Lalinka

Čujem da je Marić na Hepiju ekskluzivno javio da sam „jedini Srbin kome je zabranjeno da dolazi na Vimbldon“! Iz Londona mi nije stiglo ništa zvanično ali, valjda, Marić neće tek tako da lupeta, mada i to liči na njega. Inače, jesam na „ratnoj nozi“sa Vimbldonom još od 1983. godine kada su, u polufinalu, bezočno pokrali Bobu Živojinovića u meču sa Ivanom Lendlom, tada prvim reketom sveta. Sećam se, na Vimbldon me uveo Miro Radojčić, bez akreditacije, i ustupio mi mesto u novinarskoj loži, a on je otišao „na flašu viskija“ jer je unapred znao šta se Bobi sprema. Tada sam za NIN napisao jedan od meni najdražih izveštaja pod naslovom Vimbldon je crveneo od stida. Zbog tog teksta neko je iz engleske ambasade zvao mog urednika Juga Grizelja, ali stari vuk se, zbog tog protesta, nije mnogo uzbudio. E sad, Englezi jesu zlopamtila, ali ne mogu da verujem da su samo zbog toga 1991. godine mom sinu Vuku, na tom istom Vimbldonu, svirali 12 fut folova na drugi servis (?!) to jest, da su mu drsko ukrali tri gema! I moje Srpče šta će?! Gađao je vrhovnog sudiju reketom i glasno, da svi čuju, opsovao mu na engleskom majku englesku! A kada se na moje dete ustremio jedan bobi policajac, morao sam da ga „nežno“ spustim kao praznu vreću na vimbldonsku travu. I gle, nisam osvanuo ni u zatvoru ni na naslovnim stranama londonskih tabloida. Bili su svesni da je njihova krađa teška 12 fut folova bio mnogo veći skandal od toga što sam „patosirao“ jednog prpošnog bobi policajca! Išao sam i kasnije na Vimbldon, kada je moje dete bilo trener Martini Hingis, ali još te 1991. godine bilo mi je jasno da Vimbldon nije „hram tenisa“ već da je jedna našminkana buvlja pijaca, koja s vremena na vreme zaudara... Nego Britanija, izgleda, puca po svim šavovima. Jer, sa Bregzitom evo raspada se kulinarska imperija DŽejmija Olivera. Ah, koliko puta sam se svađao sa Biljom što pomno prati tog prevejanog prevaranta u kultnom Golom ručku. I, evo, folirant je dolijao. Pukao mu, brale, lanac od 60 restorana širom sveta, a u Engleskoj mu ostala samo tri restorana i to na londonskom aerodromu Getviku! U londonskom Gardijanu DŽejmi se žalio na „izuzetno povećanje cena zakupa lokala u centralnim gradskim zonama“, ali i na „osiromašenu višu srednju klasu koja je prestala da se hrani po restoranima“. A žalio se i na „nelojalne radnike“ koji su mu krali „boce skupog vina“, pa i na goste koji su mu „čerupali“ toalete. Ali, DŽejmi, nikako, da prizna da je, godinama, prodavao „muda za bubrege“, baš kao i ovi na Vimbldonu. A tome, uvek, jednom dođe kraj. Zato mene mnogo više brine što su i srpske šume počele da „beže“ iz Srbije!? Neko je izračunao da se, zbog globalnog zagrevanja, šume, jedva primetno ali sigurno, sklanjaju ka severu Evrope i to kilometar i po godišnje! To znači da će moje šume iz Vidova, za sto godina, da pobegnu čak do Kosmaja! I, to pod uslovom da ih ne poseku šumokradice koje, sve češće, uz pomoć policije i šumara, sprovode masakr šuma. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ovako me savetuje: „Hvala bogu, napravio si Nojevu lađu, te u nju stavi kip boga Vida, pa ajd’ polako Nišavom, Moravom i Dunavom do Švarcvalda. A odande možeš i pešice na sever do Hiperboreje! Prati samo trag gde beže srpske šume, a i pečurke!“ I gle, onomad me zvao Vlastimir Nikolić zvani Kalac, travar nad travarima, da mi javi da je tu, pored mog Vidova, našao pečurku – lalinku! A lalinka može da se nađe samo još na severu Italije i Evrope. Dobro, i kod Rijeke u Hrvatskoj. Tu moja Crna dodaje: „Ne vidiš li da si i ti kao neka lalinka, kojoj, eto, nema mesta u ložama Vimbldona!“