Čudna šuma

Znali smo to i pre nje, ali kada pobesni Ana Brnabić, to mu dođe kao prva ruka, skoro pa priznanje, da je ispreturani redosled prioriteta u izveštaju Evropske komisije - u kome je Kosovo palo u drugi plan - pouzdan znak da vreme koje je dato Aleksandru Vučiću da oposli obećano, kada je dolazio na vlast, ističe. Otuda i premijerkin izliv ljutnje na nervnoj bazi i izjava da „srpska strana bukvalno ima posla sa ljudima iz šume, koji predstavljaju Prištinu, teroristima koji su bili u Hagu i nisu osuđeni za zločine samo zato što su svi svedoci pobijeni“. „Kako da znamo šta će oni raditi sutra, njima je svejedno da li je tamo rat ili nije“, zapitala se Brnabić. Ovu poslednju dilemu mogao bi da joj razreši šef, predsednik Vučić. Podozrevam da je prilično dobro upućen u buduće poteze Prištine. A što se Ane tiče, ako je bude držalo dobro raspoloženje i bude joj zabavno kao pri čitanju izveštaja Evropske komisije, možda bismo mogli da saznamo i kako je zaključila da je u aferi „Vetropark“ jedino ispravno, ako ne i jedino moguće, biti na strani Vučićevog kuma. Sad, ako ćemo biti iskreni i pošteno iščitavati kontekst premijerkine izjave, jasno je da je koristeći izraz „šumski ljudi“ aludirala na kosovsko rukovodstvo, koje je fakat činilo i komandni kadar Oslobodilačke vojske Kosova, koju su i SAD u jednom trenutku tretirale kao terorističku organizaciju, baš kao što jeste činjenica da su svedoci uklanjani i kao što je nepobitno da su sporadična privođenja Haradinaja po evropskim prestonicama izgledala kao izrugivanje pravdi. Reakcija kosovskog ministra spoljnih poslova Bedžeta Pacolija koji je kazao „da premijerki Brnabić neće dozvoliti da uđe na Kosovo sve dok sprovodi rasističku i bolesnu ideologiju protiv stanovništva Kosova“, onoliko je zabolela premijerku. Mošmisliti Ana na Kosovu, zvuči kao loš vic. Osim toga, i onaj metar koji tamo nemamo, rezervisan je za „Acu Srbina“. Ali, ako je to olakotna okolnost, treba uzeti u obzir da je premijerki poimanje realpolitike potpuno strana i neprijateljska teritorija. Ukoliko realpolitiku posmatramo kao apsolutizaciju moći i minimiziranje ideologije i morala kao političkih komponenti, koja ima za cilj da ostvari korist ili bar umanji štetu za neku državu, grupu ili pojedinca, onda je Brnabić gafom o „šumskim ljudima“ napravila ozbiljnu štetu Srbiji, ukopavajući šanse ionako duboko ušančenih pregovarača u Beogradu i Prištini da postignu rešenje u kome bi obe strane imale bar osećaj delimičnog gubitka. Jer pobednika u ovoj igri teško može biti. S druge strane, mandat da bagateliše makar i minimalnu šansu nije dobila, on joj je poklonjen. Zna se i ko je darodavac i, još više, za koje zasluge. Ono što premijerka, takođe, previđa prevrćući po biografijama prištinskih pregovarača je činjenica da ni njen patron Vučić u političkoj prošlosti nije baš baštinio civilizacijske tekovine. Osim što je na tragu doktrine svog političkog oca Vojislava Šešelja podsticao sukob na Kosovu, aktuelni predsednik je samo pre nešto više od desetak godina znao šta su crvene linije i minimum za Srbiju i „da je Kosovo i Metohija deo Republike Srbije“. Biće da je u međuvremenu Vučić radikal, vodeći unutrašnji dijalog s Vučićem naprednjakom, spoznao da na Kosovu nemamo ni onaj metar. Nevolja za Vučića je u tome što je olako shvatio, ako je uopšte shvatio, činjenicu da je njegov politički opstanak u direktnoj vezi sa sposobnošću da Kosovo odvoji od drugih tema. Zato mu se sad prvi put od dolaska na vlast kao vezana trgovina ispostavlja autokratsko vršljanje kroz bezočno gaženje po vladavini prava i podjarmljivanje medija. Stoga i nije neka mudrost zaključiti da je izveštaj EK bio podignuti kažiprst Brisela i otuda bes premijerke i loše odglumljena ravnodušnost predsednika. Zapravo, ona ključna dilema je tek pred Vučićem. Voditi Srbiju tamo gde on ne želi, na Zapad, ili tamo gde ne sme, na Istok. Naposletku, ipak će morati da izabere jednu stazu. Pa makar ona vodila i u šumu.