Mala Srbija i Velika Britanija

Kič je lažan, ali život nije, premda postoji život svestan svoje lažnosti. Tako nekako stoji u znamenitoj studiji Ludviga Gica - Fenomenologija kiča. Reč je o čitavom kolopletu kič-odnosa u čijem se epicentru nalazi kič-čovek sa svojim kič-doživljajem kič-stvarnosti. Takva stvarnost je lažna budući da ništa drugo osim lažnosti i ne može proisteći iz kič-odnosa. I nije u pitanju kompletan oksimoron – mada ono što je stvarno ne može istovremeno biti i nešto što je nestvarno, odnosno lažno, ali zato lažno zaista može funkcionisati kao nešto što realno postoji. Veštački zubi jesu lažni ali su ipak stvarni u smislu proteze koja čoveku pomaže da sažvaće hranu (što on u suprotnom ne bi uspeo da izvede). I što je najbitnije, veštački zubi nisu kič-predmet, sve dok im ne ugradite sijalicu kako bi vam (osim za žvakanje) mogli poslužiti i kao baterijska lampa. Skupština, na primer, teško može poneti epitet kič-institucije a da prethodno ne postane sredstvo za štelovanje psihe širokih narodnih masa. „Kič i psiha masa imaju istu strukturu“, veli Gic u Fenomenologiji kiča. Rečju, kada Skupština krene da dela kao platforma za prodavanje nečeg jeftinog – što je prema Gicu jedno od značenja reči kič (od glagola etwas verkitchen) – odnosno kada krene da prodaje jeftina sredstva za muntanje „narodne psihe“, ona se tog trenutka preobražava u kič-instituciju za proizvodnju lažne kič-stvarnosti. Upravo u takvoj jednoj stvarnosti „zvanični Beograd“ ne vidi odgovornost za vođenje neuspešne politike prema „zvaničnoj Prištini“. U takvoj stvarnosti predsednik optužuje narod da nije podržao plan za KiM koji on nikad nije ni izložio tom istom narodu! Na kraju krajeva, u takvoj stvarnosti nosioci državnih funkcija ne prihvataju odgovornost za vlastite postupke i izgovorene reči. Uostalom, da li je neko od nadležnih za raspetljavanje kosovskog čvora podneo ostavku zbog nesposobnosti da isti raspetlja? Nije, niti mu pada na pamet da to učini! Između ostalog, i zbog takvog neodgovornog odnosa prema ličnoj odgovornosti nije trebalo pratiti „istorijsko“ zasedanje Skupštine o KiM. Ali i zbog činjenice da se daleko kvalitetnije predstave izvode u ovdašnjim pozorištima. Drugo je pitanje - koje upućuje na politički kičeraj - da li „visokom domu“ uopšte pristaju prizemne tehnike manipulacije kojima nas nedovršeni tipovi i tipkinje uveravaju da se napredak i progres mažu na hleb poput eurokrema. I još i više – da li Narodnoj skupštini priliči patetično tračarenje koje se nesputano obrušava s vrha partijsko-državne piramide na međuprostore društvenog beznađa. Na koncu, ukoliko sednica o KiM nije sazvana pre sedam-osam godina, kada ju je trebalo sazvati, onda ne postoji valjani razlog zbog čega bi je trebalo sazivati danas - pogotovo nakon izjave predsednika države da će se ubuduće praviti blesav po pitanju KiM. Blesavih emisija ionako imamo u izobilju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Da je Srbija uređena zemlja sa stanovništvom koje je u velikoj meri obrazovano i nepodložno jeftinoj manipulaciji, ostavke bi (samo zbog KiM) pljuštale poput majskih kiša. Na stranu ostali mnogobrojni gafovi zbog kojih bi na Zapadu politički prestupnici ekspresno popadali s vlasti?! Recimo, zbog izjave nekog visokog zvaničnika da će se praviti blesav po bilo kom državnom pitanju. Britanska premijerka Tereza Mej podnela je ostavku pošto nije uspela da reši bregzitski čvor. Tako se to radi u Velikoj Britaniji, za razliku od Male Srbije! S tim u vezi, obratite pažnju na sledeći misaoni eksperiment. Zamislite da „zvanični London“ vodi pregovore sa „zvaničnim Kardifom“ oko konačnog statusa Velsa, i da je u tome neuspešan. Šta mislite, da li bi u tom slučaju članovi hipotetički