Tamo gde je krađa način života

Nije se skoro univerzum Alana Forda tako očigledno prepleo sa stvarnošću kao u petak, kada je beogradsku izložbu povodom pedesetog rođendana ovog genijalnog stripa otvorio zamenik gradonačelnika Goran Vesić. Da gradski Vesić, to jest većnik, hvali strip u kome se među najslavnijem antagonistima nalaze trojica korumpiranih gradskih većnika, bizarnost je pred kojom bi se morao pokloniti i sam Lučano Seki, tvorac fordovskog sveta. A taj svet je kultan u oba značenja koja toj reči prišivamo. Em ima fanatične poklonike, em je ritualan. Ovo potonje zato što se priča o Alanu Fordu često svede na nekoliko obaveznih mesta – da je strip popularan samo u Italiji i Jugoslaviji (što jeste istina dok ne počnemo da tvrdimo da je popularan samo u Jugoslaviji), da ga je proslavio fenomenalan prevod hrvatskog novinara i pisca Nenada Briksija (što je takođe istina dok ne počnemo da zaboravljamo zasluge samog Sekija) i da ima epizodu u kojoj se ismevaju SFRJ i Tito (što je glupost). Ta je glupost, uzgred, jasna svakom ozbiljnom „fordašu“, jer se u toj svesci lako prepoznaju kadrovi i tekst preuzeti bez izmene iz drugih epizoda, da i ne pominjemo ispade banalnog, propagandističkog „humora“ koji nema dodirnih tačaka sa Sekijevom kreativnom subverzivnošću. No, i taj falsifikat – koji je zagrebački crtač Andrej Flumiani objavio u slovenačkoj Mladini još 1989, a i dalje mestimično zavarava ljude – u konačnici je trijumf Alana Forda, jer su falsifikat, krađa i prevara način života njegovih junaka, „najodrpanije bande tajnih agenata u istoriji stripa“. I da bismo ostali verni njihovoj tradiciji, a izbegli opšta mesta, i mi ćemo u ovom tekstu pokrasti Italijane. Elija Munao, autor kontrakulturnog magazina Stej nerd, podseća da je 1969. godina nastanka Alana Forda, bila luda godina za stripadžije. „Bilo je to doba zanatske vizije. Šaka ljudi radila je u malim redakcijama, a serije i likove su smišljali ludačkim tempom, bez razrešenja i kontinuiteta. I morali su da se izbore sa hroničnom besparicom, zbog koje su morali da rade mnogo toga u isto vreme, nalik današnjem multitaskingu. Nije bilo vremena za škole, ispite, crtačke i spisateljske priručnike. Plivanje se učilo u vodi.“ Pravo doba, kraće rečeno, za Lučana Sekija, zauvek poznatog kao Maks Bunker, koji je uz sve što je istovremeno stvarao nekako stigao i da nagovori poslodavce da prevedu sveže rođene Marvelove stripove. Podloga je već bila tu. Raniji Bunkerovi radovi, poput Kriminala i Satanika već su stvorili autentičan svet, dakle onaj bez moralnih referenci, i doneli motive od kojih je cenzorima poskakivala utroba (nasilje i erotiku, dakako). Bilo je potrebno samo još nekoliko sitnica, poput vrhunskog crtača. I da je sve ovo bilo režirano, reditelj ne bi mogao naći srećnije rešenje od Roberta Raviole, za sva vremena – Magnusa. „Ideja je bila da se stvori komičan, satirični, groteskni strip. U septembru 1968. tekst je spreman, i Magnus definiše fizionomiju likova. Nedostaje samo naslovna faca. Jedne večeri Magnus i Bunker u bioskopu gledaju film sa Piterom O’ Tulom. Slagalica je gotova“, sada potkradamo Spacio bjanko, onlajn magazin posvećen stripu. Prvi broj Alana Forda izlazi u maju 1969, a čitalac ulazi u svet koji Elija Munao odlično poredi sa neorealizmom Vitorija de Sike. Taj „dekadentan, prljavi, smrdljivi NJujork više liči na posleratni Milano“, a pozadina kadrova neretko više govori od prvog plana. „Taj NJujork samo što se ne raspadne. Nalik je bizarnom paklu u kome su svi siromašni ili veoma siromašni, gde su ne samo bogatstvo, već i blagostanje u rukama malobrojnih, a stanovnici ratuju zbog kore hleba.