EU je narasla više no što može da izdrži

Nedavni izbori za Evropski parlament trebalo je da, prema mišljenju predsednika pređašnjeg saziva Antonija Tajanija, stabilizuju političkim, ekonomskim i izbegličkim krizama uzdrmanu zajednicu. Najveća izlaznost u poslednjih dvadeset godina – nekih 51 odsto, bez Ujedinjenog Kraljevstva – svedoči o većoj zainteresovanosti birača za budućnost Unije, pre svega među mlađim generacijama. Rezultati nisu doneli ništa radikalno novo, a istovremeno su najavili da neće još zadugo moći po starom – dve najveće grupe, Evropska narodna partija i grupa Socijalista i demokrata, izgubile su zajedno 72 poslanička mesta. Liberali i zeleni su osvojili 105, odnosno 69 mesta, a desničarska populistička grupa Evropa nacija i slobode je u arenu ušla s 58 poslanika. Otprilike u vreme održavanja izbora, u Beogradu je na poziv Instituta za evropske studije gostovao Volfram Kajzer, profesor na Univerzitetu u Portsmutu i na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci, čije je uže polje ekspertize istorija evropske hrišćanske demokratije. Ujedno je i vrlo kompetentan tumač rezultata izbora i onoga što u budućnosti mogu da donesu Uniji, ali i zemljama koje koračaju na putu ka članstvu. „Nacionalisti su ostvarili solidan uspeh, naročito u Poljskoj, Mađarskoj i Italiji, gde su osvojili 44 odsto glasova, ali se očekivalo da dobiju više mesta. Recimo, Alternativa za Nemačku je u Bundestagu treća najjača partija, a na evropskim izborima su osvojili tek nešto više od deset odsto, iako su pre šest meseci računali na 16-18 odsto. Gert Vilders je svojevremeno skoro postao predsednik Holandije, a njegova Partija za slobodu nije dobila gotovo nikakvu podršku. Slično je prošla i Danska narodna partija. Ne treba zaboraviti da se desničarski populisti međusobno razlikuju. Recimo, Mateo Salvini i Viktor Orban nastupaju slično, a u severozapadnim državama, koje su pod snažnijim protestantskim etosom, populisti su uzdržaniji, jer su i glasači takvi. I motivi se razlikuju. Italijansku Ligu, mađarski Fides i poljsku Partiju prava i pravde ujedinjuje antimigrantska retorika, a taj narativ ne prolazi naročito dobro u nekim drugim državama gde se više raspravlja o poreskoj politici i sposobnosti pojedinaca. Ipak, EU nije u opasnosti. Narodnjaci i demokrate jesu izgubili mesta, ali su liberali i zeleni taj gubitak nadomestili, pa se može reći da je evrofilska opcija generalno ostala bez možda dvadesetak mesta“, kaže Kajzer za NIN. Možda nije u opasnosti, ali je velika šansa da dođe do određenih političkih zaokreta. Naravno. Razvijenije države se i dalje najviše pitaju i verujem da će povećati pritisak na evroskeptične opcije na Sredozemlju i u istočnoj i centralnoj Evropi. Mislim da će se otvoriti prostor za razvijanje ekoloških politika. Zeleni su u Nemačkoj osvojili oko dvadeset odsto glasova i sada je na tradicionalnim partijama da pridobiju tu podršku primenom održivih mera. Istovremeno očekujem da neutrališu podršku populistima tako što će pojačano kontrolisati imigraciju u EU. Predstoji nam vreme ideološkog raslojavanja politika u kojem će stare partije prisvajati ideje novih kako bi zadržale primat. Mislite li da populisti mogu da potpuno preotmu glasačko telo umerene desnice? Ne, jer populisti ne preotimaju glasače samo tradicionalnim konzervativcima. Oni crpu snagu iz ideološke konfuzije. Podršku često dobijaju i od