Tri Srbije, a jedan scenario

Za dobar deo građana Srbije akcija ROSU na severu Kosova i Metohije, dok je srpski predsednik prvi put nakon šest godina odgovarao pred narodnim poslanicima o procesu pregovora sa Prištinom, bila je odgovor na njegov mirnodopski ton i dokaz njegovih strepnji da će - ukoliko Beograd s Prištinom ne pronađe kompromisno rešenje - srpski živalj u južnoj pokrajini biti žrtva novog nasilja. Ne i nove Oluje, ni Bljeska, jer je Aleksandar Vučić garantovao da se to neće dogoditi i tu odlučnost dokazao reakcijom na akciju ROSU - podizanjem borbene gotovosti vojske i policije i, konačno, obećanjem da će vojska reagovati, pre i nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, uprkos činjenici da kosovsku teritoriju štiti i baza NATO. Drugi, manji deo građana veruje da je akcija hapšenja srpskih pripadnika tamošnje policije demantovala Vučića bolje od svih reči. Jer su teze da je zatekao „đubre na đubrištu“ dokazujući ih hronologijom prepuštanja KiM iz daleke i bliske istorije, a najviše u vreme DOS-a, pale u vodu, pošto pre Briselskog sporazuma albanska noga, nekmoli policija, nije kročila na sever. A o ZSO se pregovaralo za južne opštine (a jug se u govoru predsednika sveo samo na pitanje zaštite svetinja i to ne baš bitne - „Zar i Ostrog nije bio naša svetinja, pa ste ga pustili“), ne i za sever, na kome institucije instalirane u Prištini nisu ni bile prisutne. Treći, verovatno najmanji deo građana, misli da je akcija ROSU u dan tempirana u dogovoru sa srpskim vlastima, kojima - nakon što je Vučić priznao da je dogovor s Kosovom neminovnost - treba demonstracija lažnog patriotizma. Taj kontingent mišljenja Vučiću ne zamera to što će leći na rudu Zapada (za koji je u Skupštini kazao da ih ne zanima ništa drugo osim priznavanja), nego što je Srbiju dodatnih sedam godina razvlačio kroz taj problem da bi se uz pomoć njega održao na vlasti i tako je usporio u evroatlantskim integracijama. Istraživači tvrde da na dugi rok strah od nove Oluje nije osnovan, a da je kod akcije ROSU ključno pitanje za analizu događaja da li je bilo upotrebe prekomerne sile. Akcija hapšenja po nalogu tužilaštva zbog kriminala i korupcije, i po Bojanu Eleku iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, može biti legitimna. U utorak, kada NIN ide u štampu, zbog velikog broja oklopnih vozila pretpostavljalo se da je i kosovska vojska učestvovala u akciji, u Zubinom Potoku policajci su napali novinara, građani su zbog pružanja otpora (i oružjem) privedeni, ali je sila demonstrirana i na njihovim radnjama, na ulicama. Sirene su, pak, bile znak lokalnih institucija da je ROSU krenuo na sever. Prema podacima tamošnjeg tužilaštva i policije, kako iz Prištine izveštava Marko Lovrić, novinar NIN-a, na sever su specijalne jedinice krenule tek kada su dva policajca ranjena. Ukupno u sukobima stanovništva sa policijom povređeno je šest građana i pet policajaca, od kojih dvojica vatrenim oružjem. Na konferenciji za novinare predstavnici tužilaštva i policije negirali su povezanost ovog slučaja sa drugim akcijama policije. Uhapšeno je 11 Srba i po četiri Bošnjaka i Albanca, pripadnika policije. Tokom akcije privedeno je i devet građana, a ROSU se posle nekoliko sati povukao iz opština na severu. Vučić je pred poslanicima kazao da su strani faktori na KiM reagovali i da je - Srbija pobedila. U skupštinskoj raspravi o KiM, pod tenzijom zbivanja na severu, učestvovali su samo predstavnici te prve, najveće grupe građana, poneki nesaglasan sa načinom, ali saglasan sa ciljem - da se kosovski čvor razmrsi u