Apokalipsa sutra

Čudno neko vreme došlo, rekli bi ljudi. Srbiju je u poslednje vreme zadesio priličan broj nevolja. Biblijska predskazanja o apokalipsi kao da kreću da se ostvaruju u našoj maloj, napaćenoj zemlji. Doduše, to je nekako i logično, jer ako se sudnji dan negde oseća kao kod kuće, to je onda kod nas. Taman što smo se oporavili od izveštaja Evropske (nečastive) komisije, koja je ocenila da je velika suša zahvatila naše pravosuđe i slobodu izražavanja, kad eto ti, sručiše se silne kiše kakve se ne viđaju ni jednom u hiljadu godina, te nastade biblijski potop, ponovo, posle pet godina. Skoro istovremeno sa poplavama, Sotona je ovog puta još jače napao Srbiju, izveštajem Fridom hausa o stanju medijskih sloboda. I samo što je ona biblijska voda počela da se povlači, a izveštaji đavolskih komisija da se zaboravljaju, stigla nas je nova nevolja. Primismo pet komada od Ukrajine, inače, neprijatelja našeg prijatelja Rusije, znači i našeg neprijatelja, još jednog nečastivog. A kao da ni to nije bilo dovoljno, što bi premijerka rekla, bukvalno iz šume izašli su leteći vampiri, takozvani komarci, i počeli da nam sisaju srpsku krv. Protiv ovih krvopija, čak ni gradske vlasti nemaju rešenje. Jer komarci nisu poput metroa, pa da čas posla rešiš gde će da prolazi, tako što nacrtaš dve linije hemijskom olovkom preko mape Beograda, pa gde padnu, padnu. I taman kad smo počeli viteški, uz razne autane, da se suprotstavljamo ovoj pošasti, u Beogradu se desila najezda divljih svinja. Došle su iz pravca Velikog ratnog ostrva, znači iz Bugarske. Kako nisu pokazivale zainteresovanost da u glavnom gradu potroše po 300 evra dnevno, jednu po jednu zadesila je mračna sudbina, pa su se pokajale što su uopšte i dolazile u noćni provod po Beogradu. Mada, realno, u Beogradu su se osećale kao kod svoje kuće, u divljini. Sva ova predskazanja, rekli bi mudri ljudi, služe da nas upozore da se zamislimo i stavimo prst na čelo. Da se zapitamo da li je možda nešto i do nas, a ne samo do više sile ili „božje kazne“. NJaaa. Možda, ali ne u Srbiji. Premijerku je izveštaj o suši medijskih sloboda samo nasmejao, predsednik je kritikovao premijerku što se uopšte bavila tim nebitnim izveštajčićem, ministar poljoprivrede komentarisao je poplave tako što se vadio na gravitaciju, ministar zaštite životne sredine upirao je prstom u prirodu i njenu ocvalost, grdeći je što je zbog starosti zaboravila da nas je i pre pet godina kažnjavala poplavama, selektor reprezentacije, posle ukrajinske katastrofe u kojoj smo bili ozračeni do koske, pravio se lud, predsednik Fudbalskog saveza je molio da još malo sačekamo do neke nove katastrofe, itd. Vest: „Meteor sutra pada na Srbiju, nestaćemo sa lica Zemlje.“ Predsednik Vučić: „Žao mi je, nisam stigao da otvorim štit protiv meteora, ali ostaću upamćen po putevima i fabrikama koje će ovaj žuti meteor sada sve porušiti.“ Premijerka Srbije: „Nasmejala me je vest o meteoru.“ Ministar Vulin: „Ja sam prošao obuku, mogu da mu se suprotstavim!“ Ministar Nedimović: „Pu, je*em ti gravitaciju! Što ne pada nagore?“ Krstajić: „Iznenadio nas je meteor, ali daćemo 120 odsto mogućnosti da ga nadigramo. Imam taktiku. Bilo bi neozbiljno da sada tražimo novog trenera koji će se suprotstaviti meteoru.“ Šta je potrebno pa da shvatimo da sami stvaramo naš lični armagedon? Izgleda, čak ni smak sveta.