Reforme kojih nema

Očigledno želeći da demonstriraju domaćoj javnosti suverenitet u ekonomskim odlukama, srpske vlasti potrudile su se, uoči dolaska misije Međunarodnog monetarnog fonda u Beograd, da preko sebi bliskih medija poskupljenje struje nametnu kao najvažniju temu, odnosno najčvršći zahtev koji će im biti upućen iz Vašingtona. Na kraju posete, isti mediji optuženi su od strane pojedinih ministara kako je te teme više bilo u novinama i elektronskim medijima, nego što se o njoj ozbiljno razgovaralo za stolovima, za kojima su jedni naspram drugih sedeli predstavnici ove međunarodne finansijske institucije i kreatori srpske ekonomske politike. Slavodobitno je obelodanjeno da struja za sada neće poskupeti, iako je činjenica da je cena kilovata za domaćinstva i male potrošače najjeftinija u Evropi, ali je postalo i jasno da MMF-u to nije ni bila prioritetna tema, mada se čitajući tekstove iz srpske štampe činilo da će ona biti jedina i daleko najvažnija. Za to vreme, Godišnji bilten Agencije za privredne registre, koji sadrži zbirnu analizu rezultata poslovanja privrede na osnovu predatih finansijskih izveštaja, pokazuje da su javna preduzeća u Srbiji, njih ukupno 561, uključujući i ona koja posluju u lokalnim samoupravama, četvrtu godinu zaredom zabeležila ukupan pozitivan finansijski rezultat, ali da je dobit tih preduzeća u 2018. petostruko manja nego godinu dana ranije. Naime, ukupna dobit javnih preduzeća u Srbiji smanjena je sa 25,7 milijardi dinara, koliko je iznosila u 2017. na oko pet milijardi dinara u prošloj godini. Zbog čega je to tako biće jasnije kada se objave pojedinačni finansijski izveštaji za 2018, ali NIN je istraživao šta može biti uzrok petostruko lošijeg rezultata i kako je moguće da je u 2017. godini, kada je Srbija zabeležila ekonomski rast od jedva dva odsto, dobit bila pet puta veća nego u godini kada je rast BDP-a bio iznad četiri procenta? Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije, kaže za NIN da odgovor na potonje pitanje leži u činjenici da srpski ekonomski rast ne zavisi od poslovanja javnih preduzeća, kao što i njihovo poslovanje na njega malo utiče. „Javna preduzeća imaju neke svoje probleme i performanse koje ne zavise od ekonomskog rasta. Primera radi, kursne razlike dominantno utiču na krajnji poslovni rezultat ovih preduzeća, pa kada su one povoljne, ukupan rezultat je bolji, i obrnuto. Drugim rečima, u reformskom smislu, za nas je 2017. slična 2018. godini i suštinski se ništa ili malo šta promenilo, iako bismo na osnovu ostvarenog profita mogli da tumačimo da se desilo nešto krupno“, kaže Vučković. NIN, na drugoj strani, saznaje da je gotovo polovina ove razlike od 20 milijardi dinara, poredeći profit iz 2017. sa onim iz prošle godine, nastao upravo zahvaljujući lošijem rezultatu Srbijagasa, nastalom zbog negativnih kursnih razlika. Uz to, očekuje se da finansijski izveštaji pokažu nešto lošije poslovanje toplana širom Srbije, odnosno manji profit u poređenju sa godinom ranije, kao i dodatno povećanje gubitka najvećeg lokalnog gubitaša, a to je beogradski GSP. Očigledno je da ni misiji MMF-a poslovanje javnih preduzeća nije bilo u fokusu prilikom ove posete, ako izuzmemo njihove napomene da su ovim preduzećima potrebni profesionalno upravljanje i veća efikasnost, kako bi doprineli ubrzanju ekonomskog rasta zemlje. Osim toga, MMF sugeriše i da se unaprede kapaciteti za analizu