Između rijalitija i rašomonijade

Udario tuk na luk, kaže naš narod za situaciju u kakvoj se našao Muzej savremene umetnosti u Beogradu, gde boj biju Vlada i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije. U tom „ratu“, i jedni i drugi manipulišu svako na svoj način, ostavljajući instituciju od nacionalnog značaja pod upravom v. d. direktora, četiri meseca nakon sprovedenog javnog konkursa za izbor prvog čoveka Muzeja. Zakonski, Vladi se može da odugovlači sa verifikovanjem predloga Ministarstva, čiji je favorit Vladislav Šćepanović, jedan od četiri prijavljena kandidata. Ali, zakon ne sprečava ni Ministarstvo da se ne obazire na mišljenje Upravnog odbora MSUB, koje je u ovom slučaju samo paravan institucionalnosti. Stoga ne treba da čudi što sve zajedno liči na (politički) rijaliti i rašomonijadu različitih stavova, uz pratnju skandal(čić)a. Naime, konkurs za izbor direktora raspisan je još 24. januara, a na njega su se javili Slobodan Nakarada, aktuelni v. d. direktora, Vladislav Šćepanović, smenjen sa te funkcije 2014. potpisom prethodnog ministra Ivana Tasovca, a, nakon sedam meseci upravljanja i profesor na FPU, te Zoran Erić, šef Odeljenja umetničkih zbirki i izložbi u MSU i Branislav Dimitrijević, profesor na Visokoj školi za likovnu i primenjenu umetnost, obojica potonjih – vrsni istoričari umetnosti. Svi oni su svoje četvorogodišnje planove izložili pred Upravnim odborom MSU u sastavu Aja Jung, Vladimir Veličković, Aleksandra Lazar, Svetlana Mitić i Nikola Šuica, kao predsednik. Po zakonu, UO nije izdvojio nijednog od njih kao najboljeg, već se o svoj četvorici izrazio opisno u Obrazloženom predlogu liste kandidata za izbor direktora MSU, i to listom afirmativno. Međutim, u drugom izdvojenom delu dokumenta, svoje mišljenje su izneli Jung i Veličković u daleko kolokvijalnijem tonu i, čini se, pristrasnije. Pa za Nakaradu kažu da „poznaje ukupnu situaciju u MSU, da deluje najubedljivije kad su u pitanju finansije“, ali da postoji i „moralni momenat“ – da nekog zaslužnog za rekonstrukciju Muzeja, ne treba skloniti sa pozicije baš u momentu kad je MSU „proradio u punom sjaju“, i dodaju da je Nakarada „započeo organizaciju zahtevnog projekta izložbe Marine Abramović“, što izgleda da je ovim članovima bilo značajnije od celokupnog programa. A zašto, videćemo u nastavku. Erića ova dva člana UO vide kao idealnog umetničkog direktora, za koga bi bila prava šteta „da broji prodate ulaznice“. Dimitrijevića ocrnjuju tvrdnjom, lažnom, kako on sam kaže i spreman je da dokaže audio-zapisom intervjua, „da je svoju prezentaciju čitao“. I poslovično bivao „deo većih sistema, u kojima se (u Srbiji) odgovornost za neuspehe uspešno deli na bezbroj komada, kako bi svi bili podjednako (ne)uspešni“. Za Šćepanovića se kaže (u jednini) da „ne poznajem njegov umetnički opus, osim jedne slike o kojoj je pisao Jutarnji list, a koja je prodata za 15.000 dolara“, kao i da „ukupnom pojavom ne odgovara funkciji direktora“, dok bi se o „njegovoj gramatici srpskog jezika trebalo da pobrine ministar Šarčević“. „Time se, valjda aludira na moje crnogorsko poreklo“, kaže za NIN Šćepanović, jer ne vidi drugi smisao ove tvrdnje, a da nisu inspirisane „jeftinom diskriminacijom“. Za Obrazloženim predlogom sa dodacima, usledilo je tajno glasanje zaposlenih u Muzeju, a najviše glasova dobio Šćepanović, pa Dimitrijević, zatim Erić, i na kraju Nakarada, što poslednji objašnjava svojim čestim apelima Ministarstvu za podmlađivanjem kadra. Međutim, Ministarstvo Vladi predlaže Šćepanovića, ali se ne poziva na glasanje, već na svoje tumačenje obrazloženja Upravnog odbora i u odgovoru NIN-u stav potkrepljuje navodeći njihovo mišljenje. U tom odgovoru, citira se UO da program Šćepanovića „sadrži interesovanje za dalji lokalni, regionalni i internacionalni rad muzeja kroz popularizaciju umetnosti u Srbiji, očuvanje postojeće kolekcije, digitalizaciju baštine i reviziju postojeće zbirke...