Mali plagijator

Pre punih pet godina, tačnije jula 2014., profesor Raša Karapandža je izneo dokaze da je doktorat Siniše Malog, odbranjen na Fakultetu organizacionih nauka (FON), između ostalog, velikim delom plagijat doktorske disertacije Stifanosa Hailemariama pod nazivom Corporate Value Creation, Governance and Privatisation: Restructuring and Managing Enterprises in Transition – The Case of Eritrea. Preduslov odbrane doktorata je bio objavljen članak Value Creation Through Restructuring – Key Value Drivers and Value Creation Models u poljskom časopisu Organization and Management za koji je profesor Karapandža takođe utvrdio ne samo da je plagijat disertacije Stifanosa Hailemariama, već i da se tekst iz tog članka našao u disertaciji budućeg ministra finansija. Zaplet po receptu španskih serija je u tome što je jedan od koautora tog članka, profesorka Slađana Barjaktarović Rakočević, istovremeno bila i član Komisije za odbranu doktorske disertacije Siniše Malog. Na ove tvrdnje profesora Karapandže, iste godine u septembru, reagovala je Komisija za odbranu doktorske disertacije u sastavu Ondrej Jaško, Slađana Barjaktarović Rakočević i Dragan Đuričin, zaključivši da su navodi profesora Raše Karapandže neosnovani. Dodatno, u prilogu ovog izveštaja Komisije za odbranu doktorske disertacije, kao dokaz da članak objavljen u poljskom časopisu nije plagijat, nalazi se i jedna bizarna prepiska sa izdavačem. Naime, prepisku sa izdavačem je vodila Iva Vuksanović, koja nije bila zaposlena na FON-u, niti je bila član Komisije za odbranu doktorske disertacije, već je tada, kao i sada, bila zaposlena na Ekonomskom fakultetu u Beogradu kao saradnica profesora Dragana Đuričina. Samim tim, nije jasan osnov po kojem se ta prepiska našla u ovom izveštaju. Sadržaj prepiske mogao bi, štaviše, da sugeriše nameru da se po svaku cenu izbegne bilo kakva mogućnost da izdavač posumnja na postojanje plagijata u navedenom tekstu. Naime, Vuksanović se, koristeći svoju privatnu elektronsku adresu, raspitivala o statusu ovog članka na sajtu izdavača pošto joj je bio neophodan kao izvor za vlastito istraživanje. Za ovaj izveštaj Komisije za odbranu doktorske disertacije, za koji je na prvi pogled bilo jasno da, proceduralno gledano, nije valjan, glasalo je 117 članova Nastavno-naučnog veća FON-a uz svega jedan uzdržani glas. Godine 2015. uredništvo žurnala Organization and Management utvrdilo je ipak da je sporni članak plagijat doktorske disertacije Stifanosa Hailemarama zbog čega je i povuklo ovaj rad. Nakon reakcije budućeg ministra finansija, časopis objavljuje, akademskoj zajednici nepoznatu formu pod nazivom Corrigendum, u kome autori priznaju da su na 13 mesta preuzeli tekst iz disertacije Stifanosa Hailemarijama bez navođenja izvora. Na osnovu ove revizije, časopis donosi odluku da ponovo objavi ovaj rad. Iz toga proističe ne samo to da je deo teze koji sadrži ovaj članak plagijat, nego da je i profesorka Barjaktarović Rakočević koautorka dela doktorske disertacije ministra finansija, što se, naravno, kosi sa definicijom doktorata koji „predstavlja samostalni i originalni naučnoistraživački rad kandidata u odgovarajućoj naučnoj oblasti ili više naučnih oblasti“. Španska serija se nastavila kada je petočlana Etička komisija FON-a u 2016, formirana pod pritiskom javnosti i na osnovu prijave podnete Univerzitetu u Beogradu, potvrdila nalaz Komisije za odbranu doktorske disertacije, a da pritom nije podnela zahtev NNV-u FON-a da imenuje stručnu komisiju, koja bi dostavila obrazloženo stručno mišljenje na osnovu kojeg bi Etička komisija podnela izveštaj istom tom NNV-u FON-a. Nakon toga je, i pored još jednog očiglednog proceduralnog propusta, NNV FON-a usvojilo izveštaj Etičke komisije o valjanosti ove doktorske disertacije. Potom je godine 2018. grupa od preko 300 srpskih profesora i naučnika podnela zahtev UB-u da poništi ovaj doktorat. Na osnovu tog zahteva, kao i zbog očiglednih proceduralnih propusta u prethodnim koracima, UB je tražio od FON-a da formira stručnu komisiju za proveru njegove osnovanosti. Formirana je četvoročlana komisija