Papirno pomirenje

Ovih dana, izjave Aleksandra Vučića o (ne)postojećem planu za Kosovo, naglašeno neurotičnim tonom razotkrivaju najave skorog priznanja kosovske nezavisnosti. U dobrom delu javnosti priznanje države Kosovo smatra se obavezom koju je Vučić preuzeo ne bi li Evropa, zarad sopstvenih interesa, zatvorila oči pred korupcionaškim divljanjem i pljačkanjem Srbije. Godinama se već precenjuju i pamet i realna posvećenost predstavnika EU u bilo čemu što sa Srbijom ima veze. Svedena na birokratsko otaljavanje, EU diplomatija ne haje za cenu koju će tom trgovinom platiti, još manje za cenu koju već plaćaju građani Srbije, pa ni što je toj trampi pridodata kriminalizacija severa Kosova i destabilizacija BiH, kuraženjem Dodikove Republike Srpske, kojoj bizarni ministar-gušter već obećava svu našu vajnu oružanu silu. Za sagledavanje dubine pada srpskog društva nije potreban poseban analitički talenat. Dovoljno je prošetati Beogradom i u saobraćajnom zagušenju kraj opustošenog Trga republike sagledati svu glupost i razornost SNS vizija i vizionara. Evropi treba da bude jasno, a izgleda nije, da je cilj ove vlasti da Beograđane protera iz Beograda, da građansku Srbiju liši svega građanskog, zarad stvaranja nove klase lažova koji se uzajamno takmiče dometima svojih laži. Da učini život nepodnošljivim i svaki otpor izlišnim, a odlazak glavom bez obzira iz ove ukradene države jedinim pravim putem. Jenjavanjem građanskih protesta nameću se za Srbiju uobičajena pitanja o energiji i masi. Na koji se volšeban način energija proistekla iz mase, relativno često, da ne kažem po pravilu, u Srbiji pretače ni u šta? Verujem da se taj problem suštinski može svesti na odnos prema stvarnosti, s Kosovom kao ključnim stvarnosnim problemom. Srpska opozicija, neubedljivo ujedinjena, zamišlja, valjda, da u tom pogledu može da se igra kvantnih fizičara, te da, kao da je reč o zakonitostima po kojima je svetlost i talas i čestica zavisno od načina posmatranja, i Kosovo istovremeno postoji i ne postoji, ono je i nezavisno i neotuđivo, i ustavno i protivustavno, ono je deo nečeg, a istovremeno nije deo ničeg. „Srbija će priznanjem Kosova poništiti sopstvenu državnost“, kažu. Pre bi se reklo da je Srbija poništila sopstvenu državnost onog trenutka kada je sa Kosova prognala 800.000 i pobila 11.000 svojih građana albanske nacionalnosti. O kakvoj državnosti tu više može biti reči? O kakvom kontinuitetu državnosti? A poznati su ishodi prkosnog „nikad“, tom manevarskom prostoru za prodavanje magle i nesmetan razvoj dobrosusedskog šverca i kriminala. Nije tu više dovoljna neka politikantska platforma pomirenja koja, već po najavi iz šatora u Pionirskom parku, miriše na onaj retorički sporazum s narodom (mada, iskreno me zanima kako će zvučati to papirno pomirenje kad ga budu sročili, između ostalih, jedan levičar, jedan desničar, jedan glumac i jedan laktaš-karijerista). Takva platforma kasni već skoro dve decenije, a vreme koje je prošlo ponajmanje ide u prilog vere u njenu iskrenost. Srbija u ovom času, dok Vučić okončava svoj mešetarski dogovor, a Albanci spremaju deklaraciju o genocidu, upravo gubi istorijsku priliku da na dostojanstven način prizna poraz svoje ratne politike i učini jasan otklon kako od Miloševićevih devedesetih, tako i od povampirene SPS-radikalsko-julovske bande koja se vratila da dovrši svoju osvetu nad građanskom Srbijom. Donedavno akteri politike koja seje leševe, razvozi hladnjače, doziva NATO bombe, ubija novinare, evo ih sada, sa svojom vojskom kompletnih idiota, uz podršku ratnohuškačkog dela SPC, kako izgarajući za nebesku pravdu prizivaju nove ratove. Priznanjem Kosova, građanska i demokratska Srbija mogla je i morala već odavno da preuzme odgovornost za suočavanje sa stvarnošću. Da otvori prostor za pomirenje, pa i za zasnovane pravne i političke zahteve, te time zauzme valjanu poziciju pregovarača u pitanjima srpske imovine i zaštite svoje neprocenjive kulturne baštine - problema godinama žrtvovanih zarad besmislenog održavanja privida neotuđivosti. Čak i da Vučić „odradi“ svoj posao kako EU očekuje, to se neće dogoditi bez plaćanja preskupog političkog računa, pre svega od strane Srba na Kosovu, razjedinjenih diktatom Beograda i gurnutih u međusobne sukobe. Na Srbiji će, pritom, ostati ljaga bezumne prošlosti, pa i jedan poraz, ne ratni već moralni, iz kog nikakva pouka neće ostati, ništa naučeno, ništa sačuvano za budućnost. Ostaće taj tužni kompleks žrtve, osećanje neshvaćenosti, strah i mržnja prema susedu, opustošena zemlja iz koje će uvek iznova ustajati vampiri i karakondžule spremni da sav taj talog besa i beznađa iznova upotrebe za nove nacionalne farse.