Piromani u sigurnoj kući

Dve sedmice uoči izbora za Evropski parlament (EP) i istovremeno s prvim krugom predsedničkih izbora, u Litvaniji je prošlog vikenda održan zanimljiv referendum o izmeni ustava kojom bi se ubuduće omogućilo dvojno državljanstvo velikom broju Litvanaca koji su se iselili iz zemlje. Šta je u tome zanimljivo? Pa, najmanje dve stvari. Prvo, pravo na dvojno državljanstvo - podržano ubedljivom većinom od oko 72 odsto glasova „za“, uz izlaznost od nepuna 53 procenta - koje sad treba da bude uneto i u najviši pravni akt nije apsolutno, odnosno neće ga ostvariti svaki Litvanac ili Litvanka koji poseduju ili tek planiraju da dobiju pasoš neke druge zemlje: takva mogućnost biće dostupna samo onima koji su stekli ili će steći državljanstvo neke od 43 zemlje članice Evropske unije, Evropskog ekonomskog prostora, NATO ili OECD. Litvanci će ubuduće moći da zadrže stari pasoš ukoliko odluče da postanu državljani neke druge uzorne države - NATO članica Crne Gore i Albanije, na primer - ali će, ako budu hteli da ostvare pravo na, recimo, državljanstvo tamo neke zemlje poput Srbije ili Mongolije i dalje prvo morati da se odreknu matičnog državljanstva. Priroda predviđene izmene litvanskog ustava je, dakle, krajnje diskriminatorska. I nije potrebno mnogo da bi se shvatilo zbog čega je to tako: očito se htela izbeći mogućnost da građani Litvanije kojima je maternji jezik ruski - a njih je osam odsto od ukupnog stanovništva - ostvare pravo na rusko državljanstvo, budući da se na taj deo populacije ionako (i naravno, u ogromnoj većini slučajeva nepravedno) gleda s podozrenjem, kao na potencijalnu petu kolonu, a zbog poznatog animoziteta koji, usled traumatičnog istorijskog iskustva i aktuelnih ekspanzionističkih inklinacija Kremlja, u sve tri baltičke republike postoji prema nesrazmerno većem i moćnijem susedu. Drugi interesantan aspekt referendumskog izjašnjavanja u Litvaniji šireg je karaktera i nije specifičan samo za tu zemlju, već i za mnoge druge na Starom kontinentu: primarna motivacija za uvođenje dvojnog državljanstva jeste činjenica da se domaće stanovništvo konstantno smanjuje još od sticanja nezavisnosti, a pogotovo od ulaska u EU 2004. godine, jer je procentualno ogroman broj Litvanaca u međuvremenu iskoristio ulaskom u Uniju stečena prava na boravak i rad u nekoj od drugih zemalja članica, te bolji život potražio izvan granica domovine: procenjuje se da se broj stanovnika Litvanije u poslednje nešto više od dve decenije smanjio za čak 20-25 odsto, pa tamo sada živi tek negde oko 2,8 miliona ljudi. Suočeni s takvim obimom depopulacije, Litvanci su, prosto, shvatili da restriktivna politika koja ne dozvoljava dvojno državljanstvo dodatno doprinosi tom osipanju, i sada rešili da (kao što se vidi, na kontroverzan način) nešto po tom pitanju preduzmu. O.K, ali kakve sve to veze ima s izborima za EP - osim kao ilustracija koliko su takozvane evropske vrednosti postale rastegljiva kategorija? Ima, itekako: budući da će se na njima od 23. do 26. maja voditi bitka između tradicionalnih političkih snaga posustalog desnog i levog centra na jednoj, te nadolazećih partija populističke i krajnje desnice i ne toliko uspešne, ali živahne nove levice na drugoj strani, kao i da taj okršaj u velikoj meri ima obrise kulturološkog konflikta, pitanje odnosa prema migracijama biće jedno od ključnih pri opredeljivanju birača. Samo ne uvek i nužno na očekivani način, u skladu s pojačanom retorikom i radikalno pooštrenom praksom antiimigrantskih politika koje se, u raznim varijantama, danas sprovode širom EU, na fonu onoga što se dešavalo tokom i nakon migrantske krize iz 2015. Neka skorašnja istraživanja, naime, pokazuju da u jednom broju članica Unije veća zabrinutost postoji zbog emigracije nego imigracije. Jedno takvo istraživanje, sprovedeno u 14 zemalja EU na impresivnom uzorku od 50.000 ljudi, pokazalo je da su u Italiji, Španiji, Grčkoj, Poljskoj i Rumuniji, pa čak (antiimigrantskoj paranoji vlade premijera Viktora Orbana uprkos) i u Mađarskoj - sve zemljama čiji broj stanovnika već duže vreme stagnira ili opada - građani opterećeniji odlaskom pretežno mlade i visokokvalifikovane radne snage u inostranstvo, no što strahuju od negativnih efekata priliva ekonomskih migranata iz drugih krajeva sveta. Ta zabrinutost je, štaviše, tolika da natpolovična većina ispitanika u Italiji, Španiji i Grčkoj (i skoro polovina Poljaka i Mađara) smatra kako bi njihove države trebalo da administrativnim merama ograniče broj sunarodnika kojima se dozvoljava iseljavanje. Istina, uzeti u celini za svih 14 zemalja, podaci pokazuju da je zabrinutost Evropljana (barem na ovom polovičnom uzorku članica u kojima je anketa sprovedena) zbog