Vučićevim rukama (Čedomir Jovanović tražio je samo mir na Kosovu i ništa drugo, a Aleksandru Stevanoviću se otelo da pravno obavezujući sporazum postoji i da ga treba potpisati) i samo jedan predstavnik opozicije, koji se ne slaže ni sa načinom ni sa konačnim ciljem. Đorđe Vukadinović bio je jedini ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Za spas Srbije koji je predsednika podsetio na Ustav, Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, prvih šest tačaka Briselskog sporazuma koje se odnose na Zajednicu srpskih opština, upitao ga da li se oseća odgovornim i šta je, uostalom, suština kompromisa koji je u svom govoru Vučić argumentovao i zdušno branio kao jedino moguće rešenje. Vukadinoviću, jedinom predstavniku opozicije koja već šest meseci bojkotuje rad Skupštine u plenumu i vodi proteste na ulicama gradova širom Srbije, Vučić je odgovorio kao da polemiše sa svima. U svom maniru (a poslanici koji su mu stojičke aplaudirali dali su mu za pravo da od poslanika ne drhti) najpre ponizivši ga, na koncu je odgovorio i ponekim kontraargumentom. „Ne morate da mi donosite Ustav ni Miroslavljevo jevanđelje, mogu da vas pitam šta piše u njemu - pojma nemate... Što se tiče Ustava, učestvovao sam aktivno i pomagao vama da taj Ustav bude donet, kao deo druge stranke, bez čije podrške bi bio teško donet. I usvojen je da bi se sprečilo protivpravno otcepljenje teritorije, a šta ste uradili februara 2008, kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, osim što ste pravili moleban...“ Briselski sporazum je, tvrdi Vučić, postao pravni osnov da Srbija danas može da zahteva povlačenje ROSU sa severa, što nije bio slučaj u akciji tih snaga 2011, na Jarinju i Brnjaku, posle čega je potpisan dogovor o administrativnim prelazima. Iako duboko zahvalan Rusiji, specifično Vladimiru Vladimiroviču Putinu, i izrazito kritičan na račun Zapada koji je i direktno optužio za bezrezervnu podršku Albancima, nekorektan odnos u pregovorima, ali i pogrom 2004, Vučić je u svom govoru i kasnije, odgovarajući poslanicima, nekoliko puta ponovio da se Srbija ne pominje u Rezoluciji 1244 i da, praktično, nije pravni naslednik SR Jugoslavije na koju se Rezolucija odnosi. Te da mi u njoj vidimo samo pozitivne, a da ona ima i „dosta negativnih“ odredaba. Lagan hod ka odricanju od jedinog međunarodnopravnog akta koji srpski suverenitet na KiM štiti bio je idealan nastavak časa istorije koji je Vučić pre svega održao poslanicima. Prebrojavajući Srbe i Albance, predsednik je dokazivao da nemajući uvek brojčanu nadmoć Srbija nema ni neprikosnoveno pravo na Kosovo. „Govorio je o svemu sem o onome za šta je nadležan, a to je vođenje pregovora. Šta je politika za Kosovo? Dve opcije su ponuđene, po predsedniku. Normalizacija ili konflikt, a normalizacija znači priznanje, jer, kako kaže, razgraničenje više nije moguće. Zato verujem da je reč o pripremi terena i ograđivanju od svega što dolazi. Reč je o opravdanju - da je on pokušao. Iz govora je delovalo da je čin svršen, da iz te pozicije nema dva izlaza, a sve zajedno je simulacija procesa kako je on trebalo da izgleda“, utisak je Bojana Eleka. Jedinom novošću sagovornik NIN-a smatra izričito određenje prema referendumu, koga će, po Vučiću, izvesno biti, ako Albanci ukinu takse, pa se potom razgovori nastave, a onda i stigne do mogućeg dogovora. O tom dogovoru, decidiran je bio predsednik, govoriće u Skupštini, a građani će na referendumu odlučivati. „Razgraničenje je skinuto sa stola, čini mi se, na sastanku u Berlinu. Opozicija je kritikovala taj predlog i tako je Vučiću