Institucije kao sigurne kuće za korupciju

Vekovima unazad građani Srbije ne uspevaju da proizvedu najsloženiji proizvod jednog društva - državu. Ponekad nam je polazilo za rukom da u kratkim istorijskim razdobljima poverujemo u iluziju da smo uspeli, ali bi nas mrska stvarnost po ko zna koji put surovo demantovala. Generacija smo koja će se, nažalost, morati pomiriti sa činjenicom da nijednog dana nije živela u uređenoj državi. Kad smo to izgubili smisao za konkretnost i sistemsku organizaciju države koja počiva na usavršavanju institucionalne vlasti i učvršćivanju pravnog poretka? Živeći dugo pod raznim okupatorima, genetski smo mutirali tako da uopšte ne potrebujemo državu kao najviši nivo organizovanosti jednog naroda. Nismo svesni da uređena država znači i uređen život njenih građana. Krhka nam je uteha da anarhija potrebuje red i da ćemo do organizovane države doći bez našeg velikog zalaganja. Nećemo. Anarhično ponašanje pojedinaca zauzima sve veći državni prostor namenjen institucionalnoj vlasti. To je istorijski trag koji će nas i našu decu uputiti na novu istorijsku stranputicu ili u inostranstvo. Možemo li upaliti svetla razuma i probiti tamu vlastoljubivih i gramzivih pojedinaca? NJihova volja za vlašću i moći je fundamentalni nosilac nesreće celog naroda, kao i njihove lične nesreće koje oni, nažalost, nisu ni svesni. Pokrenuli smo neku vrstu „društvene antimaterije“ koja urušava sve paradigme demokratskog društva. Živimo u tminama sopstvenih bića, prikovani za dno života, nesposobni da se otmemo ropskom služenju političkoj volji moćnika. Neznanje ne zna da ne zna, a da tragedija bude veća, postaje sve aktivnije, kovertirajući za budućnost nove sadržaje loše beskonačnosti u kojoj se vekovima nalazimo. Naša ekonomija podseća na sistem ponornica. Najveći deo nacionalne ekonomije se odvija daleko od očiju javnosti. Ekonomski tokovi se tek ponekad pojave na površini kako bi pokupili nove tendere i poslove. Usput iskreiraju nova „nezakonita“ zakonska rešenja, sklope bilateralne sporazume kojima dugoročno maskiraju i obezbede poslovne privilegije. Institucije postaju sigurne kuće za korupciju. Finansijski tokovi se sele u bezbedno podzemlje, daleko od očiju, kontrole i suda javnosti. Najveći deo tokova robe i kapitala građani mnogo više slute nego što transparentno mogu pratiti tragove trošenja sopstvenog, javnog novca. Šeli je tvrdio: „Državom ne treba da upravljaju najbogatiji, najčastoljubiviji ili najlukaviji, već najmudriji“. Poseduju li taj nivo državničke mudrosti oni kojima u celom mandatu nije pošlo za rukom da u istu rečenicu uguraju subjekat i predikat, oni koji posle ministarskog mandata ne mogu nigde da se zaposle, lokalni šerifi bez biografija? A upravo ti političari bi trebalo da samoporeknu i samoukinu bolesnu želju za vlašću. Da naprave politički salto mortale i prezru sopstvenu vlastoljubivost. Tek tada bi, konačno, krenuo proces razvlašćivanja vlasti pojedinca u korist vladavine Ustava, zakona, propisa i procedura. Sve u svemu, demokratija kao diktatura institucija, a ne osionih pojedinaca. Onda bi vladini činovnici shvatili da su plaćeni da vrše vlast, a ne da vladaju. Tako osnažena država bi pridobila istinu na svoju stranu. Političari bi bili suočeni sa činjenicom da nisu vladari apsolutnih znanja i večnih privilegija, jer se na toj uobrazilji temelji i razvija ogromni voluntarizam i diletantizam. Obezvređuje se sve što je vredno u korist sitnog političkog ćara. Svet istine se pretvara u svet privida i najjeftinijih Potemkinovih predstava za glasačku mašineriju. Živeći ništavni privid stvarnosti utonuli smo u stanje kolektivne nacionalne nesvesti, nesposobni da se orijentišemo u savremenim svetskim tokovima. Sve više projektujemo budućnost u kojoj nema mesta za skrušene, obrazovane, uspešne i uzvišene. Oni rade tiho, a sa puno smisla. Umesto da takve osvetlimo svetlom istorije, vlast ih prezire kao neželjene svedoke vremena u kojem životarimo. Za njih je rezervisano mesto na društvenoj margini. Srbija se mora iznova roditi sa jasnom namerom da bude uređena država. Jednom zauvek. Novorođena država mora krenuti u susret interesu privrede i građana iskazujući najviši nivo brige za njihove živote. Nova matrica društvenih vrednosti omogućiće joj smisleno istorijsko trajanje. Onda nam najbolji među nama neće biti najkomercijalniji izvozni proizvod. Dno neće biti zavičaj u koje živimo, bez nade, očajni. Dobra država će, vladavinom zakona, odgajati dobre građane, a dobri građani biće potka boljoj državi. Dakle, izgradimo funkcionalnu državu ili nastavimo da propadamo i nestajemo!