imigracije (32 odsto) i dalje značajno veća nego zbog emigracije (20 procenata). Ali, kao i osnovni motiv za organizovanje referenduma u Litvaniji, i prethodno navedeni podaci sugerišu da se jačanje identitetskih politika, toliko karakteristično za poslednju deceniju, ne ispoljava neizbežno kao mrzilačka ksenofobija ili ogoljeni rasizam, već i na neke druge, manje maligne načine. Mogla bi se čak, budući da ista istraživanja pokazuju i da Evropljani pred ove izbore kao prioritete vide i životni standard, suzbijanje korupcije, borbu protiv terorizma, te umanjivanje negativnih efekata klimatskih promena - odnosno da su u manjoj meri od pojedinih vlada opsednuti apokaliptičnim idejama o „borbi za spas Evrope“, „odbrani hrišćanske civilizacije“ i sličnim fantazijama - izraziti i oprezna nada da se predstojeće glasanje ipak neće izvrgnuti u manihejsku bitku na način na koji to priželjkuju desničarski potpaljivači poput Orbana ili italijanskog potpredsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinija. Sve, međutim, ukazuje da će desni populisti i demagozi poput ove dvojice - i drugi, još gori od njih - na ovim izborima ostvariti istorijski proboj, i da će u mnogo većoj meri nego dosad uticati na unutrašnju dinamiku evropskih institucija u novom mandatu. Iako, zbog međusobnih krupnih razlika nesposobni da nastupe kao jedinstven blok, najverovatnije neće doći u priliku i da direktno utiču na budući sastav glavnih organa EU. Kao i na tolikim nacionalnim izborima poslednjih godina, populistička i krajnja desnica će profitirati pre svega na slabosti tradicionalnih stubova nosača evropske politike: stranaka desnog centra, u EP okupljenim u okviru Evropske narodne partije (EPP), te levog centra, ovde u okrilju Progresivne alijanse socijalista i demokrata (S&D), pred glasanje ponešto ohrabrene nedavnom pobedom Socijalističke partije Pedra Sančesa na izborima u Španiji. Ali neće samo sada na tri bloka razvrstane i međusobno vrlo različite populističke i desničarske stranke (te njihova sabraća iz EPP, Orbanov Fides i udesno pomerena Narodna stranka austrijskog kancelara Sebastijana Kurca) biti one koje će zabeležiti dobar rezultat. Očekuje se da će u i dalje 751-članom parlamentu (pošto Velika Britanija još nije izašla iz EU, zakonski je obavezna da učestvuje na evropskim izborima, pa je zbog toga ukupan broj poslaničkih mesta i dalje onaj stari, umesto da bude skraćen za 73, koliko pripada Britancima) u novom sazivu više mesta imati i blok liberalnih partija (ALDE), kao i Zeleni: dve snažno proevropski orijentisane grupacije koje su u skorije vreme na izborima u više zemalja zabeležile solidne rezultate. Posebno će biti interesantno videti kako će proći partija francuskog predsednika Emanuela Makrona, Republika u pokretu (LREM), koja blisko sarađuje sa strankama iz ALDE i pretenduje na važnu ulogu u budućem ustrojstvu EP, u koji će ući prvi put, budući da u vreme prošlih evropskih izbora još nije ni postojala. Praktično sva istraživanja najavljuju da će u Francuskoj bolji rezultat od LREM zabeležiti desničarsko Nacionalno okupljanje (RN), nova inkarnacija bivšeg Nacionalnog fronta Marin le Pen - mada ni izbliza toliko bolji koliko se očekuje da će u Italiji u odnosu na sve druge stranke biti ubedljiva pobeda Salvinijeve Lige. I Britaniji se, zahvaljujući proporcionalnom izbornom sistemu koji se primenjuje na glasanju za EP (nasuprot većinskom sistemu na domaćim izborima), ali još više brljotinama koje su srozale rejtinge vladajućih konzervativaca i opozicionih laburista, smeši pobeda jedne populističke stranke: novoformirane Brezgit partije Najdžela Faraža, koji je Partiju za nezavisnost Velike Britanije (UKIP), s kojom je pre pet godina osvojio najviše britanskih glasova na izborima za EP, napustio nakon što je za njegove kriterijume otišla isuviše udesno. Ali - i to je važna promena u odnosu na stanje od pre nekoliko godina - osim Britanaca niko iz tog korpusa više i ne pominje izlazak iz EU; utihnula su i nekadašnja zalaganja za napuštanje evrozone kakva su se iz tih krugova mogla čuti u Italiji, Nemačkoj i drugde. Objašnjenje za to je jednostavno: populisti i desničari širom Evrope shvatili su da takvi stavovi nigde nemaju ozbiljnu podršku birača. Od jedne do druge zemlje članice Unije, svakako je mnogo građana koji su frustrirani, uplašeni, besni - zato, uostalom, poslednjih godina i glasaju za radikalne, čak i ekstremne stranke - ali nisu izgubili pamet: oni razumeju, ili makar instinktivno osećaju, da je EU, i ovakva u kakvu se u međuvremenu pretvorila, u svetu koji je iskočio iz zgloba i dalje sigurna kuća za zemlje i narode koji su njen deo. Još da se vidi koliko piromana po glavi stanovnika ta kuća može da podnese.