dala dodatni argument odbrane da je pokušao, ali mu nisu dali. Rešenje, međutim, Vučić predlaže insistirajući na tome da je zajednički život Srba i Albanaca nemoguć, a ta teza je upakovana i u narativ prebrojavanja koga će biti više“. Ključna argumentacija za nastavak razgovora, nakon što Priština ukine carine od 100 odsto, bez čega Vučić odbija svaku mogućnost razgovora, jeste mogućnost napada na Srbe, njihova ugrožena bezbednost, zapravo ono čime se pohvalio da je postigao potpisivanjem Briselskog sporazuma. Između ostalog tvrdi da je i odliv Srba sa KiM za njegovih sedam godina usporen. Usledilo je predavanje o demografiji i prognoza da će za pola veka biti više albanskog nego srpskog stanovništva. Tu demografsku prognozu, kao i makroekonomske prognoze i kretanja radne snage, u nekoliko scenarija, sačinila je grupa autora u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo, pod patronatom Privredne komore Srbije i na čelu sa Miladinom Kovačevićem, direktorom Republičkog zavoda za statistiku. Pod naslovom Spin za kraj NIN je, maja prošle godine, analizirao podatke na koje se predsednik Srbije pozvao u odbrani teze da je dogovor sa Prištinom poželjnije, i zapravo jedino moguće rešenje, „ako nećemo da nas ne bude“. Dobar deo govora Vučić je bazirao na dva scenarija pomenute studije - jedan „realni“ ili optimističan i drugi status quo ili pesimističan. Hipoteze i prognoze o demografskim, socijalnim i ekonomskim posledicama toliko su naučno i temeljno razrađene da se ekonomskoj projekciji budućnosti, u optimističnom slučaju, velikim ekonomskim impulsom smatra prosta ušteda izdvajanja za Kancelariju za KiM, koje - budući da neće biti ni KiM - neće biti u budžetu Srbije. A rast BDP projektovan je u zavisnosti od stepena poslušnosti Srbije. Isključivo zbog međunarodnih „kazni“ za neposlušnost rast bi u narednih 40 godina, u slučaju da Srbija bira zamrznuti konflikt, bio 0,95 odsto, a u kompromisnom 2,6 odsto godišnje. Model razmene teritorija, za koji predsednik tvrdi da više nije u igri, jer „Zapad ne želi ništa drugo osim priznavanja“, nudi se kao - kompromisna i realna opcija. Za sever Kosova, bez enklava, računa se da bi „fer“ ponuda bilo Preševo, još jedan deo teritorije Srbije. I to ne samo zato što je etnički „čisto“, kao i srpske opštine na severu, nego i zato što bi razmena mogla da uključi privredne resurse na tim teritorijama. Zapravo, ekonomska analiza sugeriše da bi za Srbiju to bilo i najbolje rešenje u kome bi se Trepča i Feronikl trampili za kompleks na Šar-planini, a rudnici povezani sa Trepčom južno od Ibra bili kompenzovani na drugi način, kroz imovinski saldo. Ova studija se na celih 80 strana razvija kroz dve verzije raspleta – status quo kao pogubnu i „kompromis“ kao perspektivnu mogućnost, sa dve podvarijante - razmena teritorija i bez razmene - uz važan detalj da se druga podvarijanta zove još i prostom primenom Briselskog sporazuma, a tumači po svim elementima kao odricanje od teritorije. Nepoželjno rešenje podrazumeva do 2060. brojne negativne trendove, i to ne samo demografske, ali neke ostavlja istim u oba slučaja, kao što su, na primer, penzije. Što se srpske opštine na KiM odavno ne računaju u BDP Srbije, ne mari. Danas niska stopa aktivnosti stanovništva (63 u odnosu na 72,4 odsto u EU), približila bi se evropskom standardu tek za 40 godina i ako se Srbija odrekne Kosova. Prema ovim projekcijama, koje je Vučić pred poslanicima ponovio, broj stanovnika mogao bi do 2060. da se kreće od oko četiri do oko šest miliona. Samostalnost Kosova značila bi za demografiju Srbije