Ekologija je pitanje opstanka života

Nije tako neobično kao što na prvi pogled izgleda, da mnoge pojave i procesi postoje i pre nego što dobiju ime. Takav je slučaj i sa ekologijom, koja kao stvarnost i ideja postoji i pre nego što je dobila ime od nemačkog biologa Ernesta Hekela. To kumstvo se dogodilo 1866. godine, dvadeset godina nakon dolaska našeg prvog biologa Josipa Pančića u Srbiju. Zanimljivo je da se termin „ekologija“ nominalno pojavio tačno na pola perioda između objavljivanja dva kapitalna dela Hekelovog znamenitog savremenika Čarlsa Darvina, poznatog tvorca teorije evolucije. Reč je, naravno o delima O poreklu vrsta (1859) i O poreklu čoveka (1871). Možda je istorijsko proviđenje što se termin ekologija pojavio u vreme punog zamaha prve industrijske revolucije i njenih razornih posledica po prirodu. Intrigantno je da je Hekel pod ekologijom podrazumevao neku vrstu ekonomije prirode, jer se i u jednom i u drugom imenu pojavljuje kao prefiks starogrčka reč oikos u značenju domaćinstvo. Danas, međutim, sigurno znamo bar dve stvari: prvo, da se značenje reči ekologija bitno promenilo - i od oznake za posebnu biološku disciplinu ušlo poslednjih decenija u svakodnevni jezik sa širokim značenjem brige za prirodu; i drugo, da su ekonomija i ekologija u ratu koji već dugo traje, i da nema dobre budućnosti za ekologiju i za život na planeti Zemlji ako se taj sukob ne okonča u korist zdrave životne sredine. Ekološka pitanja su danas postala ključna društvena i politička pitanja. Ostaje, međutim, psihološka zagonetka zašto se ljudska vrsta tako arogantno ponaša prema prirodi kada je i bukvalno govoreći poslednji i vrlo kasni pridošlica u evolucionom lancu živog sveta na planeti Zemlji. Na to pitanje pokušaću da odgovorim na kraju ovog teksta. Ako geološko vreme starosti naše planete od 4,6 milijardi godina zamislimo kao jedan film koji traje godinu dana, ostajemo šokirani činjenicom da se homo sapiens sapiens pojavljuje na platnu toga filma tek dvadeset dva minuta pre njegovog kraja. Ono što zovemo civilizacijom poslednjih 10.000 godina traje u ovom imaginarnom filmu samo jedan minut pre ponoći, a vreme početka prve industrijske revolucije meri se sekundama pre završetka filma. Mada se našim generacijama čini da su ekološke ideje nove, neki kritičari ih nazivaju i pomodnim, najduži period istorije ljudske vrste nam pruža ubedljive dokaze da to nije tako. U najranijim fazama razvoja čovečanstva, ljudi su se opravdano bojali prirode, ali su istovremeno za zaštitnike svojih hordi i plemena uspostavljali toteme, najčešće pojedine životinje, ptice ili biljke. U vreme paganizma uspostavljane su prve politeističke religije, sa mnoštvom bogova među kojima je bilo mnogo božanstava vezanih za prirodu, a najčešće za majku Zemlju. Sve velike monoteističke religije i na Istoku i na Zapadu, sadrže vrlo značajne ekološke ideje. Da ovde pomenemo samo dobro poznatu legendu iz starozavetske judejsko-hrišćanske tradicije o potopu, jer Noja ni svemogući bog nije mogao da spase a da na svoju barku ne ponese po par od svake žive vrste. To je pouka koja je danas jasno teorijski i naučno formulisana u ideji o očuvanju biodiverziteta kao jednog od osnovnih uslova opstanka života na Zemlji. Za evropsku ekološku misao važno je podsetiti na stavove stoičke filozofske škole antičke Grčke, i načelo koje su formulisali Zenon i njegov učenik Hrizip „da je najveća vrlina živeti u harmoniji s prirodom“. Važno je uočiti istorijsku vertikalu dužu od dva milenija, koja tu ideju povezuje sa našim vremenom u kojem britanski ekolog DŽejms Lovelok formuliše Gea teoriju koja govori o neraskidivoj povezanosti sveg organskog i neorganskog sveta na našoj planeti. Mi svi danas živimo u visokorizičnim društvima, u kojima su za razliku od ranijih vremena rizici postali globalni, dugotrajni i nevidljivi (kao što su oni od atomskih proba i radioaktivnih kiša), kumulativni (kod upotrebe hemijskih zaštitnih sredstava u proizvodnji hrane), teško ih je anticipirati jer su neke od njihovih posledica nekalkulabilne i ponekad ireverzibilne, dakle rizici sistematski i strukturalno uslovljeni razvojem destruktivnih proizvodnih snaga. Otuda je potrebno da na progres ne gledamo pravolinijski i da jasno uočavamo njegove dobre strane, ali i da kritikujemo one loše i krajnje opasne po opstanak ne samo naše vrste, nego i čitavog života na Zemlji. Savremena ekološka misao treba da prati onu kritičku liniju promišljanja dvostrukih i protivurečnih rezultata progresa, koja započinju sa Žak-Žak Rusoom i vodi do današnjih teoretičara poput Urliha Beka. Predmet te kritike mora da bude i nauka. Istina, proces specijalizacije i fragmentacije nauke je nezadrživ, ali istovremeno mora biti praćen međusobnim povezivanjem i holističkim pristupom kakav postoji i u prirodi, pošto se svaki ozbiljan problem u odnosima čoveka i društva sa prirodom može uspešno rešavati samo zajedničkim i međusobno ukrštenim naporima svih naučnih oblasti i disciplina. Ponudiću najzad i jedan od mogućih odgovora na prethodno postavljeno pitanje zašto se čovek tako arogantno ponaša prema prirodi. Jedan razlog leži u omnipotentnosti i inventivnosti ljudske vrste. Drugi u zabludi da se mogu bez posledica preseći sve naše biološke veze sa prirodom (genetičkim inžinjeringom, veštačkom inteligencijom, sintetisanom hranom, stvaranjem veštačke prirode i sl.) Sve to rezultira u ambivalentno podeljenom ljudskom karakteru, jer je naša vrsta, s jedne strane, najprominentnija vrsta na Zemlji, a s druge strane, postali smo i najopasnija vrsta sa najvećom mogućom destruktivnom snagom na planeti. San naše vrste o mogućoj totalnoj pobedi čoveka nad prirodom je opasan ne samo po nas nego i po sve druge žive vrste na Zemlji. Svaka totalna pobeda čoveka nad prirodom je Pirova pobeda. Na prekomernu upotrebu fosilnih goriva (poput uglja i nafte) priroda se sveti kiselim kišama, rupom u ozonskom omotaču, klimatskim promenama. Ne kaže se bez razloga u narodu „Bog prašta rado, čovek teško, priroda nikako“.