Kako su (opet) procvetali zeleni

Valjda još niko nije napisao ozbiljan rad o uticaju fizioloških reakcija na izbore za Evropski parlament, a materijala ima. Kada se čoveku pred očima zacrni, bilo metaforično, zbog depresije, bilo doslovno, zato što je od svih mogućih kandidata baš izbeglice proglasio krivima za svoj bedan život, glasaće za neke fašiste. Kada pak pocrveni od besa zbog društvenih nepravdi, glas će dati nekim levičarima. A kada pozeleni od muke gledajući šta rade partije centra koje je prošli put birao, eto zelenih. I eto ih zaista. Zelene partije ostvarile su najbolji rezultat otkako Evropljani imaju parlament, i imaće - skupa sa saradnicima iz Evropskog slobodnog saveza - 74 poslanika od 751, naspram 52, koliko su imale u prošlom sazivu. Nemački zeleni završili su nacionalno takmičenje na drugom mestu, iza Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Drugoplasirani su bili i u Finskoj i u Irskoj, treći u Francuskoj i Luksemburgu, jaki u Austriji i Holandiji. Portugalski zeleni će prvi put imati evropskog parlamentarca. Istine u egzaltiranim izjavama o „zelenom talasu“ ima i nezavisno od ovih izbora. Deo su vlade u Švedskoj i Luksemburgu, mogli bi uskoro da budu isto u Danskoj i Belgiji, od prošle godine vode gradsko veće Amsterdama, učestvuju u vlasti u više od polovine nemačkih saveznih pokrajina. Nije to prošlo nezapaženo, pa se sa njima već flertuje. Manfred Veber, važan kandidat za predsednika Evropske komisije - jer ga kandiduje Evropska narodna partija (EPP), koja je i pored ozbiljnih gubitaka i dalje najbrojnija grupa u Evropskom parlamentu - već je rekao da su zeleni „mogući partner sa kojim treba sesti i skicirati narednih pet godina“. Udo Bulman, vođa druge najveće grupe, Progresivne alijanse socijalista i demokrata (S&D), priznao je da je do sada potcenjivao značaj klimatskih promena. No, kako kaže Gardijan, zeleni nisu jeftini. „Svaka parlamentarna grupa koja želi zelenu podršku moraće da dela po našim ključnim principima čuvanja klime, građanskih sloboda i socijalne pravde. Jasno je - radi se o sadržini“, rekla je nemačka parlamentarka zelenih Ska Keler. Uz usputnu primedbu da je baš žalosno kada političari uporno naglašavaju da govore o „sadržini“, dodajmo i da je holandski zeleni parlamentarac Bas Ejkhaut bio nešto detaljniji: „Moraćemo na klimu da delujemo mnogo ozbiljnije - porezima na ugljen-dioksid, pozelenjivanjem zemljoradnje, rešavanjem problema avijacije.“ Zaštita životne sredine jeste prva asocijacija na zelene, ali budući izuzetno kompleksna tema, i ideologija zelenih jeste - ili bi barem trebalo da bude - daleko kompleksnija. Ako preskočimo preko toga da se već poneki stari Kinez, Grk ili Rimljanin brinuo zbog toga što smo životinjska vrsta sposobna da pokvari čak i zemlju, ako zbog ograničenog prostora pređemo preko ideja evropskih filozofa i urođeničkih naroda, prva politička partija sa temeljom u zaštiti životne sredine bila je australijska Grupa ujedinjene Tasmanije. Osnovana je 1972. u pokušaju da zaštiti jednu lokalnu šumu i jezero, što nije uspela, ali je na planu inspiracije bila daleko bolja, a inspirativno je bilo i vreme. Derek Vol, engleski zeleni političar, aktivista, akademski radnik, u Razumnom vodiču kroz zelene politike podseća da su šezdesete i sedamdesete bile godine kontrakulturne misli. „Pariska zbivanja 1968, u kojima su studenti napadali društvo opsednuto potrošnjom i smišljali slogane poput ‘Što više trošiš, manje postojiš’ takođe su uticala na kasniji razvoj zelenih politika. U Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama zapadne Evrope zeleni su uglavnom nastali iz antinuklearnih pokreta sedamdesetih“, pisao je Vol. Vol, kao i mnogi drugi zeleni, smatra da ova ideologija ima - ili je imala - četiri stuba. Pored očiglednog, tu su još i socijalna pravda, demokratija odozdo i nenasilje. „Zeleni smatraju da zaštita životne sredine ne sme da padne na grbaču siromašnih ili da uveća nejednakost. To ih postavlja na levicu, s tim što tvrde da podela levo-desno nije jedina dimenzija politike“, konstatovao je on. Demokratija odozdo, nastavlja Vol, zelene takođe razlikuje od „mnogih tradicionalnih socijalista, koji su se često zalagali za centralizovana društva“. To zelene približava anarhističkim konceptima, a Vol podseća da su osamdesetih odbacivali vođe i insistirali na kolektivnom odlučivanju. Najzad, protivljenje ratovima, trgovini oružjem i bilo kakvom drugom nasilju podrazumeva se za ideologiju koja se rodila u krilu mirovnih pokreta. Jasno je da je u ovako prostranim političkim koordinatama moguće napraviti i anđela i đavola, i nemoguće je u ovom tekstu predstaviti praksu svih zelenih partija Evrope, ali kao metonimična ili barem najvažnija i nekada i danas, kratak osvrt zaslužuje ona nemačka. „Godine 