Vučić i Đukanović nisu državnici već vladari

Gubitak Kosova je naslućen dolaskom na vlast Slobodana Miloševića, nagovešten je velikim narodnim mitingom na Gazimestanu juna 1989, ustavno je profilisan promenom Ustava Srbije 1990, a proces odlaska Kosova praktično je otpočeo razbijanjem SFRJ 1991. Formalno-pravni momenat trajnog odlaska Kosova iz SRJ je 23. mart 1999, kada je proglašeno ratno stanje. Jer, kada se proglasi ratno stanje i otpočne rat ishod je uvek isti - jedna zaraćena strana je pobednik, dok je ona druga poražena. Da je SRJ tada proglasila vanredno stanje postojala je zakonska mogućnost da se oružje upotrebi jednako kao u ratnom stanju, ali bi ostao političko-pravni prostor za političko i pravno nadmudrivanje da li je Kosovo i dalje sastavni deo Srbije ili nije. Ovako, u ratnom stanju imamo pobednika i poraženog koji mora priznati gubitak dela teritorije, kaže za NIN Blagoje Grahovac, general avijacije u penziji i analitičar geopolitičkih procesa u regionu, a povodom dve decenije od potpisivanja Kumanovskog sporazuma i okončanja NATO bombardovanja tadašnje SRJ. Da li je u Kumanovu SRJ faktički kapitulirala? Formalno-pravno i vojnički gledano, Kumanovski sporazum nije ništa drugo nego akt kapitulacije, iako smo već navikli da političkim narativom i to može biti proglašeno junačkom pobedom. Jedna filozofska definicija slobode kaže da je sloboda spoznata nužnost pa bi bilo dobro da konačno spoznamo tu nužnost i počnemo živeti slobodu. Penzionisani ste 1999, kakva je bila vaša uloga tokom bombardovanja? Na pogibeljnost Miloševićeve politike upozorio sam na zvaničnom mestu u najvišoj komandi 22. avgusta 1988. i taj stav nisam menjao do danas. Ta politika je najveći krivac za razbijanje SFRJ. Mnoge nepoznate stvari opisao sam u svojim knjigama u izdanju Lagune. Iako sam imao skoro pa atipičnu vojnu i pilotsku karijeru (čak i u širim razmerama) potpuno svesno sam ušao u svekolike rizike suprotstavljajući se državno-političkom i vojničkom putu kojim se išlo. Sa pozicije pomoćnika načelnika GŠ za RV i PVO tražio sam da se pronađe političko rešenje, jer u protivnom ćemo doživeti i poraz i poniženje. Četrnaestog aprila te 1999. smenjen sam sa dužnosti, a odmah nakon ukidanja ratnog stanja penzionisan, u pedesetoj godini života. Svedočanstvo o mnogim dramama ljudi i institucija opisao sam u pomenutim knjigama. Kako gledate na politiku koju je Milošević vodio na Kosovu i da li ste penzionisani zbog neslaganja s tom politikom? Moje penzionisanje je najmanja moguća lična šteta koja mi se mogla desiti s obzirom na stavove i principe koje sam zastupao. Mogla je da ode i glava. Ali, neizmerna je šteta što je Miloševićeva politika regrutovala i na visoke vojne položaje dovela oskudno kompetentne kadrove, a posebno one koji su bili ostrašćeni srpskim nacionalizmom. I sve to zajedno nije najveća šteta nego je ona koja je sadržana u činjenici da današnja SPS ni u čemu nije uzela otklon od politike Miloševića. I dalje barjače i truju narod one iste „patriote“ i „vojskovođe“ iz Miloševićevog vremena. Bili ste član delegacije za pregovore u Dejtonu. Da li se tada moglo rešiti pitanje Kosova? Bio sam imenovan za člana delegacije ispred VJ. Nakon sletanja aviona u bazu Rajt Peterson saopšteno mi je se vraćam nazad, ali sam po odluci načelnika GŠ ostao još nekoliko dana u našoj ambasadi u Vašingtonu. Ubeđen sam da je dejtonskom konferencijom sprečena katastofa i poniženje