Nisam bio savetnik za bezbednost premijera

Zoran Janjušević smatra da bi mu intervjui u ovoj fazi žalbenog postupka po rešenju Poreske uprave Republike Srbije više štetili nego koristili, pa ih ne daje. Nikom, pa ni NIN-u. Nigde mu se, kaže, ne žuri, istinu će dokazati kad-tad, a tada će zahtevati da sudsko rešenje bude objavljeno na pola strane “Politike”. Međutim, tvrdi da je u NIN-u objavljeno niz netačnih biografskih podataka o njemu, pa ih on, evo, ispravlja. Razgovor sa Janjuševićem obavljen je telefonom. Podaci koje je o sebi dao, nisu autorizovani.

NIKAD NISAM BIO SAVETNIK ZA BEZBEDNOST SRPSKOG PREMIJERA. Takvo mesto ne postoji. Bio sam samo jedan od 9 ili 10 članova Saveta za bezbednost. Članovi su bili i potpredsednici vlade i drugi. Istina je da oni često nisu imali vremena da se time mnogo bave, pa sam mnoge poslove obavljao ja. Šta sam radio? Ako premijer dobije izveštaj i nema vremena da ga pročita, to uradim ja i izveštaj, za premijera, svedem na desetak strana. Šta me je kvalifikovalo za funkciju člana Saveta? Sećate se pobune “crvenih beretki”? E, tu sam noć zanoćio u vladi, a mogao sam lepo u svom krevetu. Celu noć sam pregovarao, komunicirao... Možda su neke stvari na sednicama Saveta bile zanemarene, pa i lična bezbednost premijera... Ali Kosovo je bilo prioritet i njemu, uglavnom se radilo o Kosovu, pa onda o Hagu. Savet se sastajao kad dođe do nekih problema, a bilo ko od članova Saveta je mogao da inicira održavanje njegove sednice.

NISAM BIO VOZAČ DRAGANA KIJCA. Ja sam javnosti prezentovao dokumenta o tome sa kojom školskom spremom i na kom radnom mestu sam bio zaposlen u Republici Srpskoj. Ponosim se što sam godinu i po dana ostao sa srpskim narodom. Ali vozač Dragana Kijca nisam bio. Kad smo probijali koridor za Banjaluku 1992. godine, vozač koji je vozio mene i ministra toliko se uplašio i toliko napio da smo morali da ga isteramo i vozimo naizmenično ministar i ja kako nas neko ne bi slupao.

PRIČE O PRISLUŠKIVANJU SU SMEŠNE. Dajte malo tehničkog obrazovanja. Najjednostavniji uređaj za prisluškivanje ne može da stane u prostor manji od 5000 kvadrata. Neka vam neki obrazovan čovek o tome nešto kaže. Jednoj državi treba 20 godina da stvori takav sistem. Ovde se na kuhinjskom stolu snimi laptop i to je to. Srbi su nepismen i posebno tehnički neobrazovan narod. (Janjušević kaže da je Elektrotehnički fakultet završio u Sarajevu). Možeš se upinjati koliko hoćeš, to demantovati ne možeš. Mada na sajtu B 92 čitam reakcije na Labusovu izjavu o strahu Božidara Đelića od mene. LJudi umiru od smeha. Za dve godine nisam tri reči progovorio sa Đelićem, a kamoli da sam se sa njim družio. Nisam znao ni da li ima porodicu ili nema. Ja nemam drugova iz vrtića, srednje škole, sa fakulteta, nemam sa kim da proslavim maturu, svi su izbegli u Kanadu, Ameriku, pa nisam zainteresovan ni za poznanstva na taj način, sa Đelićem. Drugovi se stiču 20 godina. NJemu i Aleksandru Radoviću i dalje nudim poligraf, to je jedini način da se utvrdi istina.

NISAM BIO STEČAJNI UPRAVNIK U VELIKOM BROJU FIRMI. Stečajni upravnik bio sam samo u dve firme. U jednoj dva meseca, a u Brodogradilištu duže, ali ni tamo više nisam. Sad čujem da oni imaju mesečni minus od 9,3 miliona dinara, jer treba imati poverenja u nekog da bi mu dao posao.

NISAM ISPOD CENE KUPIO ZGRADU U ČIKA LJUBINOJ ULICI. Nije istina da sam zgradu “Centroeksporta” u beogradskoj Čika LJubinoj ulici kupio ispod cene i bez licitacije. Održano je osam licitacija. Kako da se neko javi za kupovinu zgrade na kojoj postoji teret od 2,5 miliona? Teret je na ime 2-3 firme i banke.

NIJE MOJ BRAT NEGO SAM JA BIO GENERALNI ZASTUPNIK MOTOROLE. Prvo, ja nemam starijeg nego mlađeg brata, i drugo, nije on nego sam ja bio generalni zastupnik “Motorole”. Za tu sam firmu radio 1984. godine i zarađivao 12 000 dolara mesečno, a da vam ne pričam koliko sam zarađivao za vreme Ante Markovića. I sad ja treba nekom da se ispovedam odakle mi pare.A moj brat je socijal-menadžer u Minhenu. Završio je Geteov institut, radi i na berzi, tamo živi već 19 godina. Tako je dobro situiran da mi nemamo nikakvih problema.

NISAM U VLADU SRBIJE DOŠAO DA RADIM ZA PLATU NEGO DA POMOGNEM. Kad sam došao u Vladu Srbije, došao sam “audijem A 6” koji je bio bolji i lepši od kola koje je vlada imala. Stekao sam ga radeći u inostranstvu, u Rusiji, Libiji, Siriji.

Nisam u vladu došao go i bos, nego kao gospodin čovek, kao građansko dete, kao svršen čovek. U vladi imaju kopiju moje radne knjižice, proverite: kad sam u vladu došao, imao sam više radnog staža nego svi ministri zajedno. Gde sad radim? Još se nisam vratio u staro preduzeće. To je privatno preduzeće moje supruge, koje se bavi remontom brodova, ali ne radi već tri godine.

NIKAD NISAM BIO ZAPOSLEN U KOMPANIJI CEPTER. Mene su, po ugovoru koji smo potpisali kao dve strane u poslu, angažovali “Simens” i “Cepter” da radim na projektu mobilne telefonije u Republici Srpskoj. Na tom sam poslu za godinu i po dana zaradio 800 000 maraka. Ja sam bio vođa projekta, glavni konsultant i revizor pored svih “Simensovih” inženjera i “Cepterovih” stručnjaka. Dakle, nikad nisam radio u “Cepteru”, nego samo na projektima. Jedan jedini čovek za koga sam radio, bio je Zoran Đinđić. Među nama je postojao neki fluid. On me je voleo jer mi mozak radi 100 na sat, jer sam radio 24 sata dnevno, jer sam izvršavao sve što on zamisli, jer sam bio dostupan u jedan, u dva, u pet ujutro.

POZAJMIO SAM NOVAC NEMANJI KOLESARU. Postoje o tome potpisani i overeni ugovori koje smo dostavili Poreskoj upravi.

ROĐEN SAM 20. avgusta 1960. GODINE. Nisam rođen 22. avgusta. Čudim se da taj podatak nije zapamćen ako ni zbog čega drugog, a ono zbog zanimljivosti da sam rođen na isti dan kao Slobodan Milošević.