Бранка Блек Роуз, стриптизета
Jedan na visokom položaju pretio mi je likvidacijom. I ne samo to: Ima decu, treba da pazi šta priča! Toliko me je to iziritiralo, rekla sam: Nemoj sad, u svim novinama, da objavim sve detalje, ali sve, pa će da pukne bruka! Onda su se smirili, nisu mi više pretili, a ni ja više nisam čačkala mečku
Њени наступи су изузетно посећени, важи за стриптизету која је ову професију довела до нивоа уметности - она је права звезда поткултурних дешавања на овим просторима.
- Већина моје публике сигурно ме не доживљава као уметницу која изводи еротски програм, већ као објекат својих сексуалних фантазија, коме би свашта радили, прича за НИН Бранка Блек Роуз, наша Џозефина Бекер. Понекад, у паузи, прођем поред тоалета и видим разбацан папир и марамице, могу да наслутим шта се ту дешавало.
 ОПСТАНАК: Завршила сам Педагошку школу, и одмах ускочила у животне проблеме. Не знам шта све нисам радила: на тезги поред Меркатора продавала сам гардеробу и диловала девизе, па сам радила у пекари и месари, научила сам да испонглујем целу полутку. Радила сам и на каси, у најјачим драгсторима у граду. Једном сам са одваљеном ЊЦ даском отишла код директора; стално су у наш ЊЦ долазили неки мајстори и возачи, а ја рибала за њима. Досадило ми је то, отишла сам код директора, демонстративно му ставила даску на сто, и рекла: Да ли сам ја касирка или чистачица?
Код Меркатора је било језиво радити, сећам се неког ужасног минуса, обукла сам мужевљеве чизме, да бих ставила на себе више чарапа. Смрзавам се, бубрези ме боле, лоше ми је, а треба ми новац да платимо стан. Сузе ми иду а тешим другарицу: Издржи још мало! Да се у животу нисам напатила, можда бих се сада осећала као нека фенси мачка, фолиранткиња.
Нисам могла да добијем ниједан посао, а да ме газда није мувао. Један ми је отворено рекао: Имаћеш већу плату и све привилегије, ако будеш спавала са мном. Одбила сам га. Одем са дететом у самопослугу, ухвати се за чоколаду, узмем је из његових руку и вратим. Страшно ме је то погодило, одлучила сам да прихватим дотичну понуду. А, била сам и пред разводом, требао ми је сталан посао да бих задржала дете. Тек кад сам довела другарицу, тај газда је престао да ме смара. Требао јој је посао, објаснила сам јој: Слушај, мени је поставио такав услов, вероватно ће и теби! Каже: Хоћу, морам! Кад је отишла с њим, причала ми је да се сва тресла. Уплашила се, било јој је непријатно. Кажем: И мени је било исто.
Сад кад ми кажу: Стриптиз - сигурно имаш сексуалне понуде?! Одговорим: Дај, људи, нема фирме у коју нисам отишла, а да ме нису спопадали. И то као удату жену. Добијала сам отказе због тога, и зато ми је смешно кад ме то питају, а не виде суштину друштвених односа.
 БРУС И ГАЋИЦЕ: Сасвим случајно почела сам да се бавим стриптизом; у средњој школи ишла сам у школу плеса, и била веома талентована за игру. Увек је професор са мном демонстрирао кораке, обожавала сам да играм и волела музику. Остало је то негде у мени, а онда се догодило да ми је једна другарица предложила: Шта би ти фалило да викендом ђускамо по дискотекама, оно у шортсу и мајици - сваки викенд по сто маркића у џеп!? - Ајде, хоћу!, кажем, и одем неколико пута с њом.
Испоставило се да ја то изузетно добро радим, публика стане и гледа како играм. Значи, умем да анимирам публику. Овде је стриптиз тек почињао, и један менаџер дискотеке ми је предложио: Зашто не играш стриптиз, боље ћеш зарађивати?! Нисам о себи размишљала као о стриптизети, потичем из конзервативне средине, али догодило се да сам добила понуду да одиграм стриптиз на једној приватној журци. Био је то испраћај у војску, сви су се свлачили заједно са мном, лудило. Питали су ме колико дуго се бавим стриптизом, рекла сам да ми неће веровати ако им кажем да ми је то први пут. Један младић је рекао: Ако си први пут играла овако, онда цео живот треба да се бавиш стриптизом! И ја сам озбиљно размислила о томе.
У почетку сам се стидела, нисам скидала брус и гаћице, касније сам хтела да скинем брус, али груди су ми се опустиле од дојења. Често сам наступала са Шаном, она је уговарала наступе, и једном ми је на самом наступу рекла да морам да скинем брус, да газда то захтева. Страшно сам се увредила, био ме је блам - шта да покажем? Успело ми је да косом прекријем груди, извукла сам се, убрзо сам уградила силиконе. После сам одушевљено скидала брус.