“ Magnus i Bunker u središtu svetskog bogatstva rađaju svet u kome se „junaci“ na ulici ne obaziru na čoveka sa nožem u trbuhu, u kome bogataško dete u parku veša dadilju, u kome se u bolnicama postelja deli sa mrtvacima, a lekari bez razloga odsecaju udove i odstranjuju unutrašnje organe, u kome vatrogasci po dolasku na mesto požara objavljuju „Hura, stigli smo! Još samo kad bismo imali vodu“. Strip je u prvih nekoliko epizoda bio parodija filmova o superšpijunima tipa DŽejmsa Bonda, kaže Đorđo Loi u jednom enciklopedijskom unosu, ali su nakon toga zapleti sve više bili samo podloga na kojoj su nam prikazivani beskrajno raznovrsni načini preživljavanja u paklu. „Satira Magnusa i Bunkera uspeva u teškom zadatku da je cene i levica i desnica, jer ne štedi nikoga. Buržoaziju i kapitalizam nemilosrdno šibaju, ali ljude, radnike, proletere nimalo ne idealizuju. NJihove su mane, a iznad svega njihov istovetno nizak moral, jednako istaknuti. Tom pravilu ne mogu da pobegnu ni naši junaci, koji pokazuju da u džungli, ako čovek hoće da preživi, nema mesta utopijama i idealima. Svaka tradicionalna vrednost je izvitoperena, pocepana na komade, i to žešće nego u prethodnim Magnusovim radovima o „crnim“ herojima. Kriminal i Satanik su takođe imali negativne pouke, ali novitet je ogromna ironija koja dopušta da se poruka, koliko god bila pesimistična, lakše proguta, i koja čitaocu nudi priliku da preispita i sebe i svet okom bez iluzija“, zaključuje Loi. Istine se ipak ne gutaju lako, pa ni Alan Ford nije „poleteo“ dok u 26. epizodi bušnim balonom nije poleteo najpoznatiji antagonista stripa, Superhik. Najpoznatiji antagonista, i u fenomenalnoj ironiji – jedan od iznimno retkih idealista tog sveta. „Ulični čistač koji se pretvara u obrnutog Robina Huda, čovek koji otima siromašnima da bi dao bogatima. Superhika u ludom krstaškom ratu vodi ideal čistog sveta, nastanjenog ljudima koji ne prljaju ulice. Nameran je paradoks ’fordovskog’ sveta da u njemu ’pozitivce’ vodi samo instinkt preživljavanja, a da je ’zlikovac’ idealista koji ne radi za sebe već za ’više ciljeve’. Superhik, kao idealista, upada u krizu otkrivajući pravo lice bogatih i privremeno prelazi na drugu stranu, gde ponovo biva razočaran. Na kraju teškog duhovnog putovanja odbacuje odeždu superheroja i vraća se pravom pozivu – da čisti svet. Sve se to dešava u epizodi 75, i poklapa se – bez iznenađenja – sa Magnusovim odlaskom.“ Posle Magnusovog odlaska – genije se vratio samo za još jednu, posebno važnu epizodu – ništa više nije bilo isto, reći će mnogi zagriženi „fordaši“. No ako crtež nije mogao da se ponovi, ne bi bilo fer potceniti dobar trud Pifarerija, Peruke i drugih, a i Bunker je bio onaj stari, pa satira dugo nije izgubila snagu. Alan Ford je izdržao još više od petsto brojeva, i ako se današnji zaista previše odmakao od izvora – glavna junakinja sa natprirodnim moćima, kakvo svetogrđe! – stotine epizoda ostaju jedan od najlepših napada na svet u kome je moguće da gradski većnici stiču popularnost hvaleći satirične stripove o gradskim većnicima.