Ekshumacija detinjstva

Nešto govori da ovaj put ne bi trebalo početi pasusom koji nas kroz kratak životopis autora uvodi u njegovo novo delo. Serija Žmurke tera da, kada razmišljamo o njoj, odstupimo od forme, od urednog i očekivanog. Ipak, mora se uspostaviti širi kontekst. Nakon smrti Makavejeva, a ako pretpostavimo da Puriša Đorđević u devedeset i petoj godini života više neće režirati (mada, ko zna), srpski film ima trojicu preostalih obrazovanih genija: Slobodana Šijana, Želimira Žilnika i Miloša Radivojevića. Budući da bi tom trilingu mogao biti dodat i Đorđe Kadijević (predivni intelektualac koji se, odlično i posvećeno, bavi i filmskim stvaralaštvom) čini se da kroz sve te ljude prolazi jedna vezivna nit: oni ili uopšte nisu pohađali filmsku školu ili bi je upisivali nakon što su ozbiljno studirali nešto drugo. Film je, ako se dalje usudimo da ka jednoj tački usmerimo nekoliko neponovljivih osoba, dolazio kao konačni pokušaj pronalaženja najpribližnije forme za traženje najvažnijih odgovora. I, u toj potrazi, svaki genije, pošto „liči na svakoga a na njega niko ne liči“, koristi svoje polje borbe. Šijan je posvećenik umetnosti, neko ko je – za onoga ko ume da tumači – kroz svoje malobrojne filmove ispisao tomove o sebi uopšte se ne baveći sobom. Jer, čovek je ono čime se bavi na način na koji se bavi. Žilnik govori o sebi kroz svoje junake, često toliko bizarne da sa njim ne mogu imati očiglednih dodirnih tačaka, osim što su deo istog društva i što imaju slične neprijatelje. I što su svi deo iste igre stvarnog i konstruisanog. Miloš Radivojević je veliki filmski istraživač „id, ego, superego“ ustrojstva ličnosti (slobodno se zabavljajte propuštajući Dečka koji obećava kroz tu prizmu). U skorijoj filmskoj prošlosti, njegov sredovečni junak iz ranih dvehiljaditih manifestacija je strahova od onoga što je moglo biti, na ličnom planu, te užasnutosti nad subjektivnim viđenjem realnosti miliona bivših (ili večitih) Jugoslovena na kolektivnom. I, u poslednjih deset godina stvaralaštva, neizbežno, budući da ulazi u devetu deceniju života, Miloš Radivojević igra opasnu igru ekshumacije umrlog detinjstva. Kako su me ukrali Nemci bio je zapis prvobitnih sećanja, film slikan iz tunela dečijih očiju koje ništa ne znaju te stoga nemaju referentni sistem pomoću kojeg bi mogle da presuđuju. U njemu je sve imanentno, uključujući nemačkog oficira kojeg prestajemo da pratimo kada napusti dečakov dom. No, iako dečak ne može znati šta se dešava tokom noćnih patrola mi, publika, vrlo dobro naslućujemo, te postajemo žrtve one Murnoove lepo uređene sobe sa vratima iza kojih se nalazi leš. Deca u seriji Žmurke, opremljena iskustvom, već polako sklapaju mozaik svetskog poretka. Nakon nekoliko godina surovosti jednog okupatora njihov mali grad u Srbiji proleća 1945. godine trpi surovost drugog, s tom razlikom što ovaj put na vidiku nema oslobođenja koje bi moglo doneti olakšanje. Da li je to svet koji ih očekuje, onaj koji im ostavljaju roditelji? Biće da jeste, ako se tako lako preliva i ponavlja, sa malom kozmetičkom razlikom uniformi ili jezika ugnjetavača i silovatelja na svakom mogućem nivou. Serija se sastoji od šest epizoda povezanih jedinstvom mesta. Svaka epizoda počinje od deteta, ili dečijeg prijateljstva, nakon čega ga/ih ostavljamo i posvećujemo se odraslima. Kako je već utvrđeno, ova deca već su dovoljno upoznala svet da ne moraju biti prisutna događajima kako iz njih ne bi bila izopštena. Ovaj put, ona su u ravni sa publikom, sveprisutna i sveznajuća i vraćamo im se na kraju epizoda kada zauzimaju, poput glavnog junaka filma Odbačen, mesta ljudskih muzejskih eksponata. Naši kontinuirani vodiči su pak odrasli: poetsko-fantastični narator iz budućnosti (obavezni Svetozar Cvetković), mladi Oznaš, gospodar života i smrti u gradu (Milan Marić) te par bezimenih pijanaca, posmatrača svog i tuđih života (Mihailo Janketić i Boris Isaković). Dijalog pijanaca, verovatno najboljih nekoliko minuta serije, daje lajtmotiv: „Jednog dana banuli su neki ljudi i zaklali mi dedu Vlastimira i babu Staniju. Tu, u kući. U krevetu“, „Ko su bili ti zlikovci? Jesu Turci, Rusi, Bugari... Austrijanci? Jesu li imali neke uniforme, ili nošnju neku?