Dva lica iste požude

Kan i filmovi – 72. put, savršen spoj politike i romantike, kako ga je opisao najmoćniji čovek festivala Tjeri Fremo. Festival koji mnogi doživljavaju pretežno kao glamuroznu feštu, dosledan je tradiciji da bude odraz sveta iz ugla buntovnih autora. Kan, koji je Tarantino nazvao „filmskim Olimpijskim igrama“, iz sve snage nastoji da potvrdi ugled najvažnijeg svetskog okupljanja, suočen sve više sa oštrom konkurencijom drugih vodećih festivala i glasinama da filmski studiji često čuvaju udarne oskarovske kandidate za Veneciju i Toronto. Na kišovitoj i prohladnoj majskoj Kroazeti dominiraju teške priče o mafijaškim pokajnicima u Italiji, kriminalnom pariskom podzemlju, belgijskom tinejdžeru koji se pridružuje islamskim ekstremistima, teškom životu radničke klase. Na meniju su i istorijske lekcije i priče o slavi i Holivudu. Osim tradicionalnih znanaca – takozvanih „kanskih pretplatnika“ sa novim-starim temama zbog kojih im filmovi često nalikuju na serijske projekte – ima debitanata i, konačno, tu su rediteljke koje su izostajale minulih godina. Sredina globalne festivalske godine, posle Berlina, ovde u Kanu započela je eksplozijom živih mrtvaca. I stiče se utisak da gotovo nijedan više festival ne može bez zombija. Posle jedinstvene interpretacije vampira u filmu Samo ljubavnici preživljavaju, veteran američkog „indi“ pokreta, proslavljeni DŽim DŽarmuš, čiji je film otvorio 72. kansko izdanje, napravio je krajnje duhovit i ironičan izlet u svet zombija koji, uprkos dominantno lošim kritikama, ipak zavređuje pažnju. NJegovi omiljeni glumci, zvezde novog ostvarenja Mrtvi ne umiru Bil Marej, Adam Drajver, Tilda Svinton, Stiv Bušemi, Igi Pop zaista su u stanju, ako je suditi po viđenom, da probude mrtve. Zombi ludorija koja se odvija u gradiću čiju svakodnevicu remeti iznenadno ustajanje zombija iz grobova, protkana citatima iz Psiha, Ratova zvezda i zombi-filmova DŽordža Romera, pesimistički uz mnoštvo alegorija nagoveštava kraj sveta. I dok je Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine koji smo gledali na ovogodišnjem Festu imao svemirsku misiju, u DŽarmušovom filmu pojavljuje se leteći tanjir iz koga je došla i u koji se vraća samurajska vanzemaljka Tilda Svinton! Presek glavnog takmičarskog programa koji do sada čini polovina prikazanih filmova u konkurenciji za Zlatnu palmu (dvadeset i jedan film je u konkurenciji, a vrednuje ih žiri predvođen oskarovcem, meksičkim rediteljem Alehandrom Gonzalesom Injarituom), uglavnom dobija pohvale kritičara. Najbliži statusu favorita je i novi film Pedra Almodovara Bol i slava koji se može preimenovati u Sve o Almodovaru. Naime, reč je o dvadeset prvom, gotovo testamentarnom poluautobiografskom filmu (s akcentom na autobiografskom, iako autor to neće da prizna) koji je otoplio kritičarska srca, a od publike doživeo ovacije. Ovo katarzično delo najviše je oslonjeno na Sve o mojoj majci, film koji mu je 1999. doneo nagradu za najbolju režiju u Kanu – priča je o detinjstvu, otkrivanju seksualnosti, o požrtvovanoj majci, najvećoj figuri u njegovom životu i večitoj inspiraciji koja je radila kao nadničarka, ali i o kulturnoj sceni Madrida osamdesetih godina. Glavni junak je reditelj Salvador Maljo, Almodovarov alter ego, koji je izgubio kontakt sa sopstvenim emocijama, uronjen u heroin pod stare dane, kako zbog znatiželje tako i zbog starenja i bolesti. Iskren i emotivan u pripovedanju, reditelj priča kako bol i slava postaju dva lica iste požude. „U ovom životnom trenutku, najvažnije mi je da svake noći spavam po osam sati kao i izvesnost da ću snimiti novi film. To je vrlo slično liku iz filma koji tumači Antonio. Očajanje u njemu rađa osećaj da fizički nije spreman da se vrati snimanju filmova. Ali, ovom trenutku sam potpuno zavisan od filmova, i kao gledalac i kao narator“, izjavio je legendarni reditelj. Lik Pedrove majke igra njegova muza Penelope Kruz, a Banderas, najomiljeniji rediteljev glumac, u potpunosti je stilizovan da podseća na Almodovara. „Pošto sam pre dve i po godine doživeo srčani udar, najvažnije mi je da pronađem sebe. Ovaj film mi je u tome mnogo pomogao. Pedro mi je u nekom trenutku rekao: ’Otkad si doživeo srčani udar, u tebi ima nečeg novog. Ne potiskuj to, već to utkaj u lik.’ Moj cilj je da se oporavim i budem Antonio Banderas koji je ponovo u igri“, rekao je slavni glumac. Pažnju je privukao i svojevrstan brazilski savremeni vestern Bakurau, interesantan hibrid socijalno angažovane drame, misterije i trilera, koji se odvija u istoimenom izmišljenom selu u nedođiji na severoistoku zemlje, a potpisuje ga rediteljski tandem Kleber Mendonsa Filja i Žulijano Dornelis. Jedinstveni u svojim čvrstim stavovima, stanovnici su na udaru nejasne međunarodne korporacije koja želi da ih eliminiše kako bi zagradila reku i eksploatisala vodu. Sa mnoštvom alegorija na račun lokalnih političara, kulture i tradicije, ovaj film oštro kritikuje ekonomsku, ali i svaku drugu kolonizaciju od strane Sjedinjenih Američkih Država koja se kreće do granica obesti bogatih kojima se može da se zabavljaju, pa čak i igraju „lova na ljude“, baš kao u video-igrici. U konkurenciji za Zlatnu palmu našao se samo jedan film iz istočne Evrope – Zviždači novo delo jednog od utemeljivača rumunskog novog talasa Kornelijua Porumbojua (inače čeda Kana koji se proslavio 2006. kada je dobio nagradu za najboljeg debitanta za 12.08 istočno od Bukurešta). Posle kamerne drame Policija, pridev (Gran-pri u Kanu 2009) snimio je priču o korumpiranom policijskom inspektoru bukureštanskog odseka za narkotike, latino mafijašima i jednoj fatalnoj ženi, koji koriste jezik zviždanja kako bi lakše organizovali kriminalne transakcije. Porumboju, dežurni kritičar postkomunističkog društva, koji se u ovom žanrovskom filmu kreće između trilera i film noara, izašao je iz hermetičnih rumunskih okvira, otisnuvši se do Kanarskih ostrva i Singapura. A sve to naišlo je ponovo na izuzetan prijem kod kritike. Dva srpska filma koje smo sa optimizmom čekali da vidimo na Kroazeti nisu uspela da uđu u programe Kana. Osim na štandu Filmskog centra Srbije i projekcijama na Maršeu, našu kinematografiju predstavljaju Mila Turajlić, kao odabrana učesnica programa „Producent na potezu“ i Maša Šarović, čiji je kratki film deo omnibusa koji je otvorio kanski program 15 dana autora. Pored ostalih, film je snimljen i zahvaljujući Filmskom centru Srbije. Zajednički imenitelj ovih pet kratkih desetominutnih priča, snimljenih u produkciji Sarajevo film festivala, jesu same žene i njihove sudbine. U dve priče glume i srpske glumice Seka Sablić i Mirjana Karanović. Maša Šarović, zajedno za izraelskom koleginicom Šaron Engelhart, režirala je priču U tvojim rukama o ritualima balkanskih naroda. Najemotivniji trenutak 72. Kanskog izdanja zasad, svakako je uručenje počasne Zlatne palme živoj legendi, mitu svetskog filma, čoveku sa neverovatnom harizmom, lepotom i stilom – Alenu Delonu. Iako je odluka festivalskih čelnika da to prestižno priznanje dobije glumac koji je tokom šest godina karijere igrao u stotinak filmova (među kojima su Roko i njegova braća, Viskontijev Gepard, zatim Samuraj i Pandur Žan-Pjera Melvila, te Antonijonijeva Eklipsa i Gospodin Klajn DŽozefa Lozija koji je prikazan nakon uručenja nagrade u digitalno restauriranoj verziji) naišla na osporavanja američkog udruženja „Žene i Holivud“ zbog njegovih ranijih verbalnih ispada na račun žena, migranata i homoseksualaca, zaslužena nagrada dočekana je toliko emotivno da su svi u dvorani „Debisi“ plakali, kao i sam Alen Delon. Legendarni osamdesettrogodišnji glumac zvanično se oprostio od publike dirljivim rečima: „Odlazim, ali neću da odem pre nego što vam ne uputim zahvalnost. Publici dugujem to što sam zvezda“.