1977. u Zapadnoj Nemačkoj je bilo oko 50.000 građanskih inicijativa. Mnogi aktivisti bili su razočarani tradicionalnim političkim partijama, njihovim odbijanjem da se suoče sa novim problemima, a leve aktiviste posebno su razočarale socijaldemokrate, koje su se pomerale ka centru i podržavale i nuklearno oružje i njegovo smeštanje na teritoriju Nemačke“, podseća DŽon Berčel, predavač Šefildskog univerziteta, u knjizi Evolucija zelenih politika: razvoj i promene unutar evropskih zelenih partija. Nije potrebno biti naročito oštrouman da bi se u ovim redovima otkrila i današnjica, a tim pre treba videti šta se zapadnonemačkim zelenima događalo. Partija je formirana 1980. i na osnivačkom kongresu glasala za ona četiri stuba o kojima je govorio Vol. Odlučili su da se bore protiv zagađenja, nuklearne energije i NATO. Već 1982. otcepilo se konzervativno krilo, kome NATO nije baš toliko smetao. Pride im je možda smetala borba za reproduktivna prava i legalizaciju marihuane, a protiv ograničenja za imigrante, kao i naglasak na protestima i građanskoj neposlušnosti, koji je često vodio u sukobe sa policijom. Partija je svejedno već 1983. ušla u Bundestag, a ukopavanje američkih nuklearnih raketa po Nemačkoj i černobiljska katastrofa skoro su im udvostručili glasove 1987. Preživeli su svašta. I to što im je po redovima vršljao istočnonemački Štazi - kao i po redovima CDU i SDP, doduše - i to što je osnivačicu Petru Keli 1992. ubio partner i stranački kolega Gert Bastijan, a izborili su se i s malom ekstremnom frakcijom koja je pokušavala da legalizuje seksualne odnose sa decom (zbog koje se izvinjavaju i danas). Devedesete su ih ipak samlele, ili su im makar samlele ideale. „Partija se upetljala u brojne unutrašnje konflikte. Sve veći uticaj na nivou federalnih jedinica značio je i mogućnost stupanja u koalicije, pogotovo sa socijaldemokratama. To je pak dovelo do preispitivanja suštinskih vrednosti i podele na fundamentaliste i realiste“, objašnjava Berčel. I kao što se zakonito dešava kada radikalne ideje uđu u glavne političke tokove, realisti su pobedili. Imali su nekog uspeha u borbi protiv nuklearne moći, doduše, jer je Nemačka početkom 21. veka rešila da postepeno ugasi nuklearke. Ali partija nastala na protivljenju NATO nakon manje od dvadeset godina bila je deo vlade koja je odobrila nemačko učešće u NATO bombardovanju Jugoslavije. A kako je još 2010. primetio Vol, i demokratija odozdo je izašla iz mode. Pitanje je, dakle, da li današnji nemački zeleni - od 1993. i spajanja sa sličnim istočnonemačkim pokretima pravo ime im je Alijansa 90/ Zeleni - kao poštovani učesnici mejnstrim političkog života, sa svim manama koje uz to idu, mogu da ostvare išta od nekadašnjih ideala. Poslanici Evropskog parlamenta i evropskih parlamenata, taman bili vanzemaljski, a ne ljudski zeleni, sasvim sigurno neće ozbiljno preispitivati sistem u kome živimo. „Potrebna je globalna energetska revolucija, zamena veoma profitabilnih sistema fosilnih goriva obnovljivim izvorima, koji još nisu isplativi u kapitalističkom shvatanju te reči. Ekonomija u kojoj investitori zahtevaju kratkoročne profite jednostavno ne može da izvede tako radikalan zaokret. Ako pod ‘zelenim kapitalizmom’ podrazumevamo sistem u kome će kapital uzimati u obzir sociološke i ekološke parametre, zavaravamo se. Govorimo o kapitalizmu u kome zakon vrednosti više ne bi važio, što je kontradikcija“, zapisao je belgijski ekosocijalista Danijel Tanuro u knjizi Zašto zeleni kapitalizam ne može da funkcioniše. Jedan od autora prošlogodišnjeg izveštaja finskog nezavisnog istraživačkog instituta Bios, koji su naručile Ujedinjene nacije, Pavo Jervensivu, prilično je jasan: „Dinamika slobodnog kapitalističkog tržišta ne može da nam reši problem.“ U izveštaju je podvučeno, kao i kod Tanura, da tržište zbog usmerenosti na kratkoročne profite problem uništenja životne sredine ni ne prepoznaje. I da prelazak na obnovljive izvore energije znači da se čovek prvi put prebacuje na izvore energije koji su manje efikasni od prethodnih. Stoga će biti „ekstremno teško“, ako ne i nemoguće, njima proizvesti količinu energije koja nam je sada potrebna, i koja svakodnevno raste. Tanuro zato smatra da bi Evropa i Severna Amerika morale da smanje potrošnju energije barem za pola. Kraće rečeno, pošto se prema poslednjim izveštajima razorne klimatske posledice za civilizaciju očekuju sredinom ovog veka, imamo - prema Ujedinjenim nacijama - nekih dvanaest godina da smislimo i uspostavimo ekonomski sistem koji će biti sušta suprotnost današnjem. To se neće dogoditi, pa bismo mogli reći i da smo za sve praktične svrhe planetu već uništili. A tada je izlišno i onih sedamdesetak zelenih u Evropskom parlamentu, koliko god delovali bolje od najvećeg dela evropske politike.