srpskog etnosa, dok je propuštena prilika da SRJ povoljno reši mnoga strateška pitanja, uključujući i pitanje Kosova. Zašto ste imenovani pa opozvani ako se već znalo da se ne slažete s Miloševićevom politikom i kako je tada moglo da izgleda rešenje za Kosovo? Na kolegijumu načelnika Generalštaba je saopšteno da je državni vrh zahtevao od vojske da odrede ljude koji bi bili članovi delegacije. General Momčilo Perišić me je pozvao u Generalštab, tada sam bio komandant korpusa, i saopštio odluku da je na kolegijumu odlučeno da se uputi general s određenim referencama i da sam to ja. Na moje insistiranje, a Perišićevo urgiranje, održan je samo jedan sastanak delegacije koja je trebalo da ide u Dejton. Bilo je frapantno šta pojedini članovi delegacije ne znaju. Nisu znali gde je granica između Hrvatske i Srbije u Bačkoj, neki nisu znali da BiH izlazi na more. Po dolasku u Dejton sačekali smo drugi avion u kome je bio državni vrh na čelu s Miloševićem i tada mi je otpravnik poslova u našoj ambasadi u Vašingtonu saopštio da se vratim nazad. Ne tvrdim čija je odluka to bila, ali pretpostavljam da je Milošević tek tada, prvi put, saznao ko je iz vojske član delegacije. Po odluci načelnika GŠ ostao sam u ambasadi u Vašingtonu, a Amerikanci su saznali da sam tu jer sam pet godina ranije bio član državne delegacije prilikom sklapanja velikog međudržavnog ugovora između SAD i Jugoslavije o prodaji naših aviona G4 - supergaleb. Oni su u svojoj datoteci imali sigurno zabeležene moje stavove. Pomoćnik načelnika združenog Generalštaba, admiral Velč tražio je da se sretnemo i videli smo se dva puta. O tim susretima sam izveštavao GŠ preko naše ambasade i bilo mi je jasno da je američka ponuda da se u okviru dejtonskih pregovora proširi lista državnih pitanja i shvatio sam da bi Amerikanci bili voljni da se negde uz Dejtonski sporazum otvori pitanje ulaska SRJ u NATO, kao i prolaska NATO trupa kroz zemlju pod posebnim uslovima, kao što je to slučaj i sa drugim zemljama i u okviru toga i rešavanje pitanja Kosova, prvenstveno poštujući ljudska i građanska prava i autonomiju visokog stepena. Očigledno da su imali dobru nameru a da naša strana to nije razumela. Perišić je zbog toga dobio i prekor. Hoćete reći da bi Kosovo ostalo u sastavu Srbije s najvišim stepenom autonomije? Sigurno. Svojevremeno ste tvrdili da je za razbijanje Jugoslavije najveći krivac KGB. Imate li utisak da ni zapadnim silama nakon pada Berlinskog zida nije odgovaralo postojanje jake države i da su i oni imali uticaj na raspad zemlje? I manje upućenim, danas je potpuno jasno da je Jugoslavija bila najveći evropski projekat 20. veka, a da je razbijanje Jugoslavije najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. Jugoslaviju su stvorili oni najbolji među nama, a rasturili su je oni najgori. Bez obzira na manjkavosti u oblasti političkih sloboda ona je bila inspirativna mnogim državama i društvima. Skandinavske države su vrlo pažljivo izučavale mnoga jugoslovenska državno-politička rešenja, posebno ona iz socijalne politike. Kao takva bila je trn u oku nekim geopolitičkim igračima. Lako i egzaktno je dokazivo da su mnoge službe i Istoka i Zapada radile sve da SFRJ nestane. Lako je dokazivo da je u svemu tome KGB bio najrevnosniji i najuticajniji iz prostog razloga što je KGB decenijama držao pod svojom kontrolom republičke službe bezbednosti i obe vojne službe. KGB je imao presudnu ulogu u