Taoci prošlosti i žrtve budućnosti

Protesti zbog uskraćenih ljudskih prava, zakazivanja sistema pravde, terora jednog čoveka nad svim sferama života, neumitno su nas vratili u ozloglašene devedesete. Ali je štrajk glađu penzionisanih vojnih lica, stanovnika hotela Bristol, koji je u povodu imao obustavljanje struje, bio rikverc u tamni srednji vek. Jedina razlika je što se današnja vlastela služi manipulacijama da drže u šaci potčinjene, dok je tadašnja imala neprikosnovena prava na život i smrt svojih sužnjih. Ali, i ta se razlika sve više briše iz dana u dan. Bekraund štrajka glađu bristolaca dobro je poznat, jer su zbog sukcesivnih pritisaka da napuste svoje privremeno boravište, ako se privremenim može nazvati period od skoro tri decenije, oni bili česta tema medija. I kad su, zimus, ostali bez grejanja i lifta, i kad se sa recepcije hotela povukla VU „Dedinje“, koja je zgradom trebalo da upravlja do prelaska u ruke arapskom preduzeći Igl hils, kao deo poklon-paketa zvanog Beograd na vodi. A povremeno i ranije. Odlazeći, 2. maja, službenici vojne ustanove, poneli su i protivpožarne aparate i cevi za hidrante, lišavajući hotel svake zaštite. I insistirajući da Bristol bude otključan, „na izvolte“ kojekome, kako je javnost alarmirao Dragan Stojanović, zastavnik I klase u penziji, i član Udruženja vojnih beskućnika Srbije. Bilo je tu i natezanja oko zamene brave, pa je 13 porodica bilo na oprezu, očekujući ono što se i dogodilo. Struja je isključena 14. maja, pa su bristolci stupili u štrajk glađu, premda je većina njih vremešna i nemoćna. Udovice vojnih lica, neke i same nekad sa funkcijama u Vojsci, kao što je sedamdesetogodišnja Radmila Radosavljević, tri puta operisana od kancera. „Struja je isključena jer je Ministarstvo odbrane raskinulo ugovor sa EPS-om, tvrdeći da nema novca da je plaća, objašnjava Stojanović, a Vlado Đukić, predsednik Udruženja vojnih beskućnika, i stanovnik azbestnog naselja u SRC „Surčin“ dodaje: „Kao da to nije moglo da se reši i tako da mi te pare skupimo“. Naravno da nije bio u pitanju novac, već vrsta odmazde što se ovih dvadesetak ljudi drznulo da ne prihvati „nepristojne“ ponude. Da preuzmu šupe i rupe na neviđeno, umesto stanova koji im sleduju po zakonu i na ime izdvajanja solidnog procenta od plata, celog radnog veka, u Vojno-stambeni fond, kao i odricanja od domova u bivšim SFRJ republikama. Da glasno objave da je Ministarstvo odbrane htelo da ih zakine, rezervišući najbolje stambene jedinice za svoje miljenike, iz fundusa od 134 stana, koje je Grad dao Republici na ime raseljavanja bristolaca, a ona ih dala Vojsci na pravo korišćenja. Da se ukopaju u hol hotela, kao nekad u rovove. Tako, prvih dana štrajka, danju dežuraju žene, a noću muškarci, kada se prst pred okom ne vidi po hodnicima Bristola. Nema ni televizije, ni interneta, što utiče na klaustrofobiju i moguće napade panike. Ali, sve su to prekaljeni vojnici, preživeli i mnogo gore, i ne daju se zastrašiti tek tako. Glad, međutim, uzima danak, pa su žene sve slabije. Na štrajk reaguju mnogi mediji („bio je krcat hol“, ushićeno kaže jedna protestantkinja), a vala i zaštitnik građana Zoran Pašalić. Sve je snage upro da EPS ponovo pusti struju, što se i desilo u subotu po podne, kada je štrajk