Glad je oružje protiv siromašnih

Neumorni posmatrač društva, Ken Louč, reditelj koji je dva puta osvajao Zlatnu palmu i to 2006. za Vetar koji njiše ječam i 2016. za Ja, Danijel Blejk, nastavlja borbu za radnička prava i u novoj dirljivoj porodičnoj drami Žao nam je što smo vas propustili, nemilosrdno kritikuje neoliberalni kapitalizam, sklapajući mučnu sliku života ljudi iz najugroženijih slojeva u Velikoj Britaniji. Junaci njegovog novog filma kao da žive na par koraka dalje od Danijela Blejka. I dok je prethodni junak bio žrtva državne administracije, glava radničke porodice iz NJukastla, ovoga puta je žrtva nove eksploatacije koja utiče na njegov porodični život. Nakon Ja, Danijel Blejk rekli ste da vam je to poslednji film. Dobro je što ste se predomislili. Da li je Žao nam je što smo vas propustili neka vrsta nastavka? Na neki način jeste. Film je paralela Danijelu Blejku. Kada je moj saradnik i scenarista Pol Laverti istraživao za prethodni film, išli smo u banke hrane u kojima su se hranili ljudi koji inače ne bi jeli. Otkrili smo da su mnogi koji uzimaju hranu zapravo zaposleni ljudi koji su, iako zarađuju, siromašni. Radili su, ali su bili siromašni. Pomislili smo da bi bilo dobro da odgonetnemo kako se radnička klasa promenila. Nekada si, ako radiš, imao novca da izdržavaš porodicu. Ali više nije tako. Posao je nesiguran, loše plaćen i s njim ne možeš da preživiš. Ovo je još jedna intimna moćna drama o tome šta se događa u svakodnevici ljudi. Šta je na vas, tokom dugogodišnjeg istraživanja i bavljenja tom temom, ostavilo najjači utisak? Radnici postaju sve ranjiviji. I to važi za celu Evropu. Nemaju garantovane prihode, rade za poslodavca i tako snose rizik. Kao vozač u ovoj priči. On vozi kombi, ali nema bolovanje, nema plaćen odmor, ako doživi nesreću, mora sam da plati popravku. Mora da plati sve što izgubi. A radi dvanaest ili četrnaest sati dnevno da bi zaradio za život. To je neprihvatljivo. Isto važi za one koji se staraju o starima u njihovom domu kao supruga glavnog junaka u mom filmu. Oni su plaćeni samo za nekoliko minuta koliko ostaju s osobom zbog koje su došli, ali zbog toga su potrošili sat da dotle stignu, za koji nisu plaćeni. Nadnice su sve manje, a radno vreme sve duže. Tokom duge karijere, kroz filmove ste pokušali da odgovorite na mnogobrojna pitanja. Koja pitanja postavlja Žao nam je što smo vas propustili? Zbog čega je eksploatacija radničke klase tako velika? Rekli smo, odgovor je tržišna ekonomija. To je ekonomija koju diktiraju velike konkurentske privatne korporacije. Takmiče se nudeći jeftinu robu i usluge, a jeftine su zato što više izrabljuju radničku klasu. To je jedno pitanje. Drugo je: Ako ćemo robu primiti putem kombija, na ličnu adresu, baš svaki paket, to je neodrživo? Kombiji koriste fosilna goriva, koja uništavaju planetu! Prodavnice u koju svi odlaze i kupuju, mnogo su bolje, ali i to uništavamo. Zapleli smo se u mnoge kontradikcije. Da li mislite da film kao medij još ima moć da na neki način promeni stanje stvari? U filmu Ja, Danijel Blejk prikazali smo kako država u našoj zemlji koristi glad kao oružje protiv siromašnih, ukinuvši im finansijsku podršku. Ali to teško može da utiče na državu u smislu da se nešto promeni. Da li mislite da je društvo nesavršenije danas nego u prošlosti? To je paradoks. Zbog korišćenja tehnologije, društvo je vrlo napredno. Koriste se najnovija znanja da se stvore nove tehnologije koje se često koriste u loše svrhe, kao što je eksploatacija. Ali na Zapadu su imovinski odnosi ukorenjeni u prošlosti. Oni koji poseduju i kontrolišu, još uvek su tu – ti staromodni imovinski odnosi, gde postoji nekoliko ljudi na vrhu koji imaju moć, kontrolu i bogatstvo, i mnogo ljudi na dnu, sa malo moći, malo novca i malo kontrole. Tako je od kraja feudalizma. Da bismo koristili novu tehnologiju u korist svih, moramo promeniti te stare imovinske odnose i uspostaviti novi poredak. Možemo li da kažemo kako je Žao nam je što smo vas propustili vaš najdublji i najosvešćeniji film? Ne znam. Sarađujem s piscem Polom Lavertijem toliko godina. On sve to piše. To je apsolutno partnerstvo, to nisam samo ja, nego svakako mi. I producentkinja s kojom radim godinama, Rebeka, moj kamerman, glumci. To smo svi mi. Nikad nije samo jedan čovek zaslužan za jedan osvešćeni film.