Moja reč je poslednja

General Vladimir Lazarević je od oktobra, kada je obelodanjena haška optužnica protiv njega, na raspolaganju načelniku Generalštaba i radi u jednom timu sa nekoliko generala na reformi vojske. “U aktivnoj sam službi, profesionalni pripadnik vojske u Generalštabu”, kaže Lazarević u svom prvom obraćanju javnosti posle haške optužnice.

General, kome je omiljena igračka u detinjstvu bila puška, na Kosmetu je službovao kao kapetan prve klase i major od 1981. do 1985. u garnizonu Prizren. A onda je 1. januara 1998. godine iz Niša i Niškog korpusa dobio premeštaj po odluci načelnika Generalštaba na funkciju načelnika Štaba komande Prištinskog korpusa.

Kad ste dobili komandu nad Prištinskim korpusom da, li ste očekivali da možete jednog dana biti predmet interesovanja Haškog tribunala?

- Po mojoj dubokoj, vojničkoj oceni, agresija na Kosmet počela je 1998. godine. Prva faza je počela februara meseca napadom terorističkih snaga na policijske snage, na nezaštićeni srpski živalj pa i deo albanskog življa i u kasnijoj fazi sredinom godine i na vojsku.

Naravno da nisam razmišljao ni o kakvom Hagu. Propisno sam izvršavao vojnu službu 1998. i 1999. godine na Kosmetu. Tamo sam i živeo.

Da li ste se 1998. godine susretali na Kosovu sa bilo kojim predstavnicima Zapada?

- Šiptarski terorizam, pa i međunarodni terorizam protiv države Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije poraženi su već negde septembra-oktobra. Tada se ušlo u drugu fazu agresije, dolaskom Vokera i čitave njegove misije. Skupljani su agenti sa svih strana, nezadovoljni porazom terorističkih snaga, počelo je naoružavanje novih terorističkih snaga, novih organizacijskih priprema za ono što će uslediti početkom 1999. godine.

I svakako, bio sam u prilici da se svakodnevno srećemo sa tom misijom OEBS-a i Vokerovom misijom. Na kraju krajeva, nijedan pokret vojske, jedinica najmanjeg ranga, nije mogao da se odvija a da se u našoj koloni i u širem rejonu razmeštaja komande ne nađe neko od posmatrača. Normalno da nije bilo nikakvih primedbi od Vokerove misije.

Bilo je primedbi zbog prekomerne upotrebe sile u Drenici u obračunu sa porodicom Jašari?

- To je policijska akcija, vojska u njoj nije učestvovala. Međutim, kad je sredinom 1998. godine zapretila opasnost da će Kosovo potpuno biti okupirano od strane terorista, uz stalno prebacivanje svežih snaga iz Albanije, onda je vojska dobila zadatak od nadležnih organa, i mi smo pružili snažnu podršku organima MUP-a i zajedno porazili teroriste pred očima stranih posmatrača, poštujući etiku ratovanja, primenjujući međunarodno i naše pravo.

Šta je tačno radila vojska 1998. godine?

- Vojska je izričito imala zadatak 1998. godine da pojačano nadzire državnu granicu i spreči prelivanje terorizma iz Albanije. Naoružavanje terorista na Kosmetu vršeno je preko Albanije, obuka terorista u kampovima u Albaniji, uz angažovanje tutora iz zapadnih zemalja. Prištinski korpus je glavne snage imao koncentrisane na granici prema Albaniji.

Već 2000. godine počinje priča da eventualno može da bude podignuta optužnica i protiv vas i protiv generala Pavkovića?

- Moram da vam kažem da nije iznenađenje za mene lično to što se ovih dana našla ta optužnica. Možda neko drugi treba da dâ odgovor na pitanje otkud se sada posle četiri-pet godina podiže optužnica. Ako su prekopali kompletno Kosovo u toku 1998, 1999, 2000, kako tek na kraju 2003. godine saznaju da smo mi činili zločine? U stvari, haška optužnica to i ne kaže. Ona samo nas četvoricu generala (dvojicu iz vojske, dvojicu iz policije) svrstava uz nekakvu zločinačku družinu koju je činio vrh politike.

Optužnica ne navodi nijedan pojedinačni vaš zločin?

- Ne. Koliko znam, to je optužnica po principu takozvane komandne odgovornosti. Kažem takozvane, zato što u našem krivičnom zakonodavstvu ne postoji ta odgovornost. Što će reći da samim tim što smo se našli na određenoj komandnoj funkciji, mi smo odgovorni ako je neko nešto počinio.