koja je prošle nedelje utvrdila da sedam odsto preuzetog teksta bez navođenja izvora i pravilnog citiranja (od 126 citata pravilno su navedena svega dva) ne predstavlja plagijat i da se ovim neznatnim procentom ni na koji način ne mogu ugroziti originalnost i naučni doprinosi ovog rada. U svom radu Stručna komisija je trebalo da se vodi Kodeksom profesionalne etike UB-a (Kodeks) i pomenutim Pravilnikom o postupku utvrđivanju neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova (Pravilnik). Prema članu 11 Kodeksa, akademska čestitost „članova univerzitetske akademske zajednice zasniva se na samostalnosti u akademskom i naučnom radu, odnosno sprovođenju originalnih naučnih istraživanja, predstavljanju vlastitih rezultata i na strogom poštovanju autorskih prava drugih“. Članom 22 Kodeksa nije propisan minimum dozvoljenog preuzimanja tuđeg teksta bez pravilnog navođenja, iz čega jasno proizilazi da je Kodeksu protivna sama namera prepisivanja tuđeg rada, bez obzira na obim plagiranog dela teksta. Naravno, pošto nameru sistematskog prepisivanja nije moguće kvantifikovati, prešlo se u javnosti na neprimereno i nadasve ponižavajuće cenkanje oko toga koliko je dozvoljeno prepisati, a da se pritom ne ugrozi naučni doprinos teze. Ovo je već viđeno: kada je 2016. na tapetu bila plagirana doktorska disertacija guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković, Aleksandar Andrejević, rektor Univerziteta Edukons, izjavio je da „za razliku od prirodnih i tehničkih nauka, u društvenim oblastima postoji veća tolerancija na poklapanje teksta, za koju su mu kolege rekle da može da iznosi i do 20 odsto”. Time je, dakle, u javnosti već bila pokrenuta licitacija sa dozvoljenim procentima prepisivanja, i to na osnovu običnih glasina. Poenta, dakle, nije u kvantitetu prepisanog teksta, nego u samom činu njegovog nedozvoljenog preuzimanja. Španska serija je kulminirala kada je Etička komisija FON-a (predsednica ove komisije je bivša prorektorka UB Nevenka Žarkić Joksimović) jednoglasno usvojila ovo kvantifikovano obrazloženo „stručno“ mišljenje Stručne komisije. Potom je NNV FON-a, po već ustaljenom receptu, ubedljivom većinom podržalo izveštaj Etičke komisije. Ipak, tačka još nije stavljena, jer je članom 6 Pravilnika predviđena mogućnost žalbe podnosilaca zahteva na odluku NNV FON-a. Sada će se koplja verovatno lomiti oko toga ko je zapravo podnosilac zahteva i ko, samim tim, ima pravo žalbe. S obzirom da je podnosilac zahteve UB, logika nalaže da pravo žalbe imaju svi članovi univerzitetske zajednice. Sve ostalo bi predstavljalo dalju opstrukciju ovog tragikomičnog kafkijanskog procesa. Navedena žalba se podnosi Odboru za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu (Odbor) u roku od 15 dana od dana prijema odluke. U roku od 60 dana od dana prijema žalbe, Odbor ima na raspolaganju sledeće mogućnosti: da potvrdi odluku NNV FON-a, da preinači tu odluku ili da odluči da se ujdurma nastavi tako što će da poništi ovu odluku i vrati je na ponovno odlučivanje FON-u. Naravno, prema članu 2 Pravilnika, neakademsko ponašanje ne oslobađa učinioca od „eventualne odgovornosti po zakonskim propisima o zaštiti autorskih prava i prava intelektualne svojine, kao i po drugim osnovima“. Osim počinioca, odgovornost bi trebalo da snose svi akteri koji su učestvovali u ovom procesu zataškavanja i opstrukcije. Prema članu 6 Kodeksa, vodeći računa o opštem dobru, „članovi univerzitetske zajednice dužni su da čuvaju integritet Univerziteta i njegovih članica Kodeksom su definisane i dužnosti fakulteta i nastavnika. Prema članu 17, stav 2, i da rade savesno, marljivo, odgovorno i posvećeno, prema svom najboljem znanju“. studenta i da obrate posebnu pažnju na to da li taj rad sadrži neki od oblika alineja 5, nastavnici Univerziteta su dužni da „savesno provere svaki pisani rad neakademskog ponašanja iz člana 1. stav 2. Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova“. Na kraju, sve se svodi na to da li UB ima snage da odbrani svoj integritet ili su, orvelovskim rečnikom, „sve životinje jednake, ali su neke životinje jednakije od drugih“.