Једва сам скрпила 4 000 марака, колико је пре неколико година коштала уградња силиконских груди. Мислила сам да ћу умрети после операције, рекох: Шта сте ми то урадили? Они ми раскопчају пиџаму, као да видим груди, да ми буде лакше. Видим ја њих, али ми није лакше. Страшно, три дана нисам могла из кревета, кад сам устала нисам смела да подигнем руке, због осећаја да ће ми испасти силикони. Сад их осећам као своје, чак, имам и већу ерогену зону на грудима, стално су ми брадавице надражене. А, нису биле такве.
ПУБЛИКА НА НОГАМА: Често ме понесу публика и атмосфера; буде и по три хиљаде људи у дискотеци, треба подићи ту масу, да људи реагују. На шта? На тело и плес. Кад видим да је публика усхићена, у мени се пробуди чудан осећај, уживим се у то и дајем све од себе. При том и ја уживам, заиста, уживам. Велика је мотивација, кад видим људе опчињене мојим плесом. А није баш једноставно свући се и играти еротично. Треба да се осети то нешто, посебно. Онај кога гледам мора да помисли да је за мене један једини, да ја доживљавам њега, као и он мене. Један момак ми је рекао: Прилазиш ми, гледаш ме и играш, помислио сам: Боже, ја се њој свиђам, види како ме гледа! А онда си се окренула мом другу, и гледала га исто. Онда сам схватио да ти свима играш тако.
 Често ми власници клубова, кажу: Долазе нам и друге играчице али, то није то. И оне добро играју и изгледају, али их публика не прихвата као тебе. Оно основно чиме подучавам играчице и играче, јесте да морају да осећају публику, да разумеју кад се шта од њих очекује. И на слободније сцене публика не реагује увек исто. Могу да свучем човека, а да публика уопште не одреагује.
У последње време примећујем да се публика пали кад прилазим девојкама. Наравно, морам да направим увод, да је обрадим, тако да њој не буде непријатно. Онда наступа опуштање, почиње да игра, свлачи се, и хоће да ме пољуби. Тада се подиже атмосфера, публика је на ногама. Девојке више реагују на стриптиз, кад бисте видели девојке саме пред стриперима, не бисте их препознали - вриште, гребу, вуку, цепају. Стрипери пролазе горе од нас. Мада, не знам шта се то догађа у последње време, масовно ми се жене удварају, и то баш отворено.
КОЦКАСТИ СТОЛЊАЦИ: Догодила се рација на сплаву на коме радим, прекинули су ми наступ. Пандури су баш били строги, али публика се није уплашила, почели су да скандирају: Бранка, хоћемо Бранку...! Ови вичу: Смирите се, да завршимо контролу...! Е, кад сте толико безобразни, не може више... Ови настављају: Бранка, најјача си...!
Још има оних набеђених мушкарчина, који понижавају жене - тачно мораш да знаш како да се поставиш према њима. Недавно ми се догодио проблем, мада се мени то ретко догађа. Видела сам да момци изгледају проблематично, али помислим: Нема смисла, свима играм, ајде да приђем и њима - и настао је проблем. Један ме је зграбио за руку и почео да вуче, морало је да интервенише обезбеђење.
Нешто слично догодило ми се у Волујцу код Шапца. Кад се приближиш месту видиш виле, боље него на Дедињу, све осликане свецима. Овде Бели анђео, тамо света Петка, па Богородица. А кафаница у којој наступам је, као мало боља шупица. Са обавезним коцкастим столњацима, металним пепељарама и пластичним столицама, које одмах пукну ако станеш на њих. У публици су све били брачни парови, а газда тражи и да певам јер публика тако жели. Ја у костиму, као певам: Ајде, Јано, кућу да продамо! Кад кажем: Ајде, краву да продамо!, то је најжешћи тренутак, долазе и ките ме новцем. То је такав амбијент, њима се то допада, ја сам се прилагодила, и било је одлично. А онда се један гост нагнуо поред жене, и ујео ме за ногу. Тако крвнички да сам помислила да је одгризао. Развалила сам га, пао је са столице, а његова жена каже: Е, тако му треба!
Кад бих вам причала шта ми се све дешава у једном дану, не бисте ми веровали. Рецимо, кренемо за Скопље, блокира се аларм, зови мајстора, само да кренемо, те вечери имамо заказан наступ. Стигнемо тамо, почнемо да радимо, упада полиција - немате комплетне папире! Петнаест сати провели смо у затвору, посмрзавали се. Гледам неке шипке изнад нас, и наговарам колегиницу да бежимо. Срећом, прошли смо без забране рада у Македонији. Крећемо назад, снег никад гори. Пређемо Грделичку клисиру, изађемо на аутопут и одахнемо - ауто почне да лети по путу, и догоди ми се прелом кључне кости. Поента је што долазим код ортопеда коме нисам хтела да играм приватно. Чули смо се пре пута, кажем: Идем у Македонију. А, он ће: Треба да ти се нешто деси, да би дошла код мене! - Не дао ти бог да ми се нешто стварно деси!, кажем. - Бићеш мртав! Веома сам сујеверна, не волим таква зезања. Летим с пута, и кажем: Докторе, јебем ти матер! Долазим у болницу, он дежуран! Кажем: Ти си мртав човек! А он, каже: Доктор моли Бранку, она неће, сад ће Бранка да моли доктора!
