Dušica Žegarac (1944-2019)

Napunila je u aprilu 75 godina, a mesec dana kasnije okončana je njena borba sa bolešću kojom nikoga nije opterećivala. Svojim životom je upravljala kako je htela i umela, a svoj izbor je plaćala izostankom honorara i ulogama koje su je obilazile. I jedna dodeljena joj je oduzeta. To, ipak, nije moglo da potre glumicu u njoj koja je imala 16 godina kada je odigrala ulogu Jevrejke Rut Alkalaj u filmu Deveti krug i dobila prvu Zlatnu arenu na jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli. Dobiće kasnije još dve. Odigrala je nešto više od sedamdeset uloga, a na Filmskim susretima u Nišu 1999. godine dobila je i nagradu Pavle Vuisić za izuzetan doprinos umetnosti glume na filmu. Poslednje priznanje, Zlatni pečat, uručeno joj je 2016. kao najznačajnije priznanje Jugoslovenske kinoteke. Svojih prvih sto pesama odnela je profesoru Rašku Dimitrijeviću i on je hteo da joj pomogne da se objave. Nije pristala. Mnogo godina kasnije, napisala je autobiografsku ispovest jednostavnog naslova Kao na filmu, u izdanju Filmskog centra Srbije. Ličanka po ocu, Beograđanka rođenjem i duhom, Dušica Žegarac je u braku sa Pedrom rodila sina Franciska, koji poslednjih dvadesetak godina radi kao informatičar na Floridi (SAD), i kćer Tatjanu koja odavno živi u Madridu. U bolesti i u trenutku smrti, bila je u Beogradu pored Dušice. Ova zanimljiva žena nije se lako davala i nije se mnogo družila sa ljudima iz sveta filma. Među njenim izabranicima bio je reditelj i pisac Žika Pavlović, za koga mi je pre nekoliko godina kazala: „Spada u ređe ljude zahvaljujući kojima mi je bilo lakše da postojim i uspostavim sebe na pravi način. On i neki drugi meni dragi ljudi pomogli su mi da nađem sebe koja sam danas, da se formiram do kraja, i kao ličnost i kao glumica.“ Na samom početku karijere postala je svesna preuzimanja rizika za određeni odnos prema životu i pravilima koja se podrazumevaju u profesiji. Za film Vukovar jedna priča u kome je igrala, napisala je da je lažnjak od početka do kraja, a jasno i bez ulepšavanja govorila mi je o tome zašto je igrala u tom filmu te jeseni 1993. godine: „Malo je falilo da iz moralnih skrupula odbijem posao, ali sam shvatila: ako ne uzmem tih nekoliko stotina maraka, dovodim u pitanje preživljavanje svojih roditelja, i na kraju krajeva, i svoje sopstveno i svog deteta. A dolazila je hladna i gladna zima. To su potezi koje umetnik ponekad čini jer je prinuđen. To ne znači da kao čovek nisam imala ozbiljnu moralnu dilemu.“ Sećajući se snimanja filma Kuća pored pruge scenariste i reditelja Žarka Dragojevića iz 1988. godine, gde je igrala sa LJubišom Samardžićem, Dušica Žegarac je u svojoj knjizi zapisala: „...U jednom trenutku je Smoki kada je ušao, a napolju je očigledno slušao vesti, iznerviran besno na sav glas, opsovao i s mržnjom prosiktao: ’Jebem im majku komunjarsku’.“ Omiljena uvreda za režim koji će uskoro kolabirati i početi da se urušava sam od sebe. A ja pomislih: „Kad pre! Do juče si bio miljenik tog režima i pripadao mu svim srcem. I sasvim se lepo snalazio u partizanskim obračunima sa mrskim nam fašistima (na filmu), i unutrašnjim neprijateljima (u životu). Zar je već vreme za prestrojavanje?!“ Ni teška bolest ni nemaština nisu u Dušici Žegarac umanjili njeno osećanje za meru i pristojnost. Za to je zaslužila još jednu Zlatnu arenu.