pristalica sa severa Kosova do Beograda, kao replikom „Ibarskog marša“ članova Lokalnog fronta od Kraljeva do Beograda (s tom razlikom što su Kraljevčani imali brojne svedoke svog pohoda ka prestonici, dok nije sasvim jasno utvrđeno kako su Vučićeve kosovske pristalice uspevale da tokom dana prepešače čak i po sto kilometara, koliko je iz objavljenih vesti proizlazilo). Najotužnija od svih falsifikovanih ideja bila je najava štrajka glađu državnih funkcionera, kao odgovor na saznanja da opozicioni predstavnici razmatraju ideju o štrajku glađu kao sredstvu za postizanje cilja – oslobađanju medija i stvaranju fer izbornih uslova. Nakon što su se čak i strani mediji zabavljali pričom o, u svetu jedinstvenom, mogućem štrajku predstavnika vlasti i kada su potencijalni akteri (Aleksandar Vulin, Goran Vesić) odustali od pretnje gladovanjem, briljirala je premijerka Brnabić: Maju Pavlović, vlasnicu novosadskog Kanala 9, koja je 23 dana štrajkovala glađu kako bi se izborila za svoja prava i prava svojih zaposlenih, optužila je za „ucenu“ zbog primene takvog metoda, potpuno zaboravivši šta je, manje od mesec dana ranija, mislila o štrajku glađu. A tada je, čak iz Dubrovnika, objašnjavala kako je gladovanje „Vulinov način da se bori protiv nasilja“, ne nalazeći u tome ni najmanje tragove „ucene“. Iz mnogih pomenutih, ali i brojnih nepomenutih primera na koje svakodnevno nailazimo u paralelnoj realnosti kreiranu od strane Vučićeve vlasti, postoji jedna zajednička crta na koju ukazuje Ivana Spasić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu: naprednjačko plagiranje tuđih ideja nije čak ni pravo plagiranje. Jer, objašnjava ona, jedan naučnik plagira drugog zato da bi, ukravši tuđu ideju (nalaz, istraživanje, dobru formulaciju), neovlašćeno postigao neki uspeh, stekao neku korist za sebe. Izvor od koga se ukralo, pritom, nije meta, on plagijatora ne zanima. Takođe, naučnik koji plagira, iako krši osnovne naučne principe, ipak, u nekom iskrivljenom smislu, pokušava da igra naučnu igru: on želi naučni uspeh i svestan je da mu za to treba rezultat, koji krade od drugog. U ovom, pak, slučaju, nastavlja sagovornica NIN-a, postoji želja da se skrši sama igra, a izvor je sam po sebi meta: kad se pravi paralelno `civilno društvo`, cilj je uništiti stvarno, samoniklo civilno društvo, izbaciti iz procesa društvenog pregovaranja i odlučivanja aktere koji nisu pod kontrolom i zatvoriti postojeće kanale kroz koje različiti (autentični) glasovi društvenih grupa i zajednica dolaze do javnosti. „Cilj nije samo krađa ideja, nego uništavanje i samih aktera i principa po kojima ti akteri, za sada, deluju, na osnovu nasleđenog stanja fragilne protoliberalne protodemokratije. I uspostavljanje novih pravila, čija je suština: mi smo sve.`Pravi` plagijatori ne nastoje da nametnu svoja pravila, oni samo hoće da se provuku“, kaže Ivana Spasić. Ono gde takav proces po svojoj unutrašnjoj intenciji stremi, upozorava naša sagovornica, jeste demodernizacija društva, u dva smisla. Jedan je dediferencijacija, odnosno ukidanje suštinske odlike modernosti - stanja u kojem posebne institucionalne sfere imaju vlastita pravila i autonomne su, „samozakonodavne“, same sebi daju pravila koja ih iznutra uređuju. Pražnjenjem takvog, samozakonodavnog sadržaja iz postojećih ustanova, objašnjava profesorka, prestaju da postoje kao prepoznatljive oblasti i civilno društvo (za razliku od države) i državna birokratska uprava (za razliku od partijskog života) i ekonomija (za razliku od politike), obrazovanje, univerzitet, umetnost, mediji, sport, zabava... „Oni ostaju samo kao prazne ljušture, što, ako se do kraja ostvari, biće još čudovišnije no što bi bilo da se i formalno ukinu“, kaže Ivana Spasić. Kao drugi aspekt demodernizacije ona navodi razaranje smisla samog javnog jezika. „Reči polako prestaju da znače ono što im piše u rečničkim definicijama. Slično ustanovama, postaju ljušture, leksičke prazne kutije u koje se uliva sasvim proizvoljan sadržaj. Na kraju će biti ukinuta mogućnost da se bilo kakva smislena poruka javno prenese: nećemo više umeti da jedni drugima govorimo, ili bar nećemo biti sigurni šta smo rekli i šta smo čuli, dok nam sa Višnjeg Mesta to ne bude dekretom objašnjeno“, kaže Ivana Spasić i upozorava da će ishod, ako se proces nastavi, biti „sveopšta relativizacija, normativna i diskurzivna kakofonija, zbrkana kaša bez reda i smisla“. Svedeno na tri jednostavne reči – perspektiva je zastrašujuća.