Emocionalna čvorišta

Nedavno je na stranicama ovog časopisa Ivan Medenica napisao zanimljiv i dokumentovan esej kako pokretačku snagu domaćeg teatra, posebno kad je reč o dramskim tekstovima, čine žene. Ovogodišnje Sterijino pozorje je na jedan slojevit i promišljen način potvrdilo da upravo ta rodna problematika trenutno daje i najzanimljivije i najuspešnije produkcije domaćih pozorišnih kuća. Zaokružujući svoj izbor sloganom Pobuna - ženski rod selektor Pozorja Svetislav Jovanov ponudio nam je uvid u raznolikost pristupa ovoj važnoj i nikad aktuelnijoj temi. U svom izveštaju, selektor navodi da kao najveću vrednost protekle sezone vidi u činjenici da i pored estetskih, poetskih ili ideoloških razlika u nizu pozorišnih ostvarenja nailazimo na istraživački i autentičan pristup pitanju ženske emancipacije, tako da se ta tema prinudno nametnula kao tema ovogodišnjeg Pozorja. Kroz osam predstava, koje se zaista umnogome razlikuju kako po pristupu tako i po ambicijama, zaista je dat jedan prilično sveobuhvatan pogled na ovu temu koja je izgleda bila dominantna u sezoni izuzetno plodnoj kada je domaći tekst u pitanju (kako selektor navodi, od odgledane 52 predstave, čak 35 su bile praizvedbe domaćeg teksta). Jedan od događaja ovogodišnjeg Pozorja, čini se nedovoljno obeležen u javnosti, svakako je i gostovanje Dojčes teatra (pored Novog Sada, i u beogradskom Narodnom pozorištu) sa predstavom Neustrašive – kao i sve slobodne devojke u režiji Salome Dastmalhi, a po tekstu Tanje Šljivar. Upravo ova predstava na najbolji mogući način ilustruje svu složenost i uzbudljivu potentnost takozvanih ženskih tema, koje zaista, usled snažnih i neočekivanih društvenih promena na globalnom nivou, u poslednje vreme postaju fokus svekolikih umetničkih praksa, pa i pozorišta. U svom do sada najambicioznijem tekstu Tanja Šljivar za polazište uzima jedan naizgled banalan i anegdotski događaj – tokom jedne ekskurzije, šest od sedam trinaestogodišnjih devojčica je zatrudnelo. U samom tekstu se ne pominju niti uzroci niti se daje neki uvid u same okolnosti tog događaja, u stvari u tekstu, a i u predstavi, fokus je postavljen na sudaru jedne eruptivne, opijajuće mladalačke energije lišene moralnih ili društvenih ograničenja, sa svetom odraslih koji ih okružuje, i koji upravo preko moralnih principa pokušava da jasno pozicionira granice slobode (ženske) jedinke u tradicionalnom društvenom ustrojstvu. Tekstovi Tanje Šljivar često deluju fragmentarno i nedorečeno, naizgled dramaturški proizvoljno, nižu se i smenjuju slike i opservacije, od duboko intimnih, poetskih slika u jednoj rečenici prelazimo na humorom obojenu oštru društvenu kritiku. Ali upravo u toj slobodi pristupa, u toj „nedorečenosti“ leži prava snaga poetike Tanje Šljivar, čiji originalni, u domaćoj dramaturgiji jedinstven glas uspeva da kroz tu lakoću pristupa u gledaocu dotakne najintimnija emocionalna čvorišta i da ga iskreno potrese. Ništa tu nije postojano i zadato, misli se naizgled spontano rađaju i transformišu, likovi izgovaraju apsurdne banalnosti koje se u dahu pretvaraju u bolne ispovesti. Devojčice iz predstave svojim trudnoćama bezobrazno i hrabro izazivaju čitavo društvo čak se i ne trudeći da obrate pažnju na pravila koja je to društvo uspostavilo i koja one svojim činom dovode u pitanje. To je ta nezadrživa snaga, euforična energija mladosti koja se artikuliše kroz moćan urlik pri kraju predstave: „Mi smo tempirane bombe budućnosti!“ U „nemački“ preciznoj predstavi svi ti potencijali teksta su pažljivo transponovani na scenu. Verovatno najinteresantniji aspekt predstave je sa kojom lakoćom rediteljka u svom pristupu, a ansambl mladih glumaca u svom nadahnutom izvođenju, uspevaju da se poigravaju sa prelazima individualno - kolektivno, u jednom dahu, koreografski precizno, taj skup individua postaje kolektivno telo, sa svojim glasom, pa i sa svojim kretanjem, da bi se već u sledećem trenutku to telo raspalo na individualne sudbine, iskustveno različite. Uvodeći glumce koji tumače ženske likove rediteljka proširuje to iskustvo pobune mladosti i van ženskog iskustva, ono je jednostavno univerzalno. Fokus ove odlične predstave ipak nije na toj pobuni koja je imanentna svakoj mladosti, već na jednom mnogo dubljem i važnijem pitanju – nepostojanosti u svetu bez jasnih moralnih referenci. Šta ostavljamo u nasleđe, kakve nam generacije dolaze, najzad, kuda zaista ide ovaj svet? Ovo je jedan od mogućih odgovora. Od „Hasanaginice“ do „Kozocida“ Žiri u sastavu DŽevad Karahasan, predsednik žirija, Dora Delbjanko, Dragica Laušević, Dušan Petrović dodelio je nagradu za najbolju predstavu Hasanaginici Novosadskog pozorišta u režiji Andraša Urbana, čime je još jednom potvrđen kako status ove pozorišne kuće, tako i reditelja Urbana. Za istu predstavu Marta Beneš je dobila nagradu za glavnu žensku ulogu, kao i nagradu lista Dnevnik. Sterijinu nagradu za dramaturgiju dobila je Vedrana Božinović za predstavu Hasanaginica, po motivima drame LJubomira Simovića. Nagradu za najbolju režiju dobio je po drugi put zaredom Kokan Mladenović, ovoga puta za predstavu Karolina Nojber Narodnog pozorišta iz Banjaluke. Sterijina nagrada za tekst savremene drame pripala je Vidi Ognjenović za Kozocid, predstavu koju je i režirala u produkciji Gradskog pozorišta Podgorica. Za ulogu u toj predstavi, glumačku nagradu dobio je i Igor Đorđević, a za scenografiju Geroslav Zarić. Kozocid je dobio i najvišu ocenu u glasanju publike Pozorja (prosečna ocena 4,66). Glumačke nagrade su dobile i Mirjana Karanović za predstavu M.I.R.A i Jovana Gavrilović za ulogu u predstavi Petrijin venac Ateljea 212. Za istu predstavu nagradu za kostimografiju dobila je Tatjana Radišić. Nagradu za najbolje mlade glumce iz fonda „Dara Darinka Čalenić“ dobili su Milica Sužnjević za ulogu u predstavi Zla žena i Ivan Marković za ulogu u predstavi Petrijin venac. Za originalnu scensku muziku u tri predstave (M.I.R.A, Karolina Nojber i Hasanaginica), nagradu je dobila Irena Popović. Sterijinu nagradu za najbolju pozorišnu kritiku dobili su Aleksandar Milosavljević i Andrej Canij. Konačno, glumici Svetlani Bojković dodeljena je Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju domaće pozorišne umetnosti i kulture.