Ko veruje u robote, a ko se leči po bakinom receptu

Više od polovine Evropljana, tačnije 56 odsto njih, pristalo bi da ih operiše „doktor robot“, dok bi 54 odsto pristalo i da ih lekar opšte prakse leči posredstvom veb-kamere, odnosno interneta, pokazali su rezultati istraživanja koje je petu godinu zaredom sprovela farmaceutska kompanija Štada, vlasnik domaćeg proizvođača lekova Hemofarma. Istraživanje je sprovedeno tokom novembra i decembra prošle godine onlajn intervjuima među 18.000 ljudi uzrasta od 18 do 99 godina i pokazalo je da operacija koju izvodi robot umesto lekara više nije samo vizija daleke budućnosti, ali i da bi se ovoj intervenciji pre podvrgli muškarci (63 odsto) nego žene (49 odsto). Zanimljivo je, takođe, da je istraživanje sprovedeno u devet evropskih zemalja - Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Španija, Italija, Rusija, Belgija, Poljska i Srbija - pokazalo da su stariji od 50 godina skloniji da se prepuste operaciji koju izvodi robot, dok su ispitanici mlađi od 35 godina skeptičniji u tom pogledu. Posmatrano po zemljama iz kojih ispitanici dolaze, najskeptičniji prema robotima u hirurškoj sali su Srbi i Nemci, dok bi čak 66 odsto Italijana pristalo na ovakav vid operacije. Nalazi istraživanja Budućnost zdravlja i inače pokazuju znatne razlike među posmatranim zemljama, pa se stanovnici Poljske i Srbije, pošto primete prve simptome neke bolesti, najpre leče tradicionalnim „medikamentima“, poput čaja, supe, đumbira ili dvopeka, dok za razliku od njih Španci odmah zakazuju pregled kod lekara, a Italijani odlaze u apoteku kako bi se sa farmaceutom konsultovali o potrebnoj terapiji. Kada je reč o direktnom kontaktu sa lekarom opšte prakse, odnosno konsultacijama licem u lice, one su posebno važne Belgijancima, dok bi 70 odsto Rusa pristalo da odlazak kod lekara opšte prakse zameni konsultacijama sa lekarom preko interneta. Načelno, većina Evropljana i dalje najviše veruje konvencionalnoj medicini, čak dvoje od troje ispitanika. U zemljama Zapada, poput Belgije, Italije ili Velike Britanije taj procenat je još veći, dok u Poljskoj, Srbiji ili Rusiji prednjače oni koji pored klasične medicine žele da se informišu i o alternativnim metodama lečenja, naročito kada su u pitanju homeopatija, akupunktura ili korišćenje probiotika. Iste razlike uočene su i kod svesti o važnosti preventivnih pregleda, pošto među onima koji veruju u prevenciju prednjače Nemci, Italijani i Francuzi, dok Srbi i Rusi kod lekara najčešće idu tek kada osete neku bol ili nelagodnost. Tek četvrtina Evropljana, pokazalo je ovo istraživanje, informisana je o tome šta može da se otkrije genetskim istraživanjima, iako u većini ispitanih zemalja daleko veći procenat pokazuje spremnost da se podvrgne takvoj analizi. Udeo onih koji zbog takvog ispitivanja osećaju nelagodu, odnosno nisu voljni da znaju mnogo o zdravstvenim rizicima kojima su genetski skloni najveći je u Nemačkoj (24 odsto) i Velikoj Britaniji (17 odsto), a najmanji u Rusiji. Rusi, inače, pored Španaca zauzimaju i sam vrh lestvice ispitanika koji bi se bez problema podvrgli genetskom testiranju kako bi bili informisani o budućim rizicima i bili spremni za njih. Nepoverenje ispitanika postoji i kada je u pitanju ugradnja implanta sa biosenzorom, malih čipova koji se preventivno ugrađuju ispod kože kako bi se pratile vitalne funkcije pacijenta i na vreme upozoravalo na rizike od određenih bolesti. I kada bi implanti bili besplatno ugrađivani, želju da na taj način prati svoje zdravstveno stanje pokazalo je tek nešto više od trećine ispitanika, najviše u Španiji, najmanje u Francuskoj, a najčešći razlozi za odbijanje su strah od ugradnje čipa, nepoverenje u tehnologiju, ali i moguća zloupotreba ličnih podataka koji se ovom