neuspešne ekipe u sastavu: Alek Litlvulf, En Brnabi, Mark Djurč i Limbo Dak, podneli ostavke na svoje funkcije? Odgovor je svakako potvrdan! Jer tada bi Vučić, Brnabićeva, Đurić i Dačić defakto bili Englezi te se ne bi pravili Srbima, u smislu neodgovornih političara koji ne znaju šta znači politički i etički kodeks ponašanja. Da li bi se onda u Britaniji (još uvek smo u misaonom eksperimentu) moglo desiti da se premijerka En Brnabi javno smeje evropskom izveštaju o lošem stanju ljudskih prava u Engleskoj; da direktor (hipotetičke) kancelarije za Vels Mark Djurč javno govori kako rešenje velškog čvora nije ni na dalekom horizontu; da ministar inostranih poslova Limbo Dak (koji bi trebalo da je prvi među pregovaračima) javno izgovara kako je daleko od svakog pregovora, te da predsednik Alek Litlvulf (pretpostavimo da u Engleskoj pored kraljice postoji i predsednik Ujedinjenog Kraljevstva), javno obećava da će se ubuduće praviti blesav po pitanju Velsa. Naravno da bi ovakva ponašanja visokih narodnih predstavnika bila nezamisliva u Engleskoj, izuzev u dva slučaja – da nakon ovakvih postupaka visoki funkcioneri momentalno podnesu ostavke i trajno batale bavljenje politikom, ili da pomenuti postupci spadaju u skeč Letećeg cirkusa Montija Pajtona pod nazivom „Pudinzi koji se prave ludi dok se smeju očajnom stanju ljudskih prava u šoljici čaja koja nestaje na horizontu daleko od svakog pregovora između dva mrmota“. U Maloj Srbiji, za razliku od Velike Britanije, stvari stoje dijametralno drukčije. Štaviše, izgleda da ono što se u Britaniji i ostalim delovima razvijenog sveta smatra humorističkim gegom, u „naprednoj“ Srbiji biva vaspostavljeno kao neupitni postulat iskonstruisane stvarnosti. Iste one stvarnosti unutar koje kič-ljudi ne umeju da podnesu ostavku zbog nesposobnosti da reše konkretni problem. Umesto toga, radije nekažnjeno zamajavaju javnost, građane, narod, naciju…, godinama vuku za nos birače, mašu praznim pričama i tako bi mogli unedogled – ili bar još stotinu godina pride. Razume se, sa sve iskeženim zubima koji su zapravo istinski veštaci. No koji, svejedno, i te kako znaju da zabole! Ali ne njihove posednike već narod, naciju, građane, ljude..., koji uvek na kraju izvuku deblji kraj zbog silnih izveštačenih osmeha, grimasa i aplaudiranja onih koji bi trebalo odgovorno da ih predstavljaju. Međutim, tada bi i država funkcionisala kao servis građana (sa sve parlamentom kao vrhovnom institucijom konstruktivnog debatovanja), a ne kao privatna prćija pojedinca, klike, partije, oligarhije... Zato, onog trenutka kada se u Srbiji bude uspostavilo pravilo prema kojem će nosioci državnih funkcija sami odgovarati za izgovorene reči i počinjena (ne)dela, a naročito kada se bude vaspostavila institucija obavezne ostavke kao neminovne posledice promašenih i neuspešnih politika, tog trenutka ćemo s puno prava moći da kažemo kako je društvo Srbije istinski uznapredovalo. U međuvremenu, i dalje ćemo se polivati vrelom kutlačom skepse i podozrevati da za odgovorno i državničko ponašanje aktuelna vlast nije, i nikada neće biti sposobna. Uostalom, takvo bi ponašanje bilo lišeno osnovnih pretpostavki kiča - pretencioznog ponašanja i lažne patetike na koje se peca većina tipičnih malograđana ove zemlje. Jer kao što veli dr Mučibabić u Sociološko-pravnom pojmovniku: „Malograđanstvo je prirodna sredina za pojavu kiča jer se malograđanin oduševljava bleštavom površnošću i spoljašnjim sjajem, kao i svim pojavama koje izazivaju sentimentalizam, njegovu najomiljeniju društvenu hranu“. Sva je sreća te postoje i oni drugi građani, slobodnomisleći i voljni da se bore za opšte dobro zajednice u kojoj žive i bez sudbonosnih i istorijskih sednica parlamenta koji to već odavno nije.