levice. Današnjica me ponekad podseća na Vajmarsku republiku u kojoj su se radikalne opcije borile za naklonost građana, iako su bile saglasne da tradicionalna demokratija ne pruža odgovore na goruća pitanja. Žan Lik Melanšon i Viktor Orban ne mogu biti različitiji, ali jednoglasno odbacuju EU. Primer Ujedinjenog Kraljevstva je paradigmatičan. Partija Bregzit Najdžela Faraža je osvojila čak 30,5 odsto na evropskim izborima, ali samo zato što je privukla razočarane birače laburista i konzervativaca. Evropska umerena desnica slabi, ali verujem da će glasači u državama koje su propatile u Drugom svetskom ratu stati na put nadolazećem fašizmu. I populisti se menjaju. Marin le Pen je napustila ideju o izlasku iz EU, naročito nakon fijaska u Ujedinjenom Kraljevstvu, i sada zagovara unutrašnju reformu EU pod krinkom osnaživanja evropskih granica. Pritom, populisti su, istorijski gledano, uvek bili za snažnu uniju. Kada je 1984, u doba Hladnog rata, Nacionalni front prvi put ušao u Evropski parlament, Žan-Mari le Pen je verovao da će dublja evropska integracija doprineti ekonomskoj liberalizaciji i pobedi nad Sovjetskim Savezom. Tako je i danas – populisti znaju da pojedinačno ne mogu da kontrolišu priliv migranata. To mogu jedino kroz saradnju. Nakon ostavke Tereze Mej, najavljene za 7. jun, verujete li da Boris DŽonson ili bivši ministar za Bregzit Dominik Rab mogu da privedu kraju izlazak Britanije iz EU? Konzervativci će pristupiti sužavanju izbora za novog vođu na dva kandidata. DŽonson je rekao da će biti zadovoljan oktobarskim Bregzitom čak i ako ne bude ostavio prostora za dalju saradnju s EU, a trenutno se čini da EU nije raspoložena da dalje pregovara. Međutim, pojedini konzervativci najavili su protivljenje tvrdom Bregzitu. To znači da su mogući i britanski izbori, koji bi lako mogli da se održe nakon oktobra. Onda će Brisel morati da pomeri rok za Bregzit kako bi video s kakvom će tačno britanskom vladom morati da dogovara uslove o razlazu. A tu može da bude bilo ko – Faražova partija, konzervativci, laburisti, liberalne demokrate. Previše je promenljivih. Bregzit je važna lekcija za ostatak Unije, ali i za Srbiju. Britanska ekonomija je šezdesetih bila u nezavidnom položaju, gubili su diplomatski uticaj i 1973. su se pridružili EU kako bi se oporavili kao bivša kolonijalna sila. NJihova politička elita nije stvorila održiv narativ koji bi glasačima objasnio civilizacijski značaj saradnje s ostatkom kontinenta. Ako nemate dugoročnu strategiju koja obuhvata ne samo ekonomske mere, već i identitetske postulate saglasne s EU, uvek ćete jednom nogom stajati izvan Unije. Emanuel Makron gubi podršku u Francuskoj, na evropskim izborima je njegova partija osvojila tek nešto više od dvadeset odsto, a s druge strane, pokušava da se nametne kao lider EU. Mislite li da će uspeti? Vratio bih se na srpsku perspektivu koja se, čini mi se, istorijski oslanja na viziju i snagu jednog čoveka. Ne treba umanjiti značaj lidera, naravno, ali iza Unije stoje decenije mukotrpne izgradnje institucija i saradnje, pre svega Francuske i Nemačke. Unija će relativno predvidljivo funkcionisati nezavisno od toga ko je na njenom čelu. Čak i poslednjih godina i uprkos najvećim izazovima dosad, opstanak EU nikad nije bio ozbiljno doveden u pitanje. Donald Tramp je nedavno u nedostatku argumenata rekao da je EU osnovana kako bi se SAD ekonomski oslabile. Mislite li da će na predstojećim predsedničkim izborima osvojiti drugi mandat? Tramp često lupeta gluposti, ali izjava koju pominjete može da bude i opasna. Amerika je pomagala razvoj evropskih integracija kako bi imala stabilnog ekonomskog partnera u neposrednoj blizini Sovjetskog Saveza. Niko ne može da ospori da Evropa i Amerika suštinski dele norme i vrednosti. Trampova politika ekonomski i geopolitički predstavlja izazov, svakako, i u interesu Evrope je da neko drugi dođe na čelo Amerike. U suprotnom treba očekivati širenje uticaja Rusije i Kine, čiji kulturni i politički obrasci imaju malo toga zajedničkog s EU. Američko društvo je veoma podeljeno i moguće je da će se u Demokratskoj partiji pojaviti kandidat koji zagovara levičarsku politiku i koji bi mogao da ugrozi Trampa. Međutim, ne mislim da će to zalečiti tamošnje probleme. Pre deset godina je bilo nezamislivo da se politika pretvori u urlanje i potpuno napuštanje čak i pokušaja da se o važnim pitanjima staloženo i razložno debatuje. Verujete li da je trenutni uticaj Rusije i Kine na EU potcenjen ili precenjen? Trenutno je ograničen, ali ima veliki potencijal. Putinova Rusija umnogome zavisi od izvoza gasa i nafte i sigurno se neće u potpunosti zatvoriti ka Zapadu, a EU svakako postaje energetski nezavisnija. Ruski interes u Evropi je politički i samim tim je sveden. Kineski je opasniji, jer ima i ekonomsku dimenziju. Čuo sam da je predsednik Vučić u parlamentu rekao da u slučaju raspada Unije Srbija ima druge ekonomske partnere, poput Kine. I jeste važno sarađivati s njima, naročito u industriji i infrastrukturi, ali ne treba zaboraviti da kineske kredite treba i otplatiti. Kad to ne bude moguće, Kina će zahtevati nacionalizaciju čitavih sektora, a potom će hteti i da ih preuzme, što se desilo Sri Lanki. Poučena njenim iskustvom, Malezija je nedavno odbila 25 milijardi dolara iz Kine za izgradnju ogromne brane. Zato je i EU u aprilu revidirala svoje stavove o saradnji s Kinom. Rečju, ako Putin podržava autokrate i nekakve ostatke demokratije poput izbora, koji nikad nisu slobodni, Kina ima jasan cilj da 21. vek ne bude američki, već kineski. Iz EU stižu poruke da proširenja neće biti do 2025. Nije li u njenom interesu da obuhvati i preostale balkanske zemlje i tako spreči uticaj Rusije, Kine, Turske i Saudijske Arabije? EU je načinila imperijalno prekoračenje – narasla je više no što može da izdrži. Nakon pada Berlinskog zida su svi verovali da su mešovita privreda, ljudska prava i liberalna demokratija zauvek pobedili. Ubrzano širenje Unije je posledica tog entuzijazma čiji su vesnici bili elite – među njima, recimo, i Viktor Orban i Erdogan. Nagla vesternizacija kontinenta je previdela razlike među narodima i kulturama i usaglašavanje je svela na formu. Setite se Srbije s kraja devedesetih – mnogi ljudi su znali da je evropski put bolji od izolacionizma, ali nisu znali šta to tačno podrazumeva, delom jer nije ni bilo precizno definisano. Ni zapadna Evropa nije znala mnogo o istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Autokratski sentimenti u Poljskoj i Mađarskoj i korupcija u Bugarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji smanjuju mogućnost daljeg širenja. Salvinijevo i Orbanovo pozivanje Srbije u EU još više budi podozrivost. Evropa će morati da bira – ili će imati ruske i kineske saradnike u svom dvorištu ili će ih priključiti sebi po cenu budućih problema.