smanjenje od 21 odsto u odnosu na sadašnji trenutak, dok bi u slučaju status quo pad broja stanovnika bio 44 odsto. Pri tome se očekuje da će na pad u naredne četiri decenije u oba slučaja najveći uticaj imati negativan prirodni priraštaj. Sve teze proizlaze iz političke pretpostavke da će investicije, ekonomska aktivnost i zaposlenost rasti zahvaljujući članstvu u EU sredinom sledeće decenije. Zaključak NIN-ove analize tih projekcija još pre godinu dana bio je: „Na bazi redukovanih političkih stavova usvojene projekcije kazuju da ćemo se kao nacija ugasiti brže, i u siromaštvu, budemo li insistirali na očuvanju KiM. Te zastrašujuće projekcije, međutim, ne mogu se validno upotrebiti za ono što im je bila verovatna prvobitna namena. Jer je ekonomiju, na primer, nemoguće projektovati za narednih 40 godina, nezavisno od politike i međunarodnih prilika, naročito kad se krene od pretpostavke da i ekonomija i demografija od politike zavise“. Nedavno je NIN pisao i o tome kako predsednik u svojim izjavama dramatično smanjuje, po nekoliko puta čak, broj Srba koji žive na jugu KiM. A to je prevara čak i ako je deo strategije da se pacifikuje javnost, skvasi grlo za teško gutanje žabe, smiri moguća uznemirenost građana pred neprijatnošću dogovora koji će im saopštiti. Ne samo opservacijama iz pomenute Kovačevićeve studije, predsednik se u ubeđivanju - više javnosti nego poslanika (od prisutnih se na prste broje oni koji mu ne veruju unapred) - služio i drugim retorskim sredstvima, citatima Aleksandra Tijanića, Petra Petrovića NJegoša, Borislava Pekića i ključno i sažeto za sve, vešto upotrebljene citate, Isidore Sekulić. „Mi smo narod koji u stvarnost ne veruje... Vreme je da biramo između slatke laži i gorke istine. Ali zbog istine koju govorim nemojte da pomislite da neću da se borim za naš narod na KiM“, sasuo je na početku. „Došao sam da vam kažem da smo u ćorsokaku“, ponovio je i sopstvenu rečenicu iz 2013. Lokalni izbori u četiri srpske opštine na severu KiM, ponovljeni nakon ostavki koje su podneli čelnici u znak revolta zbog taksa koje je Priština uvela na robu iz centralne Srbije, dali su još jednom pregovaračima legitimitet - da oni govore i rade ono u šta skoro 90 odsto građana veruje. Legitimitet da pregovore u Briselu Beograd vodi ispred Srba sa Kosova. Na papiru je tako, bez obzira na to što u stvarnosti veliki broj građana nije izašao na birališta, što Srpska lista nije imala protivkandidata i što se svim sredstvima država bori i za taj broj glasova. Posle 188 sastanaka sa vlastima iz Prištine, Vučić je pred poslanicima obrazlagao motive da integriše strukture koje je Srbija imala na KiM u kosovske služeći se primerima: „Ko bi branio silovanu Srpkinju da nema Srba u policiji? I oni su toliko lojalni državi da bi odmah izašli iz policije da im Srpska lista to zatraži“. Na samo jedan od scenarija koje je Vučić ostavio pred građanima i poslanicima, bilo koja od tri škole mišljenja da je u pravu - Hašim Tači dodao je još začina predlogom da „izjavom volje naroda“ dve skupštine, albanska i kosovska, odluče o ujedinjenju. I još tema na tapetu poslušnih poslanika. Neposlušni su ostali ispred. Poslanici Dveri su, u pokušaju da transparentom „Danas izdaja, sutra robija“ blokiraju prolaz Vučiću, navodno „podleteli“ pod auto i bejzbol palicu vozača Vojislava Šešelja. Posle šest godina i „188 sastanaka“, drugi korak ka priznanju Kosova se još nije dogodio. Time nisu zadovoljni ni oni koji zahtevaju zamrznuti konflikt, ni oni kojima se žuri u EU. Ali, izgleda da time više nije zadovoljan ni sam Vučić.