formiranju mreže banditosa koja je sastavljena od delova republičkih službi bezbednosti, obe vojne službe, kriminogenog podzemlja i nadzemlja, te od odabranih političara. Ti političari su birani po dobro izučenom profilu njihove ličnosti gde im je glad za vlašću i novcem bila dominantna crta. Kakav je danas uticaj Rusije u regionu? Rizičniji je nego u vreme egzistiranja SFRJ jer su ruske službe promenile doktrinu delovanja. Mnogi političari u eks-SFRJ državama su instruisani da vode glasnu, pa čak i bučnu političku priču o evropskim i evroatlantskim integracijama, dok se ispod te priče vrši okupacija privrednih i prirodnih resursa od strane ruskih tajkuna. Ne treba gubiti iz vida da su ti tajkuni u službi geopolitike Rusije. Lobiranjem kao najopasnijim koruptivnim sredstvom u funkciji geopolitike, oni uspevaju da kontaminiraju mnoge uticajne ličnosti i u EU i u SAD. Pojedine vaše kolege, poput nekadašnjeg potpukovnika KOS LJubana Karana, a pozivajući se na navode iz vaše knjige Glasovi iz gluve sobe, kažu da ste uz crnogorsku logistiku prebacili generala Perišića na američki nosač aviona odakle se vratio zavrbovan. Koliko ima istine u takvim tvrdnjama? Zbog lične mentalne higijene stavove nekih likova ne treba komentarisati. Takvi likovi ili ne znaju da čitaju šta piše u nekoj knjizi ili ih lična nacionalistička aura uvek vuče na isti zaključak. Srbija ima veću nevolju nego što je mišljenje takvih likova, a ona stoji u činjenici da su mnoge medijske kuće u Srbiji prerasle u političke komesarijate fašizacije i države i društva. Jedni te isti likovi svakodnevno se premeštaju iz jedne u drugu medijsku kuću sa nacionalnom frekvencijom trujući srpski etnos i šovinizmom i neofašizmom. Oni to rade i zbog toga što žive u nekoj vrsti zatvora pošto zbog svojih „patriotskih“ zasluga ne mogu izvan granice. Decenijama politika Srbije pravi ambijent proterivanja antifašizma iako antifašizam predstavlja temeljnu evropsku vrednost. Vrednost za koju je srpski etnos platio visoku cenu! Ta cena nas je svrstala u klub antifašističkih naroda, dok politika danas srlja u suprotnom pravcu. Niste odgovorili na pitanje da li ste Perišića odveli na američki nosač aviona ili ne? U mojoj knjizi stoji da je lako bilo skoknuti na nosač aviona ili se sresti tu negde pri kraju. Namerno sam ostavio to i znao sam da će one samoprozvane patriote to čitati pogrešno. Prava istina je da jesam organizovao taj susret, ali on se desio zaista pri kraju na obali, iako su bezbednjaci „zvonili“ i izmišljali razne scene kako je Perišić bio na nosaču aviona. Kontakta je bilo, ali ne zbog vrbovanja Perišića već da bi se pokušalo da se urazumi naša luda politika koja je već odlučila da se ide u sukob. Nakon penzionisanja bili ste savetnik predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. Zašto je došlo do razmimoilaženja sa njim, i to do tačke u kojoj ove godine tvrdite da je Đukanović spreman da vlast brani silom? Crnogorskoj vlasti je bilo poznato da sam pružao snažan otpor Miloševićevoj politici. Pošto je te 1999. Milošević zaista predstavljao opasnost za Crnu Goru, mislim da je to bilo presudno da budem pozvan. Đukanoviću sam eksplicitno rekao da ću biti njegov savetnik za tri strateška pitanja: prvo, da Crna Gora uzme otklon od politike zločina koju personifikuje Milošević; drugo, da Crna Gora ide putem državne samostalnosti jer Srbiju i Crnu Goru nikada nisam smatrao za „dva oka u glavi“ nego