Можда нећете веровати, али Босанци и Албанци су најкоректнија публика. Доста сам играла у Македонији, често у местима у којима нема православног живља, увек су се понашали коректно и гостопримљиво. Летос сам путовала колима мог дечка, фиат-берета, кабрио, жути, ја у њему са црвеном хаљиницом - лудило. Долазим у албанско село, и, да ли верујете да нисам била лоше погледана. Црногорска публика је иста као и овде, док су Босанци изузетно фини. У Бањалуци сам баш доста наступала. Кад уговарам наступе, понекад ме питају: Да ли ви носите шипку са вама? Кажем: Како то мислите, да је носим у торби?
КЛИЈЕНТЕЛА: Догађа се да ме људи препознају, траже аутограм, али ја и даље живим сасвим нормално. Не водим обезбеђење, идем на пијацу, излазим са другарицама - нимало се нисам променила. Деци сам објаснила шта је мој посао: То што се мама свлачи, није ништа лоше. То исто раде глумице у филмовима, играју и љубавне сцене, и потпуно буду наге - што би то било нешто страшно?! Ето, ја имам два сата програма уживо и сматрам то врстом уметности. Млађи син, каже: Ја ћу бити стрипер!
Кад сам почињала с овим, мама ми није правила проблеме, али за оца је то било страшно: Шта ће људи да кажу?! Помирио се с тим кад је видео да посао не оставља никакве последице. Мада, често говори: Бранка је требало да буде мушкарац! Зато што сам увек била самостална, и посебна.
Иначе, не радим приватне забаве, само у изузетним случајевима, ако знам људе. Претежно су то момачке вечери, или, испраћаји у војску, рођендани, рођење детета. Окупи се неко уже друштво, и наговарају ме: Свуци овог, молим те! Обично то буде неко стидљив, или веран жени. Недавно сам радила момачко вече, младожења је сасвим подивљао. Ови његови га зезају, кажу: Ко је луд да се жени, после овога! Мој приватни наступ није јефтин, а што се тиче нормалних журки где иду и моје играчице, то није скупо. Од сто евра, па навише, у зависности од броја играчица и дужине програма.
Недавно, после једне журке, домаћин ме је питао: Немој да се увредиш, колико тражиш да будеш са мном? - Нема од тога ништа, кажем. - Па, шта да урадим, да бих те освојио? - Мораш да будеш много шармантан и да ме заинтересујеш за себе, а то до сада ниси учинио. Кад ми је платио хонорар, био је галантан, каже: Ово је за твој неискрени одговор!
Наравно, све су то имућни људи, баве се “јаким” пословима. Има и политичара међу њима, али не бих да их именујем, имала сам веома лоше искуство. Има међу њима идиота, али и веома финих људи, којима бих играла и упола цене. Веома су познати, нећу да им правим проблеме. Жао ми је што је Павковић имао ту врсту проблема, стварно нисам то желела. Кад се у јавности сазнало да сам играла пред њим, позвали су ме у Генералштаб, да то демантујем. Рекла сам: Знате шта, и да је председник државе - нећу да лажем! Није требало да буде тамо, ако се плаши. Наравно, рекла сам да ме он није ангажовао, али сам морала да пишем изјаву. Мени је то било страшно, зову те на саслушање, као да је време Информбироа.
За једног сам, чак, чула, још је на високом положају, да ми је претио ликвидацијом. И не само то: Има децу, треба да пази шта прича! Толико ме је то изиритирало, рекла сам: Немој сад, у свим новинама, да објавим све детаље, али све, па ће да пукне брука! Онда су се смирили, нису ми више претили, а ни ја више нисам чачкала мечку.
МОЛИТВА: Моја прва књига поезије зове се “Валови живота”. Спремам следећу, обично кад дођем кући, пред зору. Тада ми екстензивно навиру осећања. Свакако да будућност планирам без стриптиза, али још ми се није огадио. Наравно, буде дана кад ми се не ради, помислим: Како ћу сад, мрско ми је да облачим костим! Али, поседујем одговорност; знам да су људи дошли да ме виде, очекују програм, не могу да их изневерим. Планирам да отворим бутик, а за пролеће спремам ревију својих првих модела. Урадила сам већ много цртежа.
Знате, ја сам веома побожна, али сматрам да грех није само физички, и да Бог опрашта такве грехе. Много гори је онај код људи нечасних намера. Увек се молим Богу, да ме повеже само са добронамерним људима. Уништен ти је живот, ако га проведеш са лошим и злим људима.
Љубиша Ставрић
|
