Muharem Pervić, književni i pozorišni kritičar

Rođen 12. septembra 1934. u Ključu, Bosna. Osnovnu školu završio je u Starom Bečeju, gimnaziju u Zrenjaninu, a diplomirao je u Beogradu na Katedri za opštu književnost. Kao student bio je glavni urednik lista Student i predsednik Univerzitetskog odbora Saveza studenata Beogradskog univerziteta. Od 1958. bio je glavni urednik časopisa Delo, a potom glavni urednik Kulturno-umetničkog programa Televizije Beograd. Književnu kritiku i eseje objavljivao je u Politici i NIN-u. Za knjigu Tradicija i kritika (1977) dobio je nagradu “Đorđe Jovanović” a za knjigu Volja za promenom (1995) Sterijinu nagradu. Zapažen je autor televizijske serije o posleratnom kulturnom i umetničkom životu Kako se kalio čelik i ostalo. Stalni je pozorišni kritičar Politike. Iz braka sa balerinom Lidijom Pilipenko ima sina, glumca Igora, a iz braka sa Slavicom, producentom ima sinove Nikolu i Miloša.

Radost i tuga

Šta je vaša najveća nada?

- Danas više nemam ono što zovete “najveća nada”. Cinizmom sam tu “najveću nadu” branio, ali je nisam odbranio.

Šta je za vas najveća nesreća?

- Nije najveća nesreća ako dete nije muzikalno, ali je velika nesreća ako je gladno i napušteno.

Kad vam je neprijatno?

- Uvek. Osim kada nisam pri sebi!

Koju pesmu volite da pevate?

- Više ne pevam. Pričam sa sobom, ponekad u sebi bogoradim! Nekada Uvelo lišće, po Ivu Montanu. U krčmama Snijeg pade na behar na voće... U kući, sa Milošem (sin) Im’o sam strašnog petla (Balašević).

Šta vas izluđuje?

- Žene koje insistiraju na svojoj erotskoj neodoljivosti. LJudi koji pijani ubeđuju druge da ne piju! Pisci koji svaki dan pričaju ono što su prošle noći napisali. Supruge koje, uz jutarnju kafu muževima “čitaju lekciju” šta su oni sve u životu propustili, šta su sve mogli, a nisu postigli, ili učinili...

Na koje ste svoje dostignuće najviše ponosni?

- Retko sam ponosan. Češće sam napet, uplašen. U trenucima blage gordosti i narcizma, ponekad, pomislim: Pa ipak sam ovladao svojim životom! Ali, stid je nesavladiv!

Prijatelji i neprijatelji

Kome ćete večno biti zahvalni?

- Večno, nikome. Knjigama, snu, sanjarenju, svemu što me je u velikim kolektivnim kretanjima održavalo u samoći i osamljenosti. Ranim đačkim ljubavima, devojkama čija sam imena zaboravio. Zrenjaninu i glumici Julki Cvejanov. Zoraidi Mihajlović, nastavnici srpskog jezika. Ludom Radovanu, domaru Internata u Zrenjaninu, koji mi je, povremeno, ustupao svoju samačku sobu u kojoj sam “upoznao” Natašu Rostovu (Tolstoj, Rat i mir). Profesoru Vojislavu Đuriću kod koga sam diplomirao na Katedri za opštu književnost.

Šta vaši prijatelji hvale kod vas?

- To se i ja pitam! Uveravaju me da mi ništa ne fali!

Koga ne biste nipošto želeli da sretnete u sauni?

- Ne volim nage razgovore. Ni saunu.

Šta kažu vaši neprijatelji o vama?

- Ma nije loš, ali je ludak. NJegovo je prošlo.Taj je nekada žario i palio! Komunjara. Turčin!

Koji prirodni dar biste hteli da imate?

- Da letim, možda.

Za šta ili kome morate svakako još da se izvinite?

- Da je to moguće, izvinio bih se majci. Nisam joj dopustio da me dodirne, a takva prilika mi se ponovo nije ukazala.

Privid i stvarnost

Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba?

- Trpeljivost, uzdržanost, razumevanje za druge. Svejedno što tako izgleda, nisam ohol, ni prezirom okovan...

Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu, šta bi to bilo?

- Preterano, iscrpljujuće ratovanje sa sobom!

Šta je vaša najdragocenija imovina?

- Knjiga.

Koja je bila vaša najdramatičnija pogrešna odluka?

- Bio sam u prilici da se oženim nemom ženom, ali se nisam odlučio. Šteta!

Koje su vaše skrivene slabosti?

- One su me uobličile, ali mi je teško da ih imenujem. U slabostima je sva moja snaga, i sve što vidim, čujem, ili pišem, govori jezikom podvučenim ovim slabostima.

Kako biste slepom čoveku opisali svoj izgled?

- Rekao bih mu da ličim na njega!

Razum i Želje

Šta biste najpre učinili kad biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan?

- Ništa ne može da se uradi za jedan dan; osobito ne u Srbiji. Uveo bih dan ćutanja! Formirao bih stranku od ljudi koji nikada nisu bili u strankama i partijama.

Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina?

- Duhovni srodnici ljudi koji vladaju danas. Ni oni neće u zvezde kovati svoje prethodnike. I oni će govoriti o promenama i evropeizaciji. Drvo od koga će iver leteti daleko još nije procvetalo, ako je zasađeno.

Sa kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?

- Pokojni pesnik i pripovedač Veljko Petrović me je na jednom istorijskom slavlju upozorio da se čuvam sudbine Robespjera! Ako je Ivo Andrić istorijska ličnost, njegov književni stav i odnos prema istoriji su najbliži mom temperamentu i osećanju sveta.

Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba?

- DŽejms DŽojs, Samjuel Beket, Niče, Franc Kafka, Sartr, Mišel Fuko, Borhes...

Koji bi politički projekat doneo sreću svetu?

- Nijedan. Ne verujem u projekte koji u svojoj osnovi nemaju osećanje socijalne i ljudske jednakosti, pravičnosti. Život nije hipodrom!

Za kog slikara biste dali najviše para?

- Za živog slikara. Dosta je onih koji su kao veliki slikari umrli u nemaštini, da bi se vešti trgovci bogatili.

Život i večnost

Kao dete hteli ste da budete...

- Mašinovođa.

Koji san hoćete svakako još da ostvarite?

- Da madridskom “Realu” dam dva gola, volejem, po mogućnosti! Da svedem haos, da potražim i nađem zagubljene reči i rečenice, napišem tekst bez glave i repa, ali i bez zadrške i zazora, o svemu što sam prećutao, i što me je prećutalo. Ono što bi i moja deca razumela!

Kako biste voleli da umrete?

- Ne bih voleo da umrem! Ako moram, onda prirodnom smrću. Ali prirodne smrti nema! Pa onda, bez najave i iščekivanja. Ako nisam znao da ću se roditi, zašto bih znao da ću umreti. Bez znanja, bez svesti da umirem.

Gde želite da budete sahranjeni?

- U vazduhu. Ne volim bliski dodir zemlje, ni vode. Na Novom groblju u Beogradu.

Ko da održi govor nad vašim grobom?

- Neka to bude neko čije ime ne znam, ali kome ova beseda neće pasti teško. I koji neće poput Marka Antonija govoriti u stilu Brut je častan čovek, ali...

Kojoj rečenici se nadate u tom govoru?

- Hamletovoj: “Ja mrem, ti živiš, pa pričaj neobaveštenima o meni i mojoj stvari, pravedno.” Patetično, pretenciozno, zar ne? Ali, ako se rađaš kao citat, zašto ne bi tako i umro.