Avganistan i američke baze Sve je izvesnije da pripadnici vojske i policije treba da se nađu u specijalnoj misiji u Avganistanu. Da li biste vi išli tamo? - Ja sam vojnik profesionalac i kako naredi država. Vojnik ne bira zadatak. Vojnik ne bira ni onoga ko će da mu naređuje. Vojnik izvršava zadatke. A šta mislite o američkim bazama na teritoriji Srbije? - Sada ih nema. Ulazak u Partnerstvo za mir koji je izvestan, šire otvara vrata i za postojanje baza na našoj teritoriji. Ali to je već viša politika. To nije vojničko pitanje.

Prva tačka optužnice govori o deportaciji albanskog stanovništva sa Kosmeta?

- A gde su Srbi? I Srbi su bežali, i Romi i Hrvati i Muslimani. I naše porodice morale su da pobegnu sa Kosmeta. Treba reći pobeglo je 800 hiljada Albanaca, 300 hiljada Srba i ne znam koliko Roma.

Tvrdi se da su vojska i policija izbacivale Albance iz njihovih kuća, da su ih organizovano terale, da su im spaljivani dokumenti. Bio je televizijski snimak voza koji Albance iz Prištine vozi u Makedoniju?

- Prvo da kažem koji je bio zadatak Prištinskog korpusa. Pre svega da zaštiti pripadnike korpusa, dakle, prvi zadatak je bio da sačuvamo svoje ljude. Drugi zadatak, da sačuvamo materijalne rezerve, resurse, borbene potencijale, tehniku. Treći zadatak je bio da svojim angažovanjem i rasporedom snaga po čitavoj teritoriji Kosmeta omogućimo da funkcioniše, koliko je to moguće, država, vlast da bi se sprečio pokolj Srba, jer se spremao strahoviti pokolj početkom agresije. Sledeći zadatak je bio da sprečimo povredu integriteta države, prelazak preko granice, kopnenu agresiju.

Mi se nismo bavili pokretom stanovništva. Morali smo da brinemo i o bezbednosti civilnog stanovništva tamo u zoni gde su bile naše jedinice. A MUP je obezbeđivao javni red, red i mir, komunikacije, bezbednost u naseljima. Vojska je uglavnom držala strateške pravce, držala granicu i, jednostavno, pružala pomoć organima vlasti i organima civilne odbrane, civilne zaštite, za funkcionisanje u ratu. To je bio naš zadatak.

Druga tačka optužnice je da je poginulo više stotina Albanaca?

- Oni ne prave razliku između pogibije civila i pogibije onih koji su počinili zločine. U našim dokumentima, u sudskim izveštajima, još u vreme rata identifikovana je pogibija terorista imenom i prezimenom. To nisu civili. A haška optužnica sve svrstava u civile.

Dve hiljade terorista bilo je u toku ratnih dejstava zarobljeno i zatvoreno. Neki su bili i osuđeni. Nakon dolaska snaga KFOR-a ti osuđenici, zatvorenici bili su prebačeni u zatvore ovde u Srbiji. I onda su vraćeni. Među njima su i ratni zločinci, što je kroz sudski proces u Srbiji dokazano, kao što su braća Mazreku. I evo, sad se mi zgražavamo, u “Novostima” vidimo slike tih zločina. A braća Mazreku su priznali zločine. Osuđeni pred Vojnim sudom u Nišu i posle su pušteni. Oni nisu civili.

Šiptari su najčešće koristili civile i decu kao štit u borbenim dejstvima, a mi smo izdali posebno naređenje da ukoliko se to dogodi da se prestane sa borbenim dejstvima sa naše strane.

I još nešto; kod nas su svakodnevno ratni sudovi presuđivali za najmanje delo za koje se smatra da odstupa od onoga što je humanost i što je naše naređenje.

Ministar Svilanović mi je rekao da će se obratiti Haškom tribunalu da suđenje po ovoj optužnici bude pred domaćim sudovima Patrijarh Pavle pozvao je Pavkovića i mene i pružio nam je dodatne duhovne snage i vere da ćemo izdržati i ovo Ja sam za Tadićevu izjavu o smenjivanju saznao od vaših kolega novinara. Nikada nisam razgovarao sa ministrom odbrane

Moram da kažem da je manje civila poginulo za sve vreme rata na Kosmetu nego, recimo, od NATO bombi u Aleksincu, Nišu, Surdulici, Grdelici...Mi smo štitili kompletno stanovništvo.

Komandna odgovornost podrazumeva i da ste vi znali da se čini neki zločin ali niste ga sprečili, niste ga prijavili. Na primer, progon, morali ste da znate da to rade neke paravojne, parapolicijske, kakve god jedinice?