rizika koji se iz ovih preduzeća mogu preliti na državnu kasu, što samo potvrđuje tezu domaćih ekonomista da pojedina državna preduzeća predstavljaju opasnost za budžet, i onda kada ostvaruju dobit umesto gubitaka, odnosno i kada se njihovo poslovanje ni na koji način ne podupire javnim novcem. „Dobro je što javna preduzeća poslednjih godina, ukupno gledano, ostvaruju dobit umesto gubitaka, ali loše je što se i dalje nije uradilo dovoljno na njihovoj reformi. Činjenica je da je još 2015. godine, sveobuhvatna reforma EPS-a u razgovorima sa MMF-om bila prioritetni cilj, a četiri godine nakon toga mi vidimo da se malo šta tu reformisalo ili promenilo“, kaže Vučković, uz opasku da EPS, mada nije na teretu budžeta, svakako jeste najveći problem srpske privrede, što zbog svoje veličine, što zbog uticaja koji ima na privredni rast u zemlji. „Očigledno je da fiskalna konsolidacija i dobra makroekonomska situacija pokrivaju i dalje sve nedostatke u reformama, pa i onima u državnim preduzećima, zbog čega MMF na tome trenutno ne insistira. Oni brinu o stabilnosti, a stabilnost trenutno nije upitna, zato ostale stvari i ostaju izvan radara“. I mada se očekuje da će, kada javnosti budu dostupni finansijski izveštaji za prošlu godinu, dobit EPS-a biti slična onoj iz 2017, jasno je da problemi sa kojima se ovo preduzeće suočava i dalje stoje kao omča oko vrata i Srbije i njene ekonomske stabilnosti na duži rok. Naime, EPS tek čeka suočavanje sa posledicama dugogodišnjeg neinvestiranja u nove kapacitete, uporedo sa činjenicom da će tokom pregovora o članstvu u EU, morati da se odrekne nekih zastarelih i, sa aspekta zaštite životne sredine, nedopustivih postrojenja. NJihovo gašenje zahtevaće zato ulaganja u neke nove kapacitete kako se proizvodnja struje ne bi smanjila, što bi imalo negativne posledice i po poslovanje najvećeg javnog preduzeća, a trpela bi i celokupna privreda. Zato pojedini stručnjaci i smatraju da će, ma koliko se trenutno priča o ceni struje nametala kao spin vlasti, ona ipak uskoro doći na dnevni red. Suprotno tome, analizirajući dosadašnje reforme, više kozmetičke nego suštinske u tom preduzeću, javnost se s pravom pita otkuda tom preduzeću, pa i državi kao njenom vlasniku, pravo da uopšte govori o povećanju cene kada nema jasnih indicija da bi prihod time stečen bio investiran umesto uludo potrošen. „Može se govoriti o neophodnosti da se cena struje za domaćinstva povećava, ali uz uslov da se preduzeće zaista reformiše, kao i da se taj novac iskoristi za investicije. Suština je da problemi EPS-a na koje godinama upozoravamo i dalje postoje, a to je prekomerna zaposlenost, ali i nedovoljna kontrola u isplati zarada. Primera radi, tokom 2016. i 2017. dato je 6,5 milijardi dinara za otpremnine, ali je istovremeno masa zarada povećana za tri milijarde dinara, ne računajući trošak za otpremnine. Dakle, kakva je svrha onda tih odlazaka ljudi, ako preduzeće ne smanjuje troškove i nije efikasnije“, upozorava Vladimir Vučković. Stručnjaci upozoravaju da se proizvodnja u EPS-u, i uprkos činjenici da on konačno ostvaruje profit, smanjuje poslednjih godina, te da bi i dalji izostanak investicija u nove kapacitete, doveo do većeg pada proizvodnje, a onda i do ozbiljnih finansijskih problema, koji bi se u nekom trenutku prelili i na državni budžet. Uostalom, s početka teksta pomenuti Godišnji bilten APR-a pokazuje i da javna preduzeća u Srbiji, na