Ultimatum i Trampov persijski tepih

Godinu dana pošto je Donald Tramp rešio da se povuče iz međunarodnog nuklearnog sporazuma sa Iranom i tako dovede u pitanje sve što je postignuto pregovorima, iz Teherana je stigla poruka drugim potpisnicama da je spreman da nastavi sa prethodnim nivoom obogaćivanja uranijuma. Ovaj stav oročen je na 60 dana u kojima ostale potpisnice treba da pokažu da se i dalje drže sporazuma. To se upozorenje pre svega odnosi na evropske partnere Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku, dok su Kina i Rusija već rekle šta su imale. Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova, posle susreta sa svojim iranskim kolegom Mohamadom DŽavadom Zafirom, pozvao je evropske potpisnice da se drže sporazuma, a ponašanje Vašingtona nazvao neodgovornim. Iz Pekinga je takođe stigla podrška, uz poziv da se „izbegavaju eskalacije tenzija“, kako je to formulisao Geng Šuang, portparol ministarstva spoljnih poslova. Amerika ne samo da je izašla iz sporazuma, već je primenila najteže sankcije ikada implementirane. Blokirani su računi, gotovo hiljadu firmi i pojedinaca nije više u stanju da radi i nema pristup svojim sredstvima. Istovremeno, upozorene su i evropske firme da im se može dogoditi isto, ukoliko nastave da sarađuju sa iranskim vlastima. Iranska revolucionarna garda stavljena je na spisak terorističkih organizacija, što je potez koji do sada nije zabeležen – da se vojska druge države proglasi teroristima. I to sve zato što se sporazum koji je potpisao Barak Obama nije svideo novoj administraciji, navodno zato što ugrožava američke interese, ne štiti američke građane i ugrožava sigurnost. A donekle i zato što je to bio uspeh prethodne administracije. Trampova ponuda za novi sporazum bila je neprihvatljiva, pritom je došla pošto je posle dvanaest godina pregovora konačno uspostavljen nekakav dogovor. Primedbe koje su se, između ostalog, odnosile na sumnju da će se dobijenim novcem „finansirati terorizam“, bile su dodatno iritirajuće za Teheran, koji nije zaboravio ni komentar DŽona Boltona, savetnika za nacionalnu bezbednost, da američki cilj mora da bude da se „Islamska revolucija iz 1979. okonča pre njene četrdesete godišnjice“. Za Iran je bilo teško da pristane i na mnoge uslove prethodnog sporazuma, da u narednih petnaest godina ograniči zalihe obogaćenog uranijuma, da u narednih deset smanji broj centrifuga za obogaćivanje uranijuma, da modifikuje pogon za proizvodnju teške vode kako ne bi mogla da se koristi za proizvodnju plutonijuma, da prihvati stalne kontrole, ali kako je u zamenu ponuđeno relaksiranje odnosa na svim nivoima, vlada Hasana Rohanija odlučila je da ipak pristane. Svi su bili skeptični tada, ali se sumnjalo pre svega na iransku stranu, sve dok se nije ispostavilo da dogovor ruši Amerika. Iran se našao u prilično komplikovanoj situaciji. Sankcije su pogodile gotovo sve sektore ekonomije, napredak kojim je vlada opravdala svoj pristanak sada je ne samo zaustavljen, već i ozbiljno uzdrman. Inflacija raste, nacionalna valuta - rijal izgubila je dve trećine vrednosti, izvoz nafte pao je više od polovine i verovatno će još padati. Nestašice su opet na pomolu. Nemačka, Francuska i Velika Britanija odbacile su iranski ultimatum, kao što se i očekivalo. Prošle godine, kada je Vašington objavio da se povlači, Federika Mogerini, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku, poručila je da je EU „rešena da očuva“ sporazum, a ovih dana pozvala je Iran da „poštuje svoje obaveze preuzete nuklearnim sporazumom, što ćemo i mi učiniti sa naše strane“. To je, ipak, pitanje koje ostaje nerešeno – koliko je EU spremna da brani svoju spoljnu politiku i da se suprotstavi američkim pritiscima. Ili će dogovor važiti onoliko koliko Vašington bude dozvolio da važi. Sada se očekuje da sve zemlje koje kupuju iransku naftu to prekinu, inače će se i same suočiti sa sankcijama. Očekuje se da će povećani pritisak na Teheran ojačati tamošnju tvrdu liniju i gurnuti umerene snage u defanzivu. Time rastu šanse da dodatno eskalira stanje u jednom od brojnih kriznih žarišta poput Jemena, Sirije, Libana ili Iraka. Ponovno vraćanje na staro doneće nekima i dobit, ekonomsku i političku. Kao i uvek u izolaciji cveta crno tržište, a oni koji ga kontrolišu zauzimaju sve važnija mesta. To je upravo onaj deo vlade koji se protivio potpisivanju sporazuma, tvrdeći da ne treba odustajati od nuklearnog programa koji jedino može da zaštiti zemlju od neprijatelja. Sada mogu da očekuju da će uskoro imati potvrdu da su bili u pravu. A neprijatelj za Teheran je pre svega Izrael, koji je oduvek bio protiv bilo kakvog sporazuma. Iz Tel Aviva su oduvek stizala upozorenja da neće biti dogovora koji može da zaustavi Iran i da su strahovanja da će pre ili kasnije razviti nuklearno oružje. Uz sve veći uticaj, savez sa Rusijom, Turskom i Azerbejdžanom, mogao bi da znatno ojača iranske pozicije u regionu. To, ne bez razloga, ozbiljno plaši izraelski stranu. Tramp je već pokazao dobru volju kada je premestio ambasadu u Jerusalim, a sada se u svim novim zahtevima i pretnjama čita još jedan ustupak izraelskim prijateljima. Od njih je sada navodno stigla informacija da se Iran sprema za napad. Navodno, Teheran gomila snage u Ormuskom prolazu. To bi moglo da znači i da se sprema ono čime je već prećeno – zatvaranje ovog prolaza, kroz koji prolazi sva nafta iz Persijskog zaliva. Kako bi se ovakva blokada završila nije dobro prognozirati. Nevolja je već bilo sa dva saudijska tankera za koja se tvrdi da su pretrpela sabotažu posle koje je došlo do curenje nafte. Istovremeno, iz Vašingtona je stigla vest da će 120.000 vojnika biti poslato za slučaj da dođe do napada, kako je objavio NJujork tajms, pozivajući se na neimenovane zvaničnike. Nosač aviona „Abraham Linkoln“ i bombarder B-52 već su poslati. Da je opasnost od rata sve veća upozoravaju analitičari sa svih strana, da je najveća u poslednjih petnaest godina, kao i da je ulog tako veliki da se svi nadaju da će se eventualni sukob zaustaviti na Ormuskom prolazu. To se u ovom trenutku čini kao najbezbolniji scenario.