- Početkom rata nama su iz NATO alijanse slata upozorenja da mi držimo albanski živalj kao taoce, kao štit i ne dozvoljavamo da promene mesto boravišta. I ta kampanja je organizovana izvana, dobro je vođena, a cilj je bio da se što više albanskog življa iseli. Mi smo hvatali letke na terenu, sećam se crvene boje sa potpisom Rugove, gde on poziva albanski živalj da se iseli u Makedoniju i Albaniju. NATO-u je to odgovaralo. Jednostavno, da isprazni Kosmet i da onda deluje tepih bombardovanjem, da ne bira žrtve, da ne bira civile.

Da vas podsetim, u to vreme, negde sredinom ratnih dejstava, sam Klinton je najavljivao da će Kosmet pretvoriti u kamen i pepeo, da će sve živo što se kreće bombardovati i uništavati. Pa kako je došlo do stradanja onih nesretnika, izbegličke kolone ka Koriši, selu pored Prizrena? Ta izbeglička kolona Albanaca vraćala se u svoje domove. Bombardovani su, iako su piloti upozorili komandu da je reč o civilima.

A naša ratna dokumenta, borbene zapovesti, govore o tome koje smo mi mere preduzimali da u zoni borbenih dejstava pružamo pomoć stanovništvu, da ih sačuvamo i sklonimo s terena gde očekujemo napad terorista ili NATO bombardera, da im pružimo pomoć u hrani. Jednostavno, mi pripadnici Prištinskog korpusa, niti smo sprečavali izlazak niti ga pospešivali.

Vojska u svemu tome nikako, čak i da je htela, nije mogla da učestvuje. Mi smo imali mnogo preča posla. Već je kopnena agresija 9. aprila krenula na pravcu Košare - Đakovica.

Da li se u optužnici pominje pojam asanacije. Taj termin je u domaćim medijima svojevremeno izazvao veliku pažnju?

- Princip ratovanja Prištinskog korpusa bio je, pre svega, princip humanosti a ne vojničke efikasnosti. Prvi put u našoj vojnoj taktici uveli smo nove elemente borbenog rasporeda koje naša vojna nauka ne poznaje. To ne poznaju ni međunarodne konvencije o pravilima ratovanja. Imali smo posebne jedinice koje će se baviti zaštitom civilnog stanovništva.

Na početku rata izdali smo posebnu naredbu o asanaciji terena, koja je Ženevskom konvencijom od 1949. godine definisana kao skup sanitarno-higijenskih i drugih mera. Ja sam tražio da tu naredbu napiše doktor prava i tražio sam da sadašnji načelnik Vojnomedicinske akademije kao patolog bude stalno prisutan na Kosmetu, da se prilikom otkrivanja leševa tačno utvrdi kako je čovek nastradao.

U toku rata imali smo preciznu dokumentaciju koliko smo tom asanacijom našli ranjenika, i Šiptara i mudžahedina i naših, koliko smo spasli života, koliko smo poginulih sahranili u pojedinačnim grobnicama... U sve to su bili uključeni ne samo vojni istražni organi, nego i civilni organi.

Niste odvozili poginule van Kosmeta?

- Ne.

Da li je tačno da je u Hag dospeo ratni dnevnik Treće armije?

- Ne znam. Ali, nikakve opasnosti nema po bezbednost ni pojedinca niti vojske niti neke naše formacije pred bilo kojim sudom u svetu, pa i pred Haškim tribunalom, kad su u pitanju naša vojna dokumenta. Zaista može ko god hoće da izučava i ratni dnevnik i operativni dnevnik i operativne izveštaje i naša naređenja i propise, i uputstva za svakog borca kako se moraju ponašati kad se sukobe sa teroristom, kad se sukobe sa stranim plaćenikom, kada naiđu na civila... Čak bih rekao da treba sva ta naša dokumenta učiniti dostupnim, pogotovu kad je u pitanju komandna odgovornost.

Da li je bilo ko, bilo kada iz Haškog tribunala vas kontaktirao posle završetka rata?

- Ne.

Avgusta 2002. godine, ministar odbrane Boris Tadić kaže da se vi nalazite na haškoj optužnici i da zbog toga treba da budete smenjeni sa mesta zamenika načelnika Generalštaba?

- Da. Ja sam, zahvaljujući vama novinarima, saznao i za hašku optužnicu. Ja sam saznao za tu Tadićevu izjavu od vaših kolega novinara.

Da li ste kasnije razgovarali sa ministrom odbrane Borisom Tadićem?

- Ne.

Kada je podignuta optužnica, da li ste razgovarali sa nekim od vaših saboraca, suprugom, sinovima, od kojih su dvojica bila na Kosmetu tokom NATO agresije?

- U mojoj glavi je bio mir. Zahvalan sam Svevišnjem jer mi je oprostio život pet-šest puta. Ali kod vojnika, kod oficira, kod porodica poginulih naročito, to je, jednom rečju, doživljeno kao katastrofa. Od tog trenutka dnevno dobijam na stotine telefonskih poziva pre svega od porodica poginulih, od ranjenika, od boraca, od starešina, od penzionisanih, od policajaca, od predstavnika Crkve. Kažu, generale, mi smo vaš prijatelj.

Ja o svemu nisam mnogo razmišljao do pre mesec dana kada su obelodanjene te optužnice, ali porodice poginulih kažu: “Generale, ovo je ponovno ubijanje naše dece. Ne sme se istina ubiti, ne smeju se ponovo ubijati naša deca!” To me i dalje drži uspravnim. U poslednje vreme došlo je i do okupljanja tih boraca, raseljenih sa Kosmeta, unesrećenih...

Vi ste optuženi da organizujete mitinge podrške vama?

- To nije tačno. U rodnoj Babušnici najpre je počelo okupljanje mojih školskih drugova i boraca, građana i rodbine. Ja sam tog dana bio u Beogradu i Pančevu. Nisam ni znao da je taj skup održan.

Pre neki dan ste se sreli sa ministrom spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Goranom Svilanovićem. To je vaš prvi susret sa nekim iz tog državnog vrha. Kako je izgledao vaš susret sa Svilanovićem?

- Jeste. Ministar Svilanović je rekao da je Karla del Ponte još u proleće najavila te optužnice, da su preduzeti koraci da to bude neutralisano. Rekao mi je i da će se Savet za saradnju sa Haškim tribunalom, poštujući akt Vlade Republike Srbije, obratiti Haškom tribunalu da suđenje po ovoj optužnici bude pred domaćim sudovima.

Bili ste i kod patrijarha Pavla?

- Bio sam, sa generalom Pavkovićem, na poziv NJegove svetosti . Proveli smo oko sat vremena u razgovoru sa njim, malo se posavetovali o svemu tome. Ako iko u ovoj zemlji zna šta je Kosovo, zna NJegova svetost patrijarh Pavle, 34 godine je proveo na Kosmetu, zna sva stradanja srpskog naroda na Kosmetu. Jednostavno, ja sam zahvalan što nas je primio patrijarh Pavle. Pružio nam je dodatne duhovne snage i vere da ćemo izdržati i ovo.

Šta se događa ako Hag kaže: Oni moraju da dođu ovde i njima mora da se sudi ovde?

- Na potezu je država. Država nas je poslala u rat, dva parlamenta su donela takvu odluku i mi smo na najbolji mogući način nastojali da izvršimo taj najteži zadatak koji vojnik može da ima. Mi vojnici i oficiri branili smo čast i dostojanstvo države, ustavni poredak države, integritet države, slobodu države... Branili smo svojim životima. Sad je država na potezu.

General Nebojša Pavković je rekao da on neće da se preda Haškom tribunalu čak i ako mu država naredi?

- Ja u ovom trenutku nemam nikakvu odluku. Jednostavno ne donosim odluku pre nego što država donese svoju odluku. A kada država donese odluku, onda poslednja odluka svakako je moja. I ljudska i oficirska - moja odluka. A ja se nadam da još neće doći to vreme.

Nekoliko Srba je u Hagu priznalo da je počinilo zločin, među njima i neki oficiri?

- Ne znam te ljude i ne znam u čemu su učestvovali, da li su činili zločin ili je to priznanje plod nagodbe sa Tribunalom. Juče i danas bilo je pokušaja da se dođe i do mene a ti pokušaji koji možda vuku na tu stranu da se neko sa nekim pogađa.

Ja nemam ni sa kim na belome svetu ništa za pogađanje. Imam 600 poginulih saboraca, vojnika, naše dece za dve godine rata, imam 2 000 ranjenika, imam te borce, imam saborce, imam prijatelje. I to nije pogađanje. A ako oni imaju nekoga da se pogađa radi nekih njihovih interesa, oni će ga verovatno naći.

Dakle, tvrdite da niste krivi?

- Kriv sam jer sam branio otadžbinu sa desetinama hiljada boraca. Kriv sam jer sam to radio na način koji nije odgovarao onima koji su izvršili agresiju i koji su očekivali da će za tri do četiri dana sve nas pobiti. Kriv sam jer sam poštovao oficirsku i vojničku zakletvu. Kriv sam jer sam poštovao odluke države, dve skupštine i pretpostavljene komande. Kriv sam jer sam sa svojom komandom i sa svojim saborcima čuvao ljudske živote, vojničke i civilne živote. Kriv sam jer smo spasavali na stotine hiljada Albanaca: i zločince i ranjenike njihove.

Kriv jer sam se svakog dana molio Bogu da sačuva što veći broj naše dece, vojnika, ljudskih života.

Na kraju, moram da priznam, kriv sam jer sam Srbin.