glađu obustavljen. Međutim, ostao je glavni problem – kud će sad sa tim narodom, sa različitim dokumentima za rešavanje stambenog pitanja. I sam se Pašalić čudi haosu u papirologiji. Zabrinuto namreškanog čela, pali jednu za drugom rezedo cigaretu. Nije ni njemu jasno, recimo, kako to da Dragiša Milenković ima rešenje za zakup dvoiposobnog stana na neodređeno vreme, dok njegovoj supruzi sleduje mesto u Vojno-samačkom hotelu „Zvezdara“, pa ih Vojska praktično „razvodi“. A dosad su lepo živeli u jednoj hotelskoj sobi, sve sa ćerkom, redovno plaćali najam (oko 100 evra, kao i svi drugi), složno trpeli „život koji se ne da prepričati“. Stoga Pašalić samoinicijativno lista popis stanova i ugovara njihovo razgledanje, svakih malo ipak izlazeći da se s nekim konsultuje telefonski. Organizacija prevoza kombijem uspeva mu tek u subotu (kad je i struja puštena), kada je svemu nazočan i Saša Jović iz Ministarstva odbrane. Grupica najpokretnijih, i onih sa „većim pravima“, prvo obilazi stanove na Novom Beogradu, u Ulici Uroša Martinovića. Ali, gle čuda, sve su to manje jedinice, dok se za veće, ni ovde, ni u Gostivarskoj na Voždovcu, navodno ne mogu naći ključevi. Do Gružanske na Vračaru i ne dolaze. Da gledaju „Zvezdaru“ kao buduće mesto prebivanja, bristolci nisu hteli, jer im je tamošnja situacija („žurka izjutra u jednom kupatilu po spratu“) dobro poznata. Po neutralnom viđenju, opet ih nešto muntaju, samim tim što po pravilniku nije dozvoljeno da se iz privremenog smeštaja prebacuje opet u privremeni, što se namenjuje onima bez tzv. zaključnice. Svi se vraćaju u Bristol, gase sveće ali ih drže spremne, čekaju ponedeljak, kada će opet doći spasilac Pašalić. U njega imaju poverenje, što objašnjava jedan navod Radmile Radosavljević. „Tek sad shvatam srž problema: mi smo se uvek borili za državu, pa ne možemo da se prešaltamo da nam je ona neprijatelj“, bila je spoznajom maltene ozarena, zacakljenih očiju i usled slabosti. I, da bi joj, valjda, bilo lakše da ovo prihvati, kaže da je ovo borba sa Ministarstvom odbrane, kao „državom u državi“. Pašalić zbilja stiže u ponedeljak, oko 10, sa timom pravnika koji sa bristolcima ostaju do 15 časova. Pregledaju pojedinačno sva dokumenta i utvrđuju da od osam preostalih porodica (čiji se broj dotle sveo jer su ostali izgubili strpljenje ili uzeli daj-šta-daš ponuđeno), njih četvoro ima sve validne papire za dvoiposobne stanove. Neki od njih su se odrekli pola sobe, samo da bi već jednom sa svime završili. Ostali tek na sudu treba da dokažu svoja prava, ali će svima problem biti rešen, obećao je Pašalić. „Uostalom, da nemaju prava, ne bi imali rešenje ni za Bristol“, napominje Stojanović. Prvi, obezbeđeni dokumentacijom, neće praviti pitanje oko lokacije, ali će tražiti da bar određeni tip stana vide, da se ne desi da potpišu, pa da ih odvedu na livadu, kao što je bivalo. Jedno je sigurno: Bristol se mora iseliti u rekordnom roku, ne bi li Igl hils od njega napravio elitni objekat. Sreća pa im je kuća daleko, te neće razvlačiti galanteriju od kovanog gvožđa, i danas solidnu ogradu zavojitog stepeništa. Gde će i pod kojim pravnim uslovima, završiti penzionisana vojna lica sa porodicama, devedesetih prioriteti za skućavanje, videćemo. Nada, uostalom, umire poslednja.