“. Da „poseduje vitalnost, motivisanost i povezanost sa savremenom srpskom scenom, kao i želju da pruži podršku timu kroz lično angažovanje i umrežavanje...“. Iako se eksplicitno ne navodi u obrazloženju Upravnog odbora, Ministarstvo kulture dalje primećuje da je „UO uveren da Šćepanović može nadoknaditi neke propuste svog četvorogodišnjeg plana ličnom energijom, prenosivim menadžerskim znanjima i oslanjanjem na stručni tim kustosa, kao i sposobnošću timskog upravljanja...“, što se ne zna na čemu je zvanično utemeljeno. Jer Ministarstvo NIN-u ne daje dodatna objašnjenja za ovakav stav. Bilo kako bilo, Ministarstvo šalje svoj predlog Vladi na verifikaciju 20. marta, što Vlada ignoriše. I čak poteže svog favorita mimo liste, Viktora Kiša, umetnika i direktora Ciglane, kao i umetničkog festivala Dev9t, kako se nezvanično saznaje. Ovo čini, navodno, na predlog Saveta za kreativne industrije, stručnog tela premijerke Ane Brnabić, koja je uostalom i lično pozvala Marinu Abramović da u MSU izlaže. Ni kabinet Brnabićeve, ni Savet za kreativne industrije, za NIN ne potvrđuju, ali i ne pobijaju svoje namere da se ogluše o mišljenje Ministarstva i na čelo MSU postave Kiša kao v. d. direktora, čime bi javni konkurs bio obesmišljen, a odluka – politička, tvrde za NIN Nakarada i Dimitrijević. Dimitrijević i javno protestuje protiv same konkursne procedure, šaljući prigovor Ministarstvu i Upravnom odboru. U njemu se žali na diskreditaciju u delu obrazloženja koji potpisuju Jung i Veličković, tvrdeći da se „iznošenjem neprimerenih i neargumentovanih mišljenja, degradira izborni postupak“. Na pitanje ima li on neki adut u rukavu, povodom finansijskih teškoća koje prate organizovanje izložbe Marine Abramović, koje mu je postavljeno tokom intervjua sa članovima Upravnog odbora u sklopu konkursne procedure, Dimitrijević odgovara sledeće: „Umesto da traži dodatna pojašnjenja o dostavljenom predlogu programa za naredne četiri godine, Jung istražuje na koji način se može realizovati projekat koji je taj isti UO već usvojio i do čije realizacije nas deli svega nekoliko meseci“, prigovara Dimitrijević u tom dopisu, na koji ne dobija nikakav odgovor. Niti MSU dobija novog direktora, iako ministar preti ostavkom ukoliko to ne bude Šćepanović, kako nezvanično saznajemo. Šta o toj političkoj igri bez granica misle svi kandidati, NIN je pokušao da ustanovi. Tako se Erić čudi „na osnovu čega je ministar zaključio da je Upravni odbor ’predložio’ upravo Šćepanovića, i zašto uopšte uporište za svoju odluku traži u stavu UO, čije je članove imenovala Vlada na osnovu kompetencija, a nema poverenja da tom telu poveri mandat da predloži kandidata za direktora“. Pa ispada da se „odluke donose na najvišem političkom nivou, čime se umesto mišljenja struke uvažava jedino sud političara, i to po piramidalnoj hijerarhiji vlasti“, kako Erić ističe. Aktuelni v. d. Nakarada naglašava da, koliko on zna, „nije tačno da je UO preporučio Šćepanovića, te da su neki članovi spram