“, „Zapamtio sam im samo oči. I mnogo krvi. Jedan krenuo prema krevetu gde smo ja i sestra Vuka spavali, al’ ga onaj drugi zaustavio“, „Ajaoj, majko. Pa jeste se uplašili? Jeste plakali?“, „Nismo se uplašili. Pa, odmalena smo gledali klanje. Kokoške, svinje, ovce, telad...“, „Vi mislili to neka zajebancija, igra...“, „Ne. Mislili smo da to tako treba. Da je to prirodno.“. I tako, naš Prvi pijanac „celog života čeka da dođu da i njega zakolju, da na njega dođe red“. Ili su ga možda i zaklali, tada, dok je još bio dete i od tada stari kao fantastično biće, posmatrač i samouništitelj, zajedno sa kolegom u besmislu postojanja. Ima li razlike? U nekim drugim rukama, ceo navedeni tematski okvir zamirisao bi na staro, dobro bure baruta ili drekavca iz tunela, taj balkanski usud koji gazi sve naraštaje, nemoćne da mu se odupru zato što su, šta li, previše emotivni ili već tako nešto navodno samoprekorno, a zapravo odavno dosadno samozaljubljeno. No, u Žmurkama to nije slučaj, izvedeno alhemijom pretvaranja bezvrednog u vredno. Možda se to dogodilo zahvaljujući početnoj tezi o autoru kao istraživaču ličnog mentalnog trojstva, u osnovi univerzalnog, te tek primenjenog na određeno vreme i prostor. Kako god, RTS ponovo, nakon serije Jutro će promeniti sve, u svojoj programskoj šemi ima u osnovi protestni rad koji ne uspeva da u okviru svog univerzuma pronađe konkretnog, materijalnog neprijatelja. Žmurke u ovom poređenju prolaze neizmerno bolje zato što sadašnjica Jutru... pruža ceo niz očiglednih zlotvora koji se nisu smeli koristiti na javnom servisu dok Miloš Radivojević, koliko god se bavio poezijom i metafizikom, sasvim instinktivno, nenamerno, uspeva da opogani od Putinove Rusije preuzetu zvaničnu verziju slavne antifašističke borbe. Ipak, na kraju svega ostaju gotovo fatalni dramaturški problemi. Ne i nedostaci, pošto imamo posla sa autorom kod koga, barem u ovoj stvaralačkoj fazi, dramaturgija nema prioritet. Naime, kao i Buđenje iz mrtvih, kao i Odbačen, kao i, o da, Dečko koji obećava, posebno kao Ni na nebu ni na zemlji, Žmurke u nekom trenutku postaju gotovo negledljive. Motivi su postavljeni i ostavljeni na staranje nepotpuno izgrađenim likovima. Dvojica pijanaca, scenokradljivci kakvi jesu, ipak su, eh, ni na nebu ni na zemlji. Oznaš je ostao u limbu između osovine i dramaturške štake, a kao takav mora da izdrži i odgovornost nosioca katarze labave celine. Cvetkovićev narator suviše je zarobljen u funkciji pružača često suvišnih informacija ili i bez njega očiglednih zaključaka za koje bi bolje bilo da su ostali neizgovoreni (istina, valja ispuniti nekako šest igrokaznih sati). Problem i lepota je u tome što su Žmurke labavo povezani vizuelni roman. Od filmova sa kojima bi se dale uporediti razmišljajte o Terensu Maliku ili Nikolasu Regu. Što se tiče literarnih dela, uporedite ih sa Golim ručkom ili, lokalno, Pada Avala, romanima koji se mogu otvoriti na kojoj god strani čime će čitanje samo dobiti na smislu, i bićete na tragu za seriju najdobronamernijeg načina gledanja. A Žmurke se moraju voleti, ako ni zbog čega drugog onda zato što nećemo još dugo imati prilike da gledamo dela genija.