Slatke laži i gorke istine

Srbija je još jednom pobedila. Tako bar tvrdi predsednik Aleksandar Vučić, koji je oko 12.20, u Skupštini Srbije, saopštio da su zapadne sile reagovale, da su rekle da upad kosovskih policijskih snaga na sever Kosova „nema nikakve veze sa borbom protiv kriminala, već da je to prekoračenje sile“. „Šta sam vam rekao, Srbija će pobediti“, poručio je Vučić. Kada se sve sabere i oduzme, trebalo bi da sada Srbija protiv Kosova vodi sa 6:0. Jer, da ne zaboravimo da nas je onomad Marko Đurić obavestio da smo pobedili sa 5:0. Sad samo ostaje građanima da sami prosude da li smo mi, kako je to i Vučić citirao, „narod koji u stvarnost ne veruje“ i da je „vreme da biramo između slatke laži i gorke istine“. Samo nekoliko sati pre još jedne istorijske pobede, iz studija televizija sa nacionalnom frekvencijom tutnjali su ratni bubnjevi, pozivajući u novi boj na Kosovu. Iskreno, naslutio sam to, skoro kao Vučić upad ROSU na sever Kosova. U stvari, plašio sam se da će biti mnogo gore. Prošlog petka, naime, samo tri dana uoči skupštinske rasprave o Kosovu, TV Pink je organizovao „debatu“ u kojoj su učestvovali bivši premijer Srbije Nikola Šainović, bivši predsednik Izvršnog veća KiM Zoran Baki Anđelković i bivši ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović. Uh, kad rasprava tako počne, kako može da se završi? Pa, većina se valjda još seća kako smo prošli dok su se oni nešto pitali. A izgleda da se ponovo pitaju! Za razliku od Pinkovih gostiju, Milan Radoičić je samo aplaudirao Vučiću sa skupštinske galerije, okružen predsednicima opština sa severa Kosova. A bilo bi zanimljivo čuti i šta on ima da kaže. Jedino me zbunilo kada su u utorak po podne počele da stižu - doduše nezvanične i nepotvrđene - informacije da se među uhapšenim „Srbima“ na severu Kosova nalaze i Zener Bahtiri, Ramadan Rustemi, Besim Merovci... Dobro, to zvuči neverovatno, ali do petka sam mislio i da je nemoguće da i neko sa Pinka može kao učesnike „unutrašnjeg dijaloga“ da pozove baš Šainovića, Anđelkovića i Jovanovića. Srećni što smo izbegli još jedan rat Srba i Albanaca, provladini mediji, koji su onoliko pisali o nabavkama novih aviona, doduše druge vrste i ruskog porekla, vešto su izbegli da pišu i o nabavci jednog aviona za potrebe Vlade Srbije. Biće da ta priča za njih nije bila interesantna, jer je tu nabavku Ana Brnabić proglasila za „državnu tajnu“. Ispade da je srpska premijerka mnogo važnija od predsednika najmoćnije države sveta, jer u SAD nema tajni kada se nabavljaju avioni za potrebe Donalda Trampa. Jer, u američkom budžetu za 2020. jasno piše da će kupovina dva aviona za Trampa koštati 4,2 milijarde dolara. S druge strane, niko u Srbiji ne zna ko je, za koliko para, a naročito zbog čega kupio avion za potrebe Vlade. A to ne bi smela da bude državna tajna. Osim ako tu nisu baš sasvim čista posla. Još gore je što se po kuloarima priča da je taj avion kupio isti čovek koji je onomad svoj privatni avion samo na par sati ustupio ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću. Da je znao koliko će ga skupo to koštati (mesecima su ga zbog toga, opravdano, razvlačili po medijima), Đinđić tu ponudu sigurno nikada ne bi prihvatio. U aktuelnoj vladi se izgleda pridržavaju one narodne da se poklonu u zube ne gleda. A trebalo bi. U suprotnom neće moći da odagnaju sumnju da tu nisu baš čista posla i da onaj ko visoko leti, nisko pada. Zbog ratnih igara niko se skoro nije ni osvrnuo na vest da je zbog jedne korupcionaške afere u Austriji ekspresno ostavku morao da podnese vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe, a onda je pala i vlada Sebastijana Kurca. NJegov prijatelj, predsednik Srbije, priznao je da takvih snimaka ima i kod nas, samo ih niko već sedam godina ne koristi, naročito ne uoči izbora. Ima, međutim, dosta onih koji srpsku političku scenu porede sa pozorištem, a tamo važi pravilo - ako u prvom činu vidite pušku okačenu na zid, ona će u trećem činu opaliti. Šta ako su neki od tih snimaka opasniji od vatrenog oružja za političku karijeru mnogih ljudi iz vrha vlasti. A koga bi to iznenadilo u zemlji u kojoj Milutin Jeličić Jutka, osumnjičen za seksualno zlostavljanje, i Dragoljub Simonović, koji se tereti da je naredio da se novinaru Milanu Jovanoviću zapali kuća, imaju više pratilaca na suđenjima nego na društvenim mrežama. A teško da bi to bilo moguće da nemaju bar prećutnu podršku SNS.