procedurom dobijaju i obrađuju. Velike razlike među ispitanicima u ovih devet zemalja uočene su i kada je u pitanju budućnost zdravlja i zdravstvene zaštite. Iako više od polovine Evropljana, dakle njih 53 odsto, na budućnost zdravlja gleda sa optimizmom, kod Španaca je taj optimizam posebno izražen (čak 62 odsto veruje u bolju budućnost zdravlja), dok su Francuzi pokazali najveću skepsu pošto samo 22 odsto veruje u isto. Što se Srbije tiče, istraživači konstatuju da je upravo ona u pogledu budućnosti zdravlja najpribližnija evropskom proseku, pošto se 52 odsto ispitanika izjasnilo da je optimistično. Za razliku od zabrinutih Francuza, uplašenih zbog digitalizacije u zdravstvu, socijalnih i ekoloških problema, optimisti veruju da su naučni napredak i tehnologija zaslužni za izlečenje mnogih bolesti, kao i da će dodatni razvoj tehnologije to pospešiti. I dok među ispitanicima ima razlika u zavisnosti od pojedinih zemalja, odnosno njihovih zdravstvenih sistema, opšti trend u svim državama je da mlađa populacija više veruje u svetliju budućnost zdravlja, kao i da su tom optimizmu skloniji oni koji žive u gradovima, u poređenju sa ruralnim stanovništvom. Iako za doniranje organa postoje zakonske razlike među zemljama, pa u Nemačkoj ili Velikoj Britaniji građani moraju da daju svoju saglasnost da će biti donori, dok u ostalima važe propisi po kojima oni rođenjem automatski postaju donori organa, nalazi istraživanja su veoma zanimljivi. Naime, čak 63 odsto ispitanika u Nemačkoj i 75 odsto u Velikoj Britaniji tvrde da bi bili donori kada bi im se to zakonski odredilo, odnosno kada bi po rođenju stekli status donora, ali je stvarni broj aktivnih donora u tim zemljama daleko manji. Istraživanje o budućnosti zdravlja obuhvatalo je i odnos ispitanika prema savetovanju sa psihologom ili psihijatrom, a dobijeni rezultati pokazali su da najpozitivniji odnos prema mentalnom zdravlju imaju stanovnici Srbije, u kojoj je čak 82 odsto ispitanika odgovorilo da smatra da niko ne bi trebalo da se stidi ovog vida savetovanja, što je čak 20 odsto iznad proseka. Za razliku od Srbije, Poljske, Italije i Španije u kojima je savetovanje sa psihijatrom ili psihologom natprosečno prihvaćeno, na dnu ove lestvice nalaze se Nemačka i Belgija u kojima znatan broj ispitanika veruje da će ih poseta ovim lekarima na neki način obeležiti u društvu. Srbi se, inače, ističu i zbog činjenice da najmanje među ispitanicima imaju strah od starenja, jer starost doživljavaju kao sastavni deo života. Za razliku od njih, starosti se najviše plaše u Poljskoj i Rusiji. Najmanje regionalne razlike utvrđene su kada je u pitanju zdrav način života, odnosno fizička aktivnost i dijetalna ishrana, pošto oko polovine ispitanika u gotovo svim zemljama navodi da vode računa o hrani koju uzimaju, a i fizički su aktivni. Na kraju, dobijeni rezultati, što su istraživači i naglasili na nedavnom predstavljanju ovogodišnjeg Štadinog Izveštaja o zdravlju, u Berlinu, pokazali su jednu specifičnost Srbije. Ako se izuzme stav učesnika u istraživanju iz naše zemlje koji se odnosi na budućnost zdravlja i koji je najbliži proseku u svih devet država, specifičnost Srbije je što se ona ili nalazi na vrhu ili pri dnu lestvice. Tako je kod nas strah od starenja ubedljivo na najnižem nivou, a i najveći procenat upravo naših ispitanika ima pozitivan odnos prema posetama psihologu ili psihijatru. Paradoks je i to što postoji među ispitanicima velika spremnost da učestvuju u genetskom testiranju, ali je zato izuzetno nizak nivo znanja o tome šta se u stvari ovakvim testiranjem dobija. Slična je situacija i kada je u pitanju znanje o tumorima koje poseduje veliki broj građana, ali sa druge strane mali broj njih pokazuje svest o značaju preventivnih zdravstvenih pregleda.