Za i protiv doživotne

U raspravi o izmenama Krivičnog zakonika i pratećeg Zakona o krivičnom postupku isplivala su pravna tumačenja, ne samo politička opredeljenja, koje vredi zabeležiti. Naročito zato što je tabloidizacija obeležila vrhušku „javne rasprave“, za koju protivnici sada tvrde da je u formalnom smislu nije ni bilo, a zagovornici se brane da ona traje već dve godine ili da čak da nije ni potrebna pošto je izmene podržalo 158.000 građana. U pravni sistem doživotna robija ulazi kao zamena za dosadašnju najstrožu kaznu od 30 do 40 godina zatvora – za ubistvo predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti, udruživanje radi vršenja krivičnih dela, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, protiv ranjenika i bolesnika, upotrebu nedozvoljenih sredstava ili borbe, protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja, agresivni rat, terorizam, upotrebu smrtonosne naprave, uništenje i oštećenje nuklearnog objekta, ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom, teško ubistvo, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem, obljubu sa detetom i obljubu zloupotrebom položaja. Za poslednja četiri dela kada je žrtva dete, nemoćni ili trudnica, sud ne može odlučiti o uslovnom otpustu osuđenog s obrazloženjem da su u preko 90 odsto slučajeva sa smrtnim ishodom počinioci bili povratnici. Za ostala dela uslovni otpust je moguć nakon 27 godina kazne. U članu tri evropske konvencije o ljudskim pravima, na koje se pozvala i komesarka za zaštitu ljudskih prava Saveta Evrope osporavajući usklađenost predloga sa evropskim propisima piše da „niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju i kažnjavanju“. Blizu sto pravnika, advokata i sudija potpisali su peticiju protiv ovih izmena, smatrajući i da će taj član počiniocu omogućiti odštetu od države ukoliko se obrati Evropskom sudu za ljudska prava. Praksa tog suda beleži slične slučajeve „kažnjavanja“ država u kojima postoji kazna doživotnog zatvora, a one su u Evropi brojne. Retke među njima ne ostavljaju mogućnost uslovnog otpusta, a većina ostavlja, sa propisanim minimumom odsluženja kazne od 10 do 30 godina. Predlagači, takođe, ukazuju da osuđenicima ostaju četiri pravna leka na raspolaganju: zahtev za zaštitu zakonitosti, predlog za ponavljanje postupka, pomilovanje i amnestija. Ali, o poslednja dva odlučuje isključivo predsednik države. Pravo na resocijalizaciju i neophodnost nade za zatvorenika u savremenom pravnom sistemu osporavali su psihijatri koji tvrde da je ona nemoguća. A troškovi budžeta predviđeni ovim izmenama (nula) daleko su manji od prethodnog truda da se društvo učini zdravim i bezbednim.