Opasne fantazije

Aleksandar Vulin, koji se zalaže za „što hitnije i sigurnije razgraničenje sa Šiptarima“, samo je najprostiji među brojnim regionalnim političarima koji vole da govore o etničkim granicama. Rasprava o promeni granice Srbije i Kosova, koju su Aleksandar Vučić i Hašim Tači lansirali u svet prošle godine, nije rasprava samo o promeni te granice, već o celoj mreži regionalnih granica. Terminologija nije opisivala granicu između Srbije i Kosova, već između Srba i Albanaca. Koliko god se poricalo da će te granice biti etničke, da će stvarati homogene oblasti, jezik „razgraničenja“ Srba i Albanaca je jasan. Sa druge strane, i albanski i srpski političari umanjivali su značaj postojećih granica koje razdvajaju nacije. To uključuje Vučićeve reči o nekom „srpskom etničkom prostoru“ i albanski nacionalizam Edija Rame i politiku ukidanja granice sa Kosovom. Ta ideja „balkanske međe“, poput rusko-srpskog propagandnog filma, jeste alternativna stvarnost ili pre – opasna fantazija. Osnova sporazuma koji su okončali ratove devedesetih bili su podsticanje povratka izbeglica i čuvanje manjinskih i drugih kolektivnih prava. Nije to uvek uspevalo, ali opasna je fantazija odbaciti tu ideju u korist etničkih teritorija. Uz to je i logika evropske ekstremne desnice. Slobodarska partija Austrije u priručniku za članove govori o „propasti snova multikulturnih fantazija“ i traži „samoopredeljenje balkanskih naroda“. Problem „samoopredeljenja“ opterećuje nas već čitav vek, otkako je postao noseći stub vizije posleratne Evrope Vudroa Vilsona. Još tada su se skeptici pitali gde povući „linije“, i zaista su mnoge linije, nacrtane posle rata, ostavile ljude na pogrešnoj strani. Stvoriti etničke prostore i razgraničiti ih – to je fantazija koja se može ostvariti samo proterivanjem i represijom. Homogene nacionalne države stvarane su i nasilnom asimilacijom i proterivanjem nepoželjnih. Ratni zločinci i „etnički čistači“ devedesetih hteli su da brzo i nasilno stvore nacionalne države. Delimično su uspeli, jer je većina oblasti homogenija, i nacije snažnije dominiraju teritorijama nego pre ratova. Nisu, međutim, uspeli sasvim, budući da nove države nisu jasno nacionalne i moraju da ponude obimna manjinska prava. Evropski ekstremni desničari i nacionalisti, uključujući tu i balkanske, još su opsednuti homogenošću i teritorijom. To je opasna fiksacija, pogotovo za manjine koje nemaju „teritoriju“. Kao što Slobodan Milošević nikad nije mnogo mario za Srbe u Hrvatskoj koji su živeli u gradovima – a kasnije ni za kakve Srbe u Hrvatskoj – danas se ne mari za Srbe u Štrpcu i Gračanici ili za Albance u Medveđi ili gde god „čistoj nacionalnoj državi“ ne nude teritoriju kao „miraz“. Te granične fantazije ne zanima mnogo ni šta se događa unutar „etničkih prostora“. Kao što Slobodarska partija Austrije sanja kraj multinacionalnih država, njen (bivši) vođa Hajnc Kristijan Štrahe sanja orbanovsku kontrolu nad medijima, sporazume sa (lažnim) ruskim oligarsima, mito, što je svako mogao da čuje na tajnim snimcima otkrivenim prošle sedmice. NJegove se ambicije dobro uklapaju u stvarnost njegovih balkanskih partnera. Maštarija etničkih prostora nije, dakle, zaista o samoopredeljenju. Naravno, populisti, od Donalda Trampa preko Štrahea do Matea Salvinija, kao i Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, vole da tvrde kako govore u ime „naroda“. Definišuća odlika populista jeste to što se predstavljaju kao jedini legitimni predstavnici naroda naspram loše elite, bila ona domaća ili inostrana. Teza da su samo oni legitimni, dok su sve druge partije u službi stranih interesa, čini ih protivnicima pluralizma. NJihovo shvatanje politike je manihejsko, dobro protiv zla, pri čemu su oni jedina sila dobra. Takvo shvatanje, naravno, poriče samu ideju legitimnog političkog pluralizma. Nedeljni rezultati izbora na severu Kosova najbolji su odraz takvog pogleda na svet. Kada Srpska lista pobedi sa više od devedeset odsto glasova, pluralizma nema, i upečatljivo je to što je jedini potencijalni politički protivnik, Oliver Ivanović, ubijen pre godinu dana, a još nije bilo nikakvih hapšenja. Antidemokratsko shvatanje politike sanjača etničkih granica duboko je ukorenjeno, i njihovi predlozi neće „rešiti probleme“ – koji uglavnom ne postoje – već će stvoriti nove, čije rešenje onda opet mogu da ponude nestrpljivim strancima i sopstvenom stanovništvu. Posledice ovakvog govora su tragične – ne samo što skreće pažnju sa stvarnih problema, već guši političke aktere, koji bi se sa stvarnim problemima suočili, i umesto toga ohrabruje one koji nude veće i bolje etničke prostore. Nemačka je pre nekoliko nedelja pokušala da uz pomoć Francuske vrati u lampu zlog duha etničkih granica, i uspela je samo delimično. Pregovori o promenama granica možda za sada nisu više na meniju, ali alternativa je i dalje slaba. Dok god građani Kosova ne dobiju bezvizni režim putovanja u Evropsku uniju, dok god Severna Makedonija (i Albanija) ne dobiju pregovore o pristupu Evropskoj uniji, i dok god EU oštro ne ukori „predvodnice“, Crnu Goru i Srbiju, zbog ozbiljnih problema u vladavini prava i demokratiji, prevladavaće osećaj zaglavljenosti. To odgovara regionalnim stabilokratama. Daroviti i motivisani građani iz tih zemalja odlaze, a preostali su za stabilokrate vezani lancima, vidljivima kada u svojstvu „glasa naroda“ glasaju za vlast kako bi zadržali poslove ili kada pokazuju lojalnost uz obezbeđene sendviče i organizovani prevoz na mitinge podrške.