Kad jaganjci utihnu zbog jakog dinara

Obradovala me nedavna izjava guvernerke da je dinar „druga najjača valuta na svetu“. Sin Darko mi je to potvrdio - rata od 100 evra na kredit za auto pre dve godine bila je 12.400 dinara, a sada je, usled volšebnog jačanja dinara za pet odsto, 11.800, iako bi realno, s obzirom na inflaciju od pet odsto, trebalo da bude 13.028 dinara. Za ekstraprofit od 1.228 dinara (devet odsto) sin me je pitao: a ko to mene čašćava? Dinar precenjuju sve monetarne vlasti od 2000. naovamo. I time iskrivljuju realnu finansijsku sliku. A što se kaže, i „namestilo se“: ECB je za četiri godine upumpala u finansijski sistem evrozone čak 2,6 biliona evra, deo te likvidnosti prelio se i u Srbiju, kamate su značajno pale, nafta na svetskom tržištu je jeftinija nego što je bila, a u zemlju je ušlo tri milijarde evra stranih investicija i još toliko od doznaka iz inostranstva, što znači da je na neki način Srbija - izdržavana zemlja. Od 2005. do sredine 2013, uprkos kumulativnoj inflaciji od čak 125 odsto, kurs evra skočio je za samo 44 procenta, sa 79 na 114 dinara, čime je domaća valuta dodatno precenjena. Taj čarobni štapić imao je sjajne efekte: veštački je naduvao bruto domaći proizvod, fiktivno snizio javni dug u odnosu na BDP, fiktivno povećao plate i penzije izražene u evrima (po kursu od 150 dinara prosečne plate ne bi sada bile ni 360 evra), realno je doneo ogromnu godišnju dobit od 10 odsto špekulativnom stranom kapitalu, kojim su kupovane dužničke hartije države Srbije. Zbog jačanja dinara uvoz je sve jeftiniji, a izvoz skuplji, pa je deficit robne razmene lane bio 6,65 milijardi dolara, za 35 odsto veći nego 2017. U prva dva meseca ove godine porastao je za još 26 odsto, jer su niske uvozne cene manje od troškova proizvodnje, što „ubija“ domaću ekonomiju. I afera sa kreditima u „švajcarcima“ je samo jedna od posledica tih finansijskih distorzija „skuvanih“ u NBS. Niko da pomene ogromnu inflaciju, koju je „švajcarac“ pratio, ali ne i evro, koji je žestoko potcenjen, a kad se dodaju visoke bankarske kamate eto nerazmrsivog klupka. A zapravo je sve jasno kao beli dan. Sem prethodnih ogromnih oportunitetnih troškova, pravo je čudo koliko hrane Srbija uvozi, za skoro dve milijarde evra - od krompira i pomfrita do 40.000 tona mesa treće kategorije i 350.000 tona živih tovljenika. Srpskoj privredi sa BDP-om jedne jače nemačke firme neophodan je rast po duplo većim stopama, od šest do osam odsto. Ekonomski znalci ističu da su za toliki rast neophodna tri uslova: rast izvoza domaćih preduzeća (na strane kompanije otpada polovina srpskog izvoza), da se domaće privatne investicije povećaju za četiri odsto BDP-a i zaštita domaće privrede. Ovoliko precenjeni dinar koči ostvarenje sva tri uslova, jer uvoz raste znatno brže od izvoza (ako već „lumeni“ tvrde da izvoz uopšte ne zavisi od kursa, zašto tolike zemlje vode valutne ratove), neće biti više domaćih privatnih investicija (uvoz je lukrativniji i bez cost-benefit analize), a nejaku domaću privredu udaviće liberalizovani uvoz. Populizam u vođenju politike kursa izvesno donosi stagnaciju, niske stope rasta i nizak standard na duži rok. Trebalo je otkočiti ručnu i raditi sve suprotno, kao što je radila Slovenija. Naš jedini lek je puzeća devalvacija uz ukidanje subvencija za strance, što je - kako za sadašnje, tako i za pređašnje kreatore monetarne politike - čista jeres i ezoterija. Profesor LJubodrag Savić, pre godinu i po objavio je u Politici sjajnu kolumnu, da mu je rođak sa Zlatibora održao čas ekonomije: „Vi Beograđani ne razumete da mene jagnje košta 100, a prodajem ga za 60 evra“! Pre će njegovi jaganjci da utihnu nego što će stope rasta da se glasnu iznad šest odsto. Nažalost, mog sina sa početka teksta častio je baš profesorov rođak sa Zlatibora.