Sindikat i poslednji dani

Predsednički kandidat, profesor Mićunović, u intervjuu NIN-u između ostalog kaže da je on “za jake sindikate koji će da brane radničke interese...(jer) zašto bi oni (radnici) dopustili da ih eksploatišu preko mere privatnici ili bilo ko?” Lepo zvuči ali...

U privatizovanom sektoru zemalja u tranziciji sindikat praktično više ne postoji. Da li postoje sindikalne organizacije kod Karića, Miškovića, u Prvoj preduzetničkoj banci? Da li postoje sindikati u Sosjete ženeral i Rajfajzen banci? Da li su sindikalno organizovani prodavci i prodavačice u privatnim piljarnicama i buticima po Beogradu? Da li će kroz pet godina postojati sindikat u bivšem DIN-u a sada Filipu Morisu? Odgovor je odrečan i to svi znaju. Kada privatizacija u Srbiji bude okončana, sindikat će praktično prestati da postoji a radnici će biti eksploatisani do one mere koja se dopada vlasnicima.

Srbija je kao i većina zemalja u tranziciji prihvatila “filozofiju” prema kojoj su strane investicije alfa i omega njihovog društvenog i ekonomskog razvoja. Radno zakonodavstvo u tim zemljama postalo je bitan elemenat u strategiji privlačenja stranog kapitala. Novim Zakonom o radu odnos između poslodavca i radnika u velikoj meri se izjednačava sa običnim ugovorom između naručioca posla i izvršioca. Favorizuje se rad na određeno vreme, a postupak otpuštanja radnika je znatno pojednostavljen. Svi zaposleni postaju neka vrsta honoraraca. Retko koji radnik će se u toj situaciji usuditi da bude sindikalno organizovan. Obavezujuće norme, one koje država propisuje i sankcioniše - svedene su na minimum. Država postaje puki posmatrač.

Izmena postojećeg Zakona o privatizaciji u smislu više obavezujućih propisa od strane države - jedini su put da se Srbija ne pretvori u “privatnu državu”. Najveći deo političke elite nije spreman za ovu “reformu reforme” tako da sindikat nema drugog izbora nego da istupi sa “političkim” zahtevima.

Dr Mladen Janković,
Beograd