sam ih javno nazivao da su dva đavola zbog toga što, kada su te dve vlasti zajedno, sigurno će neko nadrljati; i treće, da Crnu Goru treba izvući iz ruske mitomanije i usmeriti je na put evroatlantskih integracija. Bio sam vrlo precizan da ću u ostvarivanju ovih ciljeva biti snažna podrška crnogorskim vlastima, ali ne dalje od 13. jula 2006. Ja sam svoju reč održao pa sam 14. jula 2006. objavio tekst sa vrlo strogim kritikama na račun te vlasti. „Maduro“ Đukanović je višeslojno podeljena ličnost. Milo Đukanović ima vizionarsku sposobnost predviđanja geopolitičkih procesa, dok „Maduro“ Đukanović unutar Crne Gore vodi politiku koja je izvan prava, na granici morala i politiku podela koja generiše mržnju. Teško je očekivati da će u takvom stanju do smene vlasti doći procesno, ali je izgledno da će se to desiti ekscesno jer su svakom „Maduru“ vlast i novac važniji od života. Vladajuću DPS Crne Gore godinama nazivam kriminalnom, zločinačkom i neofašističkom organizacijom sa 11 nepobitnih parametara za takvu ocenu. Niko od njih se nije usudio demantovati bilo koji navod. Eto, to su parametri koji definišu moj stav prema politici Mila Đukanovića, ali tvrdim da je u ostvarivanju navedenih strateških ciljeva Crne Gore njegova uloga bila presudna. Đukanović, svestan da u međunarodnoj i regionalnoj politici gubi značaj, a da bi kako-tako očuvao svoju aktuelnost, diskretno povlači poteze da baš on bude medijator rešavanja odnosa između Srbije i Kosova. Naslućujem da će on po ko zna koji put nadmudriti korumpirane birokrate i u EU i u SAD. Poznata je takođe vaša teza da je Srbija poligon ruske mitomanije i crnogorske mafije. Kako obrazlažete taj stav? Statistika pokazuje da je u 20. veku 97,25 odsto Srba svojom voljom išlo u dve civilizacije - u zapadnoevropsku i severnoameričku. To znači da je građanska svest preferirala vrednosti tih civilizacija. U isto vreme politička i crkvena vlast zemlju su usmeravale u suprotnom vektoru. U takvom strategijskom raspeću dobro je da je u Srbiji ostao „kamen na kamenu“. Ne samo da je ostao nego i danas u Srbiji imamo dovoljno demokratske zrelosti i dovoljno građanske hrabrosti. SPC je uvek predstavljala filijalu one moskovske, a ruske službe su dominirale nad onim našim. U širokom i dubokom procesu fašizacije društva i države, Srbija danas predstavlja pravo Šešeljevo kraljevstvo, dok Vučićeva, Dačićeva i Vulinova partija predstavljaju političke divizije tog kraljevstva. Uz SPC, te divizije nisu više u ruskoj mitomaniji nego otvoreno vode prorusku politiku. Nema mnogo zamerki na Vučićeve javno saopštene političke stavove, ali to nije odraz stvarne politike Srbije. Politička stvarnost je ona koju saopštavaju razni dačići, vulini, đurići, lazanski… Crnogorske kriminogene strukture decenijama vršljaju po Srbiji, a niti jedna vlast Srbije se ne usuđuje da zaustavi, a kamoli da ukroti crnogorsku mafiju. I to je jedan od parametara koji ukazuje da se vlast Srbije nije odrekla projekta velikodržavlja pa makar taj projekat odradila i mafija. Odnosi Srbije i Crne Gore, čini se, nikada nisu bili na nižoj tački. Koji su prema vašem mišljenju razlozi? U martu 2013. objavljen je jedan moj tekst da su Đukanović i Vučić ponikli u istom (ruskom) političkom inkubatoru i da će uskoro otpočeti međusobno „skidanje glava“. Sve ide tragom tog teksta. Međutim, ima jedna ohrabrujuća činjenica, a to je da odnosi između građana Srbije i građana Crne Gore nikada nisu bili iskreniji. Takvi odnosi će nadživeti i Vučića i Đukanovića. Građani Srbije su svesni da su od strane vlasti više puta prevareni, zloupotrebljeni, osramoćeni i osiromašeni. Oni neće nikada više dozvoliti da im se takva muka ponovi. U to sam više nego ubeđen. Kako vidite odnos dvojice predsednika, Đukanovića i Vučića, 2015. ste tvrdili da je Đukanović stvarni premijer Srbije. Na čemu ste temeljili takvu tvrdnju? Zajedno sa važnim centrima Rusije, Đukanović je bio jedan od političkih mentora stvaranja SNS i Vučića. Vođena je glasna priča o evropskim integracijama, a ispod te galame vršena je okupacija resursa i Srbije i Crne Gore od strane ruskih tajkuna. Tom glasnom galamom Đukanović je kod zapadnih centara moći kupovao milost za svoje političko preživljavanje. Fingiranjem sukoba sa Rusima on je nadmudrio zapadne birokrate. I Vučić koristi sličnu političku matricu i za sada uspeva. Još jednu matricu istovetno koriste - ko god ima drugačije mišljenje biva proglašen neprijateljem države pa su uz uzurpaciju medija uspeli da proizvedu čitave armije narodnih i državnih „neprijatelja“ i „izdajnika“. To je siguran pokazatelj da Vučić i Đukanović nikada neće postati državnici i da će uvek biti samo vladari, oni apsolutni. A kada se na uskom prostoru nađu dvojica, oni uvek tiho i podmuklo jedan drugom rade o glavi. I ne samo o onoj političkoj! Režirani državni udar u Crnoj Gori je cirkus u kojem su duboko involvirane i neke institucije Srbije. Svesno ili nesvesno i sam Vučić je uvučen u tu blamažu. To će se tek raspetljavati. Odnosi Vučića i Đukanovića ne treba da zabrinjavaju građane, jer su dobri odnosi između građana iskonska svetinja dok odnosi između Vučića i Đukanovića predstavljaju neiskrenost u kontinuitetu. Dijalog Beograda i Prištine praktično ne postoji, primetno je da strani faktor insistira na ubrzanom rešenju, kako ga vi vidite i da li politička sudbina Aleksandra Vučića zavisi od Kosova? Srbiji je ostalo samo jedno valjano rešenje - da prizna Kosovo pod određenim uslovima. Jedan takav plan javno potenciram od septembra 2007. Agresivna i patetična galama vlasti Srbije o kosovskom pitanju građane Srbije mnogo ne interesuje, jer vlast nikada nije ponudila nikakvo konkretno rešenje. Kosovsko pitanje snažno interesuje uglavnom one sa manjkom obrazovanja i viškom srpskog nacionalizma, a što je relevantnim faktorima međunarodne politike potpuno jasno. Vučić je opsednut i sobom i Srbijom. Sobom, zbog nerealne ambicije o svesrpskom vođi, a Srbijom iz razloga što on jeste izišao iz radikala, ali radikal nije izišao iz Vučića. Kada se složi ovakva neminovna realnost, iracionalno političko promišljanje i apsolutna vlast pojedinca, onda je eksces neminovan. Ovoga puta neće biti eksces sa Srbijom, ali hoće sa Vučićem. Kako god da reši kosovsko pitanje da li će uslov za članstvo Srbije u EU biti ulazak u NATO? Zbog sigurnije budućnosti Srbije takav redosled je neminovan. Srpski nacionalisti i pravoslavni fundamentalisti to ne razumeju. Kao bivši vojnik, kako gledate na izvesnu trku u naoružavanju koja se dešava u regionu. I Srbija i Hrvatska kupuju oružje, vojne parade izgledaju kao lokalna demonstracija sile? O fašizaciji Srbije već sam govorio dok o Hrvatskoj godinama ponavljam istu tezu da su ustašizacija, endehaizacija, hadezeizacija, tuđmanizacija i danas grabarizacija u stvari fašizacija Hrvatske u kontinuitetu. U obe ove države vladaju one iste