Krug Dušana Petričića

Kad sam ugledao redovni izveštaj-karikaturu Dušana Petričića u prvomajskom broju NIN-a (najava tužnog praznika radnih ljudi u zemlji koja je uništila rad i radničku klasu), odjednom mi se ukazalo da je ovaj jedinstveni umetnik i nepogrešivi dijagnostičar društvenih stanja i ljudskih sudbina, zaokružio jedan krug, u kojem smo se našli svi, znani i neznani. Na toj NIN-ovoj karikaturi vidimo ostatke građanske klase i čestitih ljudi, u jednoj zlokobnoj koloni sa neprepoznatljivim licama (to je ideja malignog autora čuvenog slogana „jedan od pet miliona“). Ova kolona šeta, a sa strane stoje odličnici srpske vladajuće družine, svi pobednici, od velikog Gargamela do dvorske posluge, nosioci projekta „Zlatnog doba“, oličenog u bezakonju - rušenje Hercegovačke ulice, uništenje istorijskih zdanja, Hotela Bristol, zadužbina Luke Ćelovića, železničke stanice koja je preživela gotovo dva stoleća, ali je otpisana, zajedno sa autobuskom stanicom, da bi se zadovoljio vampirski ugovor sa nekim biznismenima iz Arapskih Emirata, koje je Evropa stavila na „crnu listu“. I ovaj pobedonosni niz prerušenih boraca za evropske vrednosti (dovučenih sa huliganskih fudbalskih tribina, s koca i konopca) pljuje iz sve snage tu kolonu „otpisanih“, koju je vladajući Gargamel označio kao fašističku bandu! Tad sam se setio da je Petričić u svet karikature uveo davnašnje pretke ovih „otpisanih i odbačenih“. Ali kako? Pre tačno 54 godine, tadašnjeg darovitog studenta likovnih umetnosti, mladog i naoko zbunjenog Duška Petričića neko je doveo u kulturnu rubriku uglednog nedeljnog lista Mladost (odavno je nestala, pokoj joj duši). Pokazao nam je izbor svojih studentskih crteža, neki svet čičekanja u crnim redengotima, sa cilindrima, smešnim naočarima (kasnije su nazvane: lenonke), sa baburastim nosevima i krilasto razvijenim brkovima. Vuklo je to asocijaciju na junake Nušićeve Ožalošćene porodice. Bio je to iščezli svet, poklekao pod udarom novog komunističkog poretka. Sada, posle ove današnje kolone, vidim da je u pristupu tom svetu Petričić iskazao melanholičnu nežnost prema građanskoj klasi, ugroženoj novim civilizacijskim snagama. I gde smo sada? Neki pređašnji svetovi su nestali, a na ovim našim prostorima vladaju Ibijeve udvorice koje izgaziše sve što nosi neke tragove civilizovanosti, samostalnog duha i moralnosti. U međuvremenu je Petričić imao neke čarobne prelazne faze: čuvene „kuvarice“ (mlađi ne znaju za naivne likovne artefakte, izvezene portiklice sa cvetićima, uz potresne pouke u stilu „Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori“), u saradnji sa velikim ironičnim mudracem Duškom Radovićem), a devedesetih je bio ekskluzivni karikaturista NJujork tajms rivjua i Toronto stara. Uzgred u tom svetu je likovno ilustrovao celu biblioteku knjiga za decu, jednog uglednog kanadskog izdavača. Došao je u rodinu početkom novog milenijuma, dočekao „zlatno doba“ sa svima nama. I rešio da ne podvije glavu. Veliki karikaturisti, poput Hogarta, Domijea, Grosa, Križanića, DŽumhura, usamljeniji su u svojoj disciplini od velikih pisaca, slikara, kompozitora. Iz jednostavnog razloga: oni moraju da dežuraju svakog dana, ne čekaju inspiraciju, stalno su na stazi kao maratonci. Uz neprekidni rizik da ih neki „dežurni patriota“ u nekoj pomrčini umlati močugom. Što se doslovno dogodilo velikom francuskom pamfletisti Žan-Polu Kurijeu. Petričić, potresni, nepotkupljivi hroničar naše nesreće. Izgovoreno na promociji Albuma karikatura Samo vas gledam