njega čak imali „velike rezerve i sumnje“. I primećuje da je jedan od kandidata (Dimitrijević, prim. nov.) na Fejsbuku napisao da „jedino Nakarada formalno ima sve glasove UO“. „Ali, kao što nam je poznato, partikularni interesi određenih struja nadvladavaju razum“, kaže Nakarada, ističući da bi postavljanjem novog v. d. direktora, Vlada obesmislila i sam konkurs. Da bi intervencijom Vlade konkurs bio obesmišljen, smatra i Šćepanović, ali iz drugih razloga. Jer, po njegovom mišljenju, „veći deo Upravnog odbora uočio je njegove kvalitete, kao i kolektiv Muzeja koji mu je dao ubedljivu podršku“. „Ministar je predlog izneo na Vladu, pa se sad čeka da se procedura sprovede“, kaže Šćepanović. Sve druge spekulacije o imenima bliskim premijerki kao eventualnom novom v. d. direktora, njemu „deluju neozbiljno“ i ne bi o tome iznosio mišljenje. Za ministra Vukosavljevića i premijerku Brnabić ima samo reči pohvale i sumnja da među njima ima bilo kakvog neslaganja, iako je javna tajna da su njih dvoje u tihom sukobu, potvrđenom i formiranjem Saveta za kreativne industrije koji dejstvuje mimo Ministarstva. Dimitrijević, osim onog što je već rekao u prigovoru, kaže za NIN da je „na delu demuzeizacija muzeja“, dok se ova ustanova „koristi samo u promotivne svrhe“. Na mestu direktora treba da bude istoričar umetnosti, a posebno u uslovima kad, zbog zabrane zapošljavanja, Muzej ne može da ojača stručni kadar. A, ako struka odustane od tog zahteva, „onda gubi svoj legitimitet i svoje glavno institucionalno uporište“, te bi bila od velike koristi „njihova podrška u ovom pokušaju da se Muzej ne preda partijskim vlastodršcima i diletantima“. Suprotno misli Nakarada, podvlačeći da svetskim muzejima upravljaju menadžeri, a ne kustosi. Epiloga ove rašomonijade još nema, i još se ne zna ko će da pobedi u odnosu snaga Ministarstva i Vlade, iako će u svakom slučaju odluka biti politička. Jer zakon to, kao što rekosmo, (manje-više) dozvoljava. Da li će struka, i šira javnost reagovati, takođe ostaje u domenu nagađanja, ili će sva pažnja biti usmerena na predstojeći spektakl Marine Abramović, koji će biti plaćen po svoj prilici – našim novcima. Jer, ako „aduta iz rukava“ ne izvuče neki biznismen, zainteresovan da ulaže u kulturu, premijerka će morati da „nadomesti manjak u budžetu iz neke državne slamarice, tj. rezervi“, kako primećuje Dimitrijević. Iznos je negde oko milion i po evra, kako nezvanično saznajemo. A sve zato da ne „pukne bruka“, i da Abramovićevoj i u izložbu uključenim institucijama, ne platimo penale – ni krivi, ni dužni – mi, poreski obveznici. Kojima, na kraju, postaje svejedno ko će biti direktor MSU, i da li će i dalje biti njime upravljano iz v. d. statusa, petu godinu zaredom. Radi demokratskog uvažavanja Predsednik UO MSU Nikola Šuica poziva se na Statut MSU i Zakon o visokom obrazovanju, po kojima UO ne daje rang-listu, već „zajedničko obrazloženje ili sagledavanje profesionalnih odlika svakog prispelog i kvalifikovanog kandidata“, u smislu „solidne organizacije upravljanja ustanovom za rad u sledeće četiri godine“. Sporno, izdvojeno viđenje je dala trećina UO, Šuica dalje kaže, što je njihovo demokratsko pravo, bez mogućnosti „da utiče na Ministarstvo i Kabinet“. Princip anonimne ankete svih zaposlenih, a na osnovu koje je (možda) izdvojen Šćepanović, „preporučio je prethodni ministar Tasovac za sve ustanove kulture od nacionalnog značaja, a u sklopu konkursa i radi demokratskog uvažavanja“.