Milosrđe ili legalno ubistvo

Ovdašnje prilike su takve da je i jedno od najintrigantnijih pitanja, prava čoveka na „dostojanstveno umiranje“, prema kojem neko teško da nije ambivalentan, u srpskom slučaju samo je mrtvo slovo na papiru. Jer, Zakon o eutanaziji sastavljen je tek u grubim crtama, dok je vest o njegovom mogućem donošenju uveliko ovih dana zapalila medije. „Ne mogu više da pričam o tome, kad je ovaj građanski zakon odbijen u Skupštini“, komentarisala je za NIN dr Vesna Klajn Tatić, penzionisana naučna savetnica Instituta za društvene nauke u Beogradu, a jedna od glavnih zagovornica „ubistva iz milosrđa“. Pokušavajući da skine stigmu sa te teme, ona je „toliko javno govorila i pisala, uzalud“, pa joj je dojadila borba sa vetrenjačama. Ali, njena izjava može da dovede do pogrešnog zaključka da je regulisanje ovog pitanja u poodmakloj proceduri, a istina je sledeća: „Taj zakon je tek u fazi raznih nacrta, u kojima su alternativni vidovi članova često u potpunoj suprotnosti“, objašnjava za NIN dr Marija Draškić, sudija Ustavnog suda. „Za donošenje Građanskog zakonika potreban je veliki angažman države i institucija, dok ovde postoji samo Komisija za njegovo donošenje, konstituisana još u vreme Vlade Vojislava Koštunice, koju i ne znam za šta plaćamo“, odgovorila je. Tako je Zakon o eutanaziji jako daleko i od zvanične javne rasprave. Rasprava kao takva ovde često i počinje u medijima, a još se češće tu i završava, što najčešće nema veze sa onim što se na kraju krajeva dogodi. Tako je najpozvanija ovih dana da o eutanaziji glasno prozbori dr Slavica Đukić Dejanović, neurop--sihijatar, i ministarka bez portfelja, zadužena u Vladi za demografiju i populacionu politiku. „O pitanju eutanazije prvenstveno razmišljam kao lekar, sa stanovišta da se zdravlje i funkcionisanje čoveka uvek može popraviti“, Đukić Dejanović kaže i za NIN. Takođe, odluka da neko više ne želi da živi, već sutra može da se promeni. „Ubistvo iz milosrđa“ se obično primenjuje u slučaju kad je neko teško fizički bolestan, dok nauka danas tako brzo napreduje da je pitanje trenutka kad će da se smisli lek za tu određenu bolest. „Uostalom, ja sam položila Hipokratovu zakletvu, pa sam neko ko se zalaže za zdravlje i život“, Đukić Dejanović od tog svog stava ne odustaje. Pitanje eutanazije je vrlo komplikovano sa tri aspekta, formalno-pravnog, etičkog i sa aspekta procene izvršioca čina, kao i onog koji izražava želju da više ne živi, ona dodaje. Što se poslednjeg tiče, i ljudska se volja (medikamentima i istrajnim radom) može poboljšati. Đukić Dejanović, kao neuropsihijatru i ljudskoj jedinki, i „svaki suicid teško pada, ali u tom činu bar lekar ne učestvuje“. Stoga ona decidirano tvrdi da se ne može tražiti od medicinskog osoblja da radi nešto suprotno od onog čemu je učeno, i na šta se zavetovalo. Filozofski govoreći, još je Frojd raspravljao o nagonu erosa, i njemu suprotstavljenog tanatosa, koji u primeru zdravog čoveka – prvi pobeđuje. Tu, međutim, postoji i situacija kad čovek nije depresivan, već je shvatio da je dao sve od sebe, i da nema rašta dalje živeti, Frojda dalje tumači Đukić Dejanović. Onda takav ima prava da odredi kada će i kako umreti, što ne razrešava dilemu ko ima pravo da realizuje eutanaziju. Dok je još javno govorila, Klajn Tatić je tvrdila da „naši lekari gotovo svakodnevno praktikuju pasivnu eutanaziju, mada to negiraju“. Stoga bi po njoj bilo poštenije da se izglasa zakon što već postoji u Belgiji, Holandiji, Francuskoj, Norveškoj, Luksemburgu.., u različitim varijantama, bilo hemijskim supstancama ili mehaničkim metodama za brže izazivanje smrti. I, dok je kod nas eutanazija – krivično delo sa propratnim sankcijama, a uveliko se polemiše o prednacrtu zakona koji bi to promenio, jedan važan faktor javnog mnjenja ćuti. Crkva, koja uveliko opeva samoubice, valjda smišlja tarifu za opela za „ubistvo iz milosrđa“.