Pričaj mi laži!

Setićete se svakako lika ingenioznog holivudskog producenta Stenli Mosa u filmu “Wag the Dog”, u sjajnoj interpretaciji Dastina Hofmana. Angažovan od strane savetnika predsednika SAD, genijalni Stenli kroz televizijsku kampanju kreira iluziju o nepostojećem ratu sa Albanijom kako bi odvratio pažnju javnosti od skandala koji ozbiljno preti Beloj kući. U ključnom trenutku velikan “spina” vuče majstorski potez i u centar priče lansira narednika Vilijema Šumana (Vudi Harleson), čije “herojstvo” u zarobljeništvu ubrzo animira poljuljan nacionalni ponos i uklanja opasnost po predsednika SAD.

April 2003. Invazija, iliti “oslobađanje”, Iraka polako ulazi u svoju treću nedelju i američkoj javnosti postaje jasno da ova vojna avantura neće biti tako kratka i bezbolna kao što su im mnogobrojni vojni eksperti mesecima ponavljali na TV ekranima. U istinskom duhu Stenli Mosa, američke TV mreže u prvi plan isturaju priču DŽesike Linč, 19-godišnjakinje 507. motorizovane čete vojske SAD koja je posle osam dana zarobljeništva u južnom Iraku oslobođena u dramatičnoj akciji američkih specijalaca.

Javnost je odmah prihvatila ovu fotogeničnu plavušu koja je u trenutku nevolje i opasnosti pokazala pravo lice “američkog heroja”. Po oficijelnoj verziji, koja je medijima servirana iz Pentagona, njen konvoj je napadnut iz zasede u blizini grada Nasirija, od strane ozloglašene fedejin milicije Sadama Huseina. DŽesika je, iako ranjena, pružila herojski otpor napadačima, ispalivši i poslednji metak iz puškomitraljeza. Tako nenaoružanu, krvoločni Iračani su je opkolili i onda je isprebijali, zatim izboli noževima, već pregaženu nekoliko puta upucali i na kraju silovali. Onda su je prebacili u obližnju bolnicu gde je tortura od strane neizbrijanih zlikovaca nastavljena dok je heroji iz američkih specijalnih jedinica nisu spasli nesebično rizikujući svoje živote, sve pred kamerama na gotovs.

“Slučaj DŽesike Linč je klasičan primer ljudske priče koje postaju osnova ratnog izveštavanja za američke masovne medije”, kaže za NIN Šeldon Rampton, direktor nevladine organizacije “PR Watch” i autor knjige “Oružje za masovnu obmanu”.

“Razlog je višestruk. U osnovi ogromna većina masovnih medija u Americi predstavlja različite komercijalne interese i vođena je od strane tržišnih sila. Na njih se vrši ogroman pritisak za što veću gledanost, što prevedeno na uređivačku politiku znači da se isključivo potencira faktor zabave. U slučaju DŽesike Linč imate jednu lepu, mladu i belu Amerikanku koja se našla u istinskoj nevolji. Što je najvažnije, sve je imalo srećan kraj koji smo mogli da vidimo na našim TV ekranima. Čista zabava. Pošto smo mi u osnovi emotivna bića, ovaj pristup se odavno pokazao kao veoma uspešan. Mislim da su se sa DŽesikom identifikovali svi, uključujući i one koji su bili protiv rata.”

Iako su prve pojave korišćenja novinarske korespondencije za ratnu propagandu zabeležene još za vreme Krimskog rata sredinom devetnaestog veka, osnovna ideja i pristup se nisu mnogo promenili. Samo su mehanizmi izazivanja preko potrebnog patriotskog sentimenta i bazičnih emocija postali mnogo sofisticiraniji. Nekada su ratni propagandisti prilazili ovom problemu sa gledišta kako kreirati podršku za rat, dok je sada pristup baziran na ideji “ljudske” priče koja će zaintrigirati gledaoce. Kako objašnjava Šeldon Rempton “moto moderne ratne propagande više nije: Podržite rat. Sad je: Nastavite da gledate”.

Tako treba razumeti forsiranje priča kao što su ova o DŽesiki Linč ili o dečaku iz Iraka koji je u bombardovanju izgubio obe ruke pa dobio protetičke umetke. One kod gledalaca bude osećanje krize, pripadnosti, sažaljenja, simpatije,a obavezno imaju i srećan završetak. Kako kaže Šeldon Rempton, “time se postiže željeni efekat jer je to dobro proverena formula. Kad ratna dejstva počnu, građanstvo neminovno podržava svoje vojnike i kritike prestaju, a osećaj krize produbljuje njihovu pokornost vlastima”.

Ključ u ovakvoj postavci predstavljaju slike iz ratne zone koje gledaoci dobijaju na svojim TV ekranima. Prvi rat u zalivu ostao je upamćen po takozvanom Si-En-En faktoru. Ova mreža je za vreme konflikta jedina imala žive slike iz Bagdada, što ju je automatski učinilo najgledanijom. Podučene tim iskustvom, američke stanice su u ovom ratu napravile logičnu progresiju u saradnji sa Pentagonom i svoj izveštački rad bazirale na takozvanim ugrