Matirani kralj

Jedan od osnovnih elemenata večnog fašizma, piše Umberto Eko, jeste uspostavljanje svojevrsnog orvelovskog novogovora koji se svodi na osiromašeni vokabular i elementarnu sintaksu, kako u medijima, tako i u knjigama, sa ciljem da se zatru instrumenti kompleksnog i kritičkog promišljanja. Stoga, Eko nas upozorava, moramo uvek da budemo „spremni da prepoznamo nove forme novogovora, čak i kad se pojavljuju u potpuno nevinom obliku talks show-a“. Sada, kada su se utisci malo slegli, sasvim je prikladno konstatovati da smo jedan takav talks show, doduše nikako nevin, imali prilike da gledamo prošle nedelje, kada se na skupštinskom dnevnom redu našla rasprava o kosovskom problemu. Tokom ove isprazne diskusije predsednik je svom novogovoru, koji se do tada svodio na nekoliko reči kao što su lopovi, pljačkaši, tajkuni, strani plaćenici, izdajnici, ološi i banda fašistička, dodao dve nove, sa takođe upadljivo izmenjenim značenjem. Prva je pat pozicija i druga je samoobmana. U danima koji su prethodili skupštinskom performansu, predsednik se žalio da protiv Albanaca igramo šahovsku partiju u kojoj je - osim što imamo damu i topa manje - i „sudija pod njihovom kontrolom“. Potom je u izlaganju konstatovao da smo „i mi, Srbi, i Albanci u pat poziciji“. Partija bi, dakle, trebalo da se prekine sa nerešenim ishodom. Ipak, predsednikov novogovorni pat znači nešto sasvim drugo, jer se partija ne prekida, nemamo nerešen ishod i „ne budemo li pristali na kompromis, izgubićemo sve“. Dok je ova pozicija za predsednika pat, za šahiste je definicija - kralja u šahu. Nadalje, u dramatizovanom obraćanju parlamentu, predsednik je istakao da „Srbija nema vlast na Kosovu, sem u zdravstvu i školstvu i da je potrebno prestati sa obmanjivanjem javnosti“. On to, kako za sebe kaže, govori već „sedam godina otkako je na vlasti“, kao što govori i da su „potrebni mir i stabilna ekonomija i dogovor sa Albancima“. Upozorio nas je da je vreme da „prestanemo da se samoobmanjujemo“, i da priznamo „da nam se dogodio težak nacionalni poraz“. Sa druge strane, pre nešto više od mesec dana, u nekoj paralelnoj galaksiji na samitu u Berlinu, predsednik nas je obavestio da je upitao Tačija: „A gde ste vi priznati i šta bi to nama trebalo od vas? Nikada ne možete da postanete ništa, nikakva konsolidovana država, bez Srbije“. Nakon ovih njegovih reči, posvedočio je predsednik, Albancima nije preostalo ništa drugo nego da „blenu u plafon“ i „izađu napolje i pričaju te herojske priče“. Da podsetimo, u standardnom srpskom jeziku, do samoobmane dolazi kada ljudi lažu sami sebe. Iz prethodnog primera, moguće je zaključiti da u predsednikovom novogovoru samoobmana dobija novo značenje - do nje dolazi kada predsednik govori neistinu za koju građani poveruju da je istina. Ali tu, nažalost, nije kraj. Naime, prvog dana skupštinskog zasedanja predsednik je opomenuo da „ne bude li kompromisnog rešenja, samo čekajte napade Albanaca“. Začudo, ovaj napad se desio već sledećeg dana na severu Kosova, a predsednik je obavestio narodne poslanike da je naredio „punu borbenu i bojevu gotovost naših armijskih jedinica“ i najavio pobedu u slučaju eskalacije sukoba. Za ovu hrabrost je dobio salve aplauza od onih koji kao da su zaboravili da bi tu pobedu trebalo da donesu kući „tuđa, a ne njihova deca“. Međutim, istog tog dana, nakon završetka zasedanja, na konferenciji za medije u Skupštini, predsednik je demantovao da je pominjao vojnu intervenciju na Kosovu, što nas dovodi do još jednog značenja samoobmane u njegovom novogovoru - do nje dolazi kada predsednik nešto kaže, pa demantuje da je to rekao i građani poveruju u njegov demanti. Sve u svemu, umesto Albancima, nama preostaje da blenemo dok slušamo predsednikove herojske priče.