kraju 2018, možda imaju pet puta manju dobit od one godinu dana ranije, ali zato beleže tek 1.000 zaposlenih manje u 561 preduzeću. Istovremeno, njihove ukupne obaveze povećane su za godinu dana sa gotovo 950 milijardi dinara na 973 milijarde, a ukupni gubitak približava se pola biliona dinara, što je gotovo pet milijardi evra. Uz napomenu, da je najveći deo tog minusa gubitak velikih preduzeća. „EPS, iako najveći, svakako nije jedini potencijalni problem među javnim preduzećima, jer analize pokazuju da i Srbijagasu nedostaju investicije, tačnije da on svake godine izgubi oko 50-ak miliona evra zbog toga što ne uspeva da naplati sva svoja potraživanja, a baš toliko mu je neophodno da godišnje investira da bi podigao svoje kapacitete i poslovao efikasnije. Takođe, kod ovog preduzeća je problem i prodajna cena koja ne sme biti manja od nabavne, jer to Srbijagas, na čije poslovanje dominantno utiče svetska cena gasa, onda čini gubitašem“, objašnjava Vučković napominjući da su Železnice Srbije primer kako se nešto može unaprediti i reformisati ako postoji volja, jer je ovo preduzeće smanjilo broj radnika sa 17.000 na 11.000. „Železnice su otišle najdalje u reformi. Takođe, boljoj privrednoj slici doprinelo je i rešavanje RTB Bor, stečaj Azotare... suzio se krug problema, ali i dalje ostaju ona najveća, odnosno najopasnija po budžet u nekom negativnom raspletu događaja.“ I da se vratimo na temu o poskupljenju struje oko koje se, tobože, članovi misije MMF-a i predstavnici vlasti u Srbiji ovoga puta nisu složili. Barem kada je u pitanju procenat poskupljenja. Nije tajna da ovdašnja vlast, mada to i nije njen ekskluzivitet, ne preza da u spin namenjen za unutrašnju upotrebu uvuče i MMF, ako je to neophodno za postizanje političkih poena. Utisak je, međutim, da je osim tog performansa sa cenom struje, uspela da izbegne i ozbiljniji razgovor o stanju u državnim preduzećima, iako je i to figuriralo kao jedna od glavnih tema upravo završenih sastanaka. Naruku joj je išla kako činjenica da finansijska situacija u tim preduzećima nije kritična, odnosno da ona nisu pretnja fiskalnoj stabilnosti, tako i očigledna praksa međunarodnih finansijskih institucija da „gledaju kroz prste“ kada nešto nije u njihovom primarnom interesu. Sa druge strane, ostavljajući interese kreditora i savetodavaca po strani, očigledno je i daleko ozbiljnije to što reforme u državnim preduzećima nisu ni u interesu vlasti. Ne vidi se, primera radi, namera da se razmatra smanjenje ili ukidanje akciza na struju uvedeno kao mera za povećanje prihoda budžeta tokom trajanja fiskalne konsolidacije, kako bi se sa jedne strane, pomoglo EPS-u da poveća prihode, a sa druge, građanima da ne plaćaju skuplju struju. Barem dok EPS ne stekne, ako nijedno drugo, ono moralno pravo da povećava cenu, nakon što je racionalizovao svoje poslovanje u svim segmentima i pokazao nakanu da ulaže u nove kapacitete, a ne samo tekuće troškove. Ozbiljna namera države da nešto preduzme mogla bi se ogledati i u činjenici da se umesto u državni budžet, novac od dobiti preduzeća - kada je već ostvaruju – usmerava u investicije, uz istovremeno strogu kontrolu trošenja tog novca. A to bi onda podrazumevalo profesionalnije i upravljanje i upravnike. I trošenje energije na nešto drugo, izuzev na osmišljavanje strategije kako spinovati javnost i pre i nakon dolaska međunarodnih revizora. A u međuvremenu, sve po starom.