partije koje su razbile Jugoslaviju. One mogu opstajati na vlasti jedino na ratnoj retorici, a sa time ide naoružavanje vojske i naroda. Žali bože utrošenog novca! Filozofski postulat i savremena praksa pokazuju da je država koja svoju odbranu zasniva na snazi oružja u suštini neodbranjena država, dok je odbranjena ona država koja odbranu zasniva na prijateljskim odnosima sa susedima. Umesto poštivanja takvih postulata Srbija i Hrvatska vode takvu politiku da od njih imaju strah njihovi susedi. To znači da su one ugrožene od sebe samih. Kako vidite sudbinu BiH, dezintegracioni procesi i disfunkcionalnost države su primetni golim okom? BiH kao država egzistira od 10. veka i preko nje su prešle sve bure i oluje, ali je ona opstajala. Opstaće i u budućnosti jer ona predstavlja vezivno tkivo tri religije - čak i civilizacije - na Balkanu. Najveći državno-politički interes Srbije i Hrvatske trebalo bi da bude da upravo one čuvaju jedinstvenu BiH. Jer, ako je one ne budu čuvale pojaviće se tutor koji će za to biti zainteresovan. Tek tada bi i Srbija i Hrvatska ušle u veliki rizik. Da se to u Srbiji ne razume najbolji pokazatelj je to što je Milorad Dodik, kao tipični politički kabadahija, ovde u Srbiji politička mirođija u svakoj čorbi. Potpuno sam siguran da će jedinstvenija BiH uskoro profunkcionisati jer je to veoma važno za celu Evropu. Kako razumete činjenicu da Srbijom danas de facto vladaju ratne partije iz 90-ih godina i kako ocenjujete Vučićevu politiku? Osim Slovenije i Makedonije ratne partije vladaju i u ostalim eks-Ju državama. Zbog toga se svi mi nalazimo u stanju „ni rat, ni mir“. Podele među građanima, zavađanje naroda i ratna retorika su sredstva njihovog opstanka na vlasti. Mir na eks-Ju prostoru će zavladati tek onda kada od vlasti budu odmaknute sve ratne partije i kada otpočne utvrđivanje odgovornosti za razbijanje Jugoslavije. Vučićevo samovlašće ima nekih rezultata, posebno u stabilizaciji fiskalne i monetarne politike, pri čemu se zaboravlja aksiom da su državne institucije jedini garant stabilnosti države i zaštite građana. Naravno, uz poštovanje zakona. On, on i samo on u svemu i svačemu dovešće do toga da baš on postane grobar državnih institucija. Na to nas upozoravaju svetska iskustva. Idolatrija prema vođi jedan je od pokazatelja fašizacije društva, a Vučićev slučaj izlazi iz okvira pristojnosti. Među građane ulazi strah zbog Vučićeve netrpeljivosti prema neistomišljenicima. Netrpeljivosti sa neskrivenom mržnjom! Ponaša se poput zlopamtila koje mrzi. Neskriven je proces rehabilitacije kvislinških i kolaboracionističkih snaga. Postaje rizično! Ne isključujem mogućnost da se u Srbiji desi antifašistički ustanak naroda. Naposletku, vidite li u regionu političara koji ima državnički kapacitet ili je reč o pukim politikantima? Pre devet godina u jednom tekstu sam napisao da je napravljen ram za političku ikonu na Balkanu. Ivo Josipović. I dalje ostajem pri tom stavu. Da nije moralno posrnuo i Ivo Sanader je imao predispoziciju da postane državnik. Iz istog razloga i Đukanović će ostati samo vladar. No, iako sa velikom mukom, politički i moralni balkanizam će biti proteran sa Balkana, prvenstveno iz razloga što će to biti sudbinska potreba EU. Naravno, ne ovakve nego reformisane! Tada će se na našem prostoru pojaviti veći broj pravih državnika. Ubeđen sam da će se to uskoro i desiti, a do tada ćemo morati da vodimo borbu sa politikantima.