Zaboravljeni Jarilo i Teodorik

Gledam Srbe: nije im jasno kako to da, evo, dođe i polovina maja, a sunce nikako da ih ogreje? Štaviše, najavljuju se kiše koje na mali potop slute... A i onaj Veliki potop, koji se zbio pre osam hiljada godina, i kada je Noje, jedva, živu glavu izvukao, počeo je baš na Đurđevdan, hoću reći 6. maja, i obilne kiše lile su tačno četrdeset dana! Sve to beleži stari srpski kalendar po kome smo u 7528. godini... Ne znam pouzdano šta je to Nojev narod toliko zgrešio da je Veliki potop zaslužio, ali znam zašto su Srbi imali ovakvo kišovito vreme, čak i za ovogodišnji Đurđevdan. A to vam je zato, Srbi moji, što ste zaboravili da 6. maja treba da slavite Jarilovdan, naš staroverski praznik. Englezi su toliko pametni pa taj praznik i danas slave kao neradni dan, i zovu ga „Rani maj“, a ne po nekom hrišćanskom svecu. Nego, ajde da vidimo ko je to Jarilo? Ako je Božić mlado Sunce koje se tek rodilo pa sečemo badnjak da ga zagrejemo, Jarilo je već jarko Sunce koje je odraslo i postalo jarki junoša. A znate, već, kakve su junoše: pune su snage plahovite i začas se naljute ako im se pažnja ne ukaže. K. G. Jung, moj guru iz Švice, stoji iza svake moje reči: „E, sad, zamisli kako se Jarilo vređa kada umesto njega Srbi slave nekog nesrećnog Đorđa koji ubija aždaju! Pritom, srpska Crkva objašnjava da je ta aždaja, u stvari, stara ’poganska vera’! Elem, Srbi nikako da shvate kakva je to uvreda i za Jarila?! Jer, ta aždaja koju Đorđe na koplje nabada je dobri zmaj Dragon koji dođe neki rod Jarilu. A treba li i to da ti kažem da se i ime Dragan izvodi iz Dragona! I, znam da ti godi, što ispada da je svaki Dragan, u neku ruku, zmajevog roda i zato je tako često ime kod zmajevitih Srba.“ Plahovite ćudi Jarila dobro sam upoznao, za ovih osam godina, otkako sam na Suvoj planini. Ako znaš da povlađuješ junoši Jarilu, ako ga uvažavaš, ako mu pažnju svakog jutra poklanjaš, onda Jarilo počne da te sluša kao verno pseto. Tako, recimo, zamolim Jarila da, za prvomajske praznike, pozove kišonosne oblake na Suvu planinu da mi izletnike rastera, da ne bih posle skupljao njihovo đubre nedelju dana. Ali, zato, kad Jarila zamolim da se za 6. maj pojavi u punom sjaju iznad Vidova, eto njega, a na nebu i oblačka. E, sad, sprijateljio sam se i sa oblacima, a to mi nije bilo mnogo teško pošto sam Oblak u klompama. Tako sam počeo sebe da zovem. Suvoplaninski oblaci me doživljavaju kao brata pa kada ih zamolim da se sklone, oni mi to učine drage volje. A znaju, bre, strpljivo da sačekaju dok sam na putu, pa tek onda puste neophodnu majsku kišu. Jer, dobro znaju oblaci koja je nevolja kad pokisneš u planini... Nego, javlja mi se Boba, moja komšinica iz Beograda. Sanjala me kao ostrogotskog cara Teodorika, onog koji je srušio Rim. Te mi uzbuđeno kaže: „Kao Teodorik izdavali ste naredbe vojsci na srpskom! Sigurna sam da između vas i Teodorika postoji neka veza i vi ćete je pronaći u Kosmičkom levku na Suvoj planini!“ A Teodorik (454-526) je stvorio Ostrogotsku državu, koja se prostirala od Ravene, Milana, Verone, pa preko Dalmacije sve do Kolubare, a obuhvatala je i Srem i Singidunum! O Teodoriku je ispevani i ep, ali u 12. veku, te se i tu pojavljuje „rupetina“ od 800 godina. Ležim u ligeštulu, pijem Nikolino vino i zevam u Jarila, a mislim na Teodorika; nisam li sa mojim Isusom iz Ohrida srušio i Vatikan i Konstantinopolj? Nego tu mi moja Crna pomaže: „Zapitaj se: zašto te komšinica Boba sanjala kao Teodorika, cara OSTROGOTA, uoči slave svetog Vasilija sa OSTROGA?! Nije li Vasilije bio Jovanović, a od njih vodiš poreklo! I šta misliš, zašto tebe Jarilo sluša iako je jogunasti junoša?!“