Ziher

Kako bi za DOS i Demokratsku stranku bilo lepo da izbori uspeju i da Dragoljub Mićunović pobedi u trci za predsednika Srbije! Ništa im ne bi tako dalo kuraži pred vanredne parlamentarne izbore koji za DOS znače strašnu političku neizvesnost. Bilo bi to kao da se nebo nasmešilo koaliciji koja je u rizičnu situaciju dospela misleći da igra ziheraški, na sigurno. Raspisala je predsedničke izbore da bi odvratila pažnju javnosti od parlamentarnih. Tvrdila je da želi da Srbija dobije predsednika, ali nije htela da povuče onaj jedan jedini potez koji bi garantovao uspeh predsedničkih izbora: nije htela da ukine cenzus. Jasno se videlo da tu nije bilo ni mrve političkog principa i da koalicija na vlasti jednostavno nije htela da rizikuje da se kandiduje Vojislav Koštunica, politički neprijatelj DOS-a čiju pobedu bi mogao da spreči samo izborni cenzus (a i to samo u kombinaciji sa naduvanim biračkim spiskovima, odnosno uskraćivanjem mogućnosti glasanja u inostranstvu).

Da su DOS i Demokratska stranka hteli unapred da osiguraju, ne za DOS povoljan ishod predsedničkih izbora već stopostotan uspeh izbora bez obzira na njihov ishod, dakle izbore bez nameštanja i kalkulisanja, u političkoj utakmici bez ograničenja - ukinuli bi cenzus. To ne samo što je bilo u njihovoj moći, to im je predlagala i međunarodna zajednica, to im je šapnuo Vašington i na to im je ukazivao OEBS; to je, u krajnjoj liniji, na njihovom mestu, posle dva kruga neuspelih predsedničkih izbora, učinio Milo Đukanović u Crnoj Gori. Niko ne tvrdi da je Đukanović veći demokrata od Zorana Živkovića: Crnogorac je znao da će njegov kandidat pobediti ako ukine cenzus, a Nišlija je znao da će njegov kandidat, ma ko to bio, izgubiti ako ukine cenzus i suprotstavi ga Koštunici.

Zato je DOS kalkulisao, eskivirao i uzmicao: činio je sve što je mogao kako ne bi učinio ono što je morao. Sve se to da rekonstruisati već i letimičnim uvidom u lanjske izjave ključnih aktera izborne krize: lideri DOS-a otvoreno su Koštunici sugerisali da su izbori “stvar dogovora” (N. Mićić), odnosno “teški pregovori” (Z. Đinđić); Čeda Jovanović je onog dana kada je Miroljub Labus istupio iz Demokratske stranke za kompromisnog kandidata predlagao Dragoljuba Mićunovića (“nije suviše daleko od DSS-a niti suviše blizak DOS-u da bi bila sporna podrška birača DSS-a”, a dovoljno je daleko od stavova DSS-a da bi “i za nas bio prihvatljiv”); odluku Vojislava Koštunice da se opet kandiduje Žarko Korać je prokomentarisao rečima da to “može da dovede u pitanje i ove predsedničke izbore”. Komičnu notu dao je Nenad Čanak predlažući Vladana Batića kao “najboljeg predsedničkog kandidata u nizu perspektivnih i časnih ljudi”, a posao DOS-u olakšavali su analitičari poput Vladimira Goatija koji je izjavljivao da za neuspeh izbora ne treba kriviti izborna pravila jer je izbor predsednika “u ovom trenutku pitanje elastičnosti političkih subjekata”, a ne da “unapred defetistički menjaju institucije”. Na vest da se obistinila Koraćeva “slutnja” o propasti i drugog kruga predsedničkih izbora, Zoran Živković je odmah sutradan nagovestio politički kurs koji će DOS skoro godinu dana držati u odnosu na izbore za predsednika Srbije: “Bilo bi potpuno neozbiljno ponovo raspisati izbore za predsednika Srbije. Moja procena je da bi ponovno direktno biranje sa ovakvim nadležnostima predsednika bilo veliko gubljenje vremena i nerava i veliki trošak.” Sa njim se, sve do momenta dok se usred korupcionaških skandala politička sreća nije okrenula protiv DOS-a, slagala i Nataša Mićić (po Živkoviću “najlepši i najdemokratičniji predsednik”) koja je do ove jeseni odbijala da zakaže nove izbore za predsednika Srbije.

Sa njima se nije slagao Dragoljub Mićunović, koji se od ostatka DOS-a razlikovao i po tome što je odluku vladajuće koalicije da ne učestvuje na predsedničkim izborima u decembru prošle godine otvoreno nazvao “bojkotom” kakav ne priliči političkoj organizaciji odgovornoj za zbivanja u zemlji. Mićun je vest o neuspehu izbora dočekao jedino logičnim predlogom da se ukine cenzus i u prvom krugu predsedničkih izbora. Javnosti nije poznato zašto sa tim zahtevom nije bio energičniji ove godine, kada je i sam postao kandidat. No, njegova kritika bojkota i onda i sada, kada bojkot praktikuje Vojislav Koštunica, mora da je pomalo neprijatna za potonjeg, iako između bojkota vlasti i opozicije postoji bitna razlika. (Ova druga nema moć da menja izborne uslove, pa je njen bojkot oblik protesta, dok je bojkot od strane vlasti čista sabotaža izbora). Mićunovićeva srčanost isplatiće se ovom kandidatu nezavisno od ishoda izbora, dok Koštunica u ovom času možda ima razloga da se grize, jer se situacija bitno promenila u odnosu na vreme kada je on odlučio da ignoriše ovogodišnju predsedničku trku. Vlada i v.d. predsednica sada politički vise o koncu, i izbor predsednika Srbije odjednom je postao dramatično važan i ozbiljan čin. Biračko telo se, zbunjeno, pita: zar nije dobro da Srbija dobije predsednika? To što su predsednički izbori sazvani kako bi se odložili vanredni parlamentarni izbori, kako Vojislav Koštunica objašnjava urbi et orbi, sada odjednom više nije bitno, jer su vanredni izbori najednom sasvim izvesni. Nije tako izgledalo pre mesec i po, ali se sada čini da je ovo dobar trenutak da se bira predsednik Srbije. DOS je svoju lekciju već naučio: opasno je igrati se sa izborima jer je demokratija, kao i nacionalizam, konjić koji te, kad ga uzjašeš, više ne sluša. Da je bila malo odvažnija, da nije igrala ziheraški, opozicija je ove nedelje mogla da završi bar pola posla.