Direktan prenos iz jezgra laži

What is the cost of lies? („Koja je cena laži?“) bio je jedan od komentara na internet sajtovima posle novog sramoćenja partijske fudbalske reprezentacije. Na vest o „selektorovom“ „preuzimanju odgovornosti“ je, pak, ostavljen misteriozni komentar: „dobro je da je u drugom poluvremenu pritisnuo dugme ’AZ-5’“. Kada jedna HBO televizijska mini-serija namenjena, koliko god da je prijemčivo formatirana, pre svega umereno elitističkoj publici dospe do očajnika koji i dalje prate lokalna fudbalska zbivanja, može se reći da je u pitanju pojava koja je prodrla iznenađujuće duboko. Ili ne toliko iznenađujuće? Za početak, černobiljska katastrofa već decenijama, čak i kada izuzmemo ekstremno ponašanje u vidu turističkih tura po kontaminiranoj zoni, golica naše društveno prihvatljive nekrofilske porive te ne čudi da, uz ozbiljan produkciono-dramaturški tretman, na koncu vodi i do televizijskog hita. Uz to, autor serije Kreg Mejzin scenarista je odgovoran za komedije iz serijala Mamurluk i Mrak film, dakle, momak naviknut da tokom pisanja aktivno razmišlja o emotivnom uticaju prizora na gledaoca. Seriju Černobilj Mejzin je zasnovao na mešavini činjeničnog istraživanja uz, verovatno, pomoć desetina fizičara i istoričara, te subjektivnih svedočenja odabranih iz knjige Černobiljska molitva beloruske dobitnice Nobelove nagrade Svetlane Aleksijevič. Aleksijevič je, kao i većina nobelovaca sa teritorije Sovjetskog Saveza (Bunjin, Pasternak, Solženjicin...), disidentkinja/emigrantkinja, protivnica vladajuće misli, dok se različitost od nagrađenog društva nalazi u literarnom stilu koji najviše nalikuje filmskoj montaži. Naime, Aleksijevič u svojim knjigama, izuzevši ne preterano pretenciozne prologe, isključivo prenosi ispovesti svedoka istorije. Radi li se, onda, o književnosti ili novinarstvu? Pa, recimo da bi pametna i pismena osoba, što Aleksijevič svakako jeste, bila u stanju da razgovor sa svedokom pretvori u upravni govor, uz opis lokacije i lika. No, bira da to ne radi, štrihujući viškove i ostavljajući nam tek ime i životni poziv ispitanika, prepustivši umetničku obradu čitaocu. Ono što njoj ostaje je temeljan rad na organizaciji scena, uz davanje sublimirajućih naslova segmentima. Posledica je da serija Černobilj, dobrim delom zasnovana na Černobiljskoj molitvi, stupa po rizičnoj scenarističkoj teritoriji stopljenosti objektivnog i subjektivnog, što je dovelo do sasvim razumnih kritika glede naučne apsurdnosti nekih scena ili dijaloga. Recimo, ozračeni ljudi koji umiru – suprotno prikazu iz serije – nisu bili „zarazni“ i držani su u karantinu, sa ispražnjenim bolničkim spratovima ispod i iznad, zbog opalog imuniteta sa medicinske strane i zbog prikrivanja katastrofe sa društvene. Mrtvorođeno dete, dakle, nije primilo radijaciju umesto majke koja se požrtvovano starala o beznadežno zagađenom ocu, već je ozračeno zajedno sa majkom u trenutku katastrofe (a majka je preživela zahvaljujući svom odraslom, snažnom organizmu). Nesporazum nastaje jer je majka ispričala Svetlani Aleksijevič ono što su joj, u nemaru ili nameri, rekli, ili ono što je odlučila da misli, a Mejzin, kao ozbiljan scenarista, nije mogao da dozvoli sebi da propusti motiv nerođenog deteta koje se žrtvuje za svoju stvoriteljku. Ali, hajde da zanemarimo cepidlačenja ovog tipa (a bilo bi ih puno) i da pogledamo – preskočivši detalje vrhunske, na mudar način „hororične“ režije – zašto je Černobilj veliko umetničko delo koje se bez straha može uvrstiti među najvrednije momente igranog televizijskog programa svih vremena. Mnogi će vam srpski ljubitelj V. V. Putina samozadovoljno reći da je Černobilj antiruska propaganda koju do-sebe-držeći pravoslavac valja sa prezirom izbegavati. Međutim, ukoliko se baš mora imenovati jedan zlikovac na kojeg serija posredno ali nepogrešivo ukazuje, to bi bio Donald Tramp kao personifikacija diletantizma na poziciji moći, te institucionalizovanog laganja u cilju manipulisanja neukima. No, Černobilj, kako je na početku rečeno, zahvata šire i dublje i, koristeći Sovjetski Savez 1986. godine kao naturalističke kulise, govori o globalnoj pošasti sadašnjice – svođenju istine na zastarelu, gotovo romantičnu kategoriju. A što se kulisa tiče, one pre svega potenciraju ljudskost likova. Recimo, u anglo-američkim igrokazima lociranim u SSSR-u uvek prisutni karikaturalni „komrad“ engleski jezik u Černobilju je izuzet, te DŽared Haris govori sa britanskim a Stelan Skarsgard skandinavskim akcentom (mada, da se vratimo cepidlačenju, i bez akcenta je prisutno previše „komradovanja“ i pretnji bacanjem iz helikoptera za period „perestrojke“). Posledica je da pred sobom imamo, bez smetnji i šumova, žive ljude, naučnika i političara svesne da će umreti u doglednoj budućnosti i odlučne da vreme koje im je preostalo bude časno i pametno potrošeno. Dolazimo do teme individualnog herojstva koja bi nedovoljno smisleno dominirala serijom da univerzalni problem društava zasnovanih na negiranju istine nije toliko jasno postavljen. Visoki oficir koji kaže „onda ću lično voziti kamion“, kada mu objasne da će se vozač nakon misije merenja stepena radijacije pored reaktora verovatno smrtno razboleti... Trojica dobrovoljaca koji ispuštaju vodu ispod reaktora, sprečavajući kontinentalne razmere katastrofe... Odveć holivudski postavljeni rudari kao lujke koje je nemoguće ne voleti... dozvoljeni su dramski konstrukt. Sa druge strane, svedočenja iz Černobiljske molitve govore nam da je dobrovoljaca bilo u početku, dok još nije bilo očigledno šta se dešava, da je herojstvo bilo deo državne propagande za neobavešteni narod dok su pojedinci bili određivani za samoubilačke zadatke i izvršavali ih iz mešavine ideološke uslovljenosti i muškog ponosa, i to onog od posebno naporne slovenske podvrste. No, to je dobar materijal za razmišljanje (i odličan za ne toliko u 2019. godini potrebnu antisovjetsku propagandu) ali ne i za dramsko delo. Mejzinov i Harisov Valerij Legasov je, pak, u poslednjoj epizodi serije već ozbiljan tragički junak koji nam, poput DŽima Gerisona u filmu DŽ.F.K., pola sata objašnjava anamnezu eksplozije u isto vreme razotkrivajući za sve, uključujući i svoje vođe, uništiteljski sistem. Najvažnije, gledaocu daje nadu da će, ko zna, možda baš u njegovom društvu fisija jezgra laži jednom, nekako, biti zaustavljena.