Neka mu je Bog u pomoći

Prisustvo predsednika Vučića na sednici Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve nekima je ličilo na mešanje crkve u stvari državne, a nekima na državni pritisak na crkvu. Eksperimenta radi, a na osnovu obraćanja predsednika i patrijarha nakon sednice, sastanak ćemo protumačiti kao poslovni susret vojvode i serdara. Patrijarh Irinej je Vučića nahvalio kako niko nije još od Zorana Babića, onomad u parlamentu, a predsednik Vučić je SPC zauzvrat legitimisao kao važnog društveno-političkog aktera, da bi od tako legitimisane crkve potom dobio podršku u rešavanju kosovskog pitanja. Potonje saopštenje Svetog sinoda SPC nedvosmisleno potvrđuje da crkva nije smekšala svoj stav da celovito Kosovo treba da ostane u celovitoj Srbiji. Znači li to da je i Vučić definitivno odustao od ideje razgraničenja i da se po ovom pitanju vratio u prednaprednjačke, radikalske dane? Teško je prokljuviti – njegov plan je razgraničenje, osim kada nije, jer ga je javnost osujetila, premda ga nije ni čula, a zašto i da ga čuje i kako ga je onda kritikovala, i tako dalje. Ponovo eksperimenta radi, Irinejevu podršku ćemo otuda protumačiti kao podršku Vučiću kao instanci koja se pita za sve, pa i za društveni status SPC. Jer, ni SPC nije završila kratkih rukava - potkraj prošle godine je „zbog teške materijalne situacije“ iz budžetskih sredstava dobila oko milion evra, premda je tokom 2018. za nju već bilo izdvojeno 2,3 miliona. Pre dva meseca dobila je još deset miliona evra za radove na unutrašnjosti Hrama Svetog Save, a na sednicama Vlade 9. i 16. maja je odlučeno da joj se prosledi ukupno još 488.000 evra za dalji rad u Mađarskoj, Švedskoj i Hrvatskoj. S druge strane, vladika Kačavenda nikad nije krivično odgovarao zbog optužbi za pedofiliju, a dva procesa protiv vladike Pahomija su po istim optužbama zastarela. U preostala dva je oslobođen krivice usled nedostatka dokaza. Otuda ne treba očekivati nove intervencije sudske vlasti ni u slučaju manje teških optužbi - dakle, svih drugih. Irinejeva podrška režimu ni do sada nije izostajala. U martu je u maniru apartčika osudio građanske i opozicione proteste, a nešto kasnije dao je možda i najznakovitiju izjavu - onu gde podvlači da je izvan i iznad politike. Kao dete uhvaćeno s rukom u tegli meda - ili u kasi koja se za godinu i po dana napunila za 13,7 miliona evra - koje tvrdi da ni ne voli slatko, patrijarh je svoju poziciju i ustavnu sekularnost Republike Srbije, nemušto branio uplitanjem u društveno-politička pitanja naočigled svih. Jer, zna patrijarh Irinej da SPC jednostavno ne može da priušti da protivreči aktuelnoj vlasti. Baš kao što i predsednik Vučić zna da u Srbiji trenutno nema nikoga ko bi bez njegovog pečata i parafa mogao da se izbori za nekakav značaj. Zato se i 2013, pred potpisivanje Briselskog sporazuma, bio sastao s patrijarhom. Zato se ni tada ni sada nije sastao ni s jednim predstavnikom opozicije. Razlog je nazočan - za razliku od opozicije, SPC i dalje ima ogroman simbolički kapital među glasačkim telom, većinski dovoljno konzervativnim da veruje da se u crkvu i Kosovo jednostavno ne dira, naročito kada crkva greši, a Kosovo jednom i po nogom stoji u nezavisnosti. Ovaj stav takođe ima brodelovski dugo trajanje, budući i da su i kosovski mit, ma kako ga tumačili, i SPC, ma kako je vrednovali, tradicionalno u srži državotvornih procesa srpskog naroda. Od narativa o Rastku Nemanjiću kao o utemeljitelju SPC i diplomati, preko dve velike seobe Srba kojima su rukovodili patrijarsi i činjenice da su čitave generacije silom istorijskih prilika obrazovanje sticale upravo pod okriljem crkve, do kič-religioznosti kao zaleđine sna o Velikoj Srbiji devedesetih, crkva je imala i imaće uticaja u društvenim pitanjima. Verovatno jedini period kada je Srbija zaista bila sekularna bio je period druge Jugoslavije. Zato je usred svakodnevnog kršenja Ustava kršenje principa sekularnosti, a uz njega i Zakona o verskim zajednicama, još i najlakše objašnjivo. Mnogo će više zbunjenih biti kada na stolu bude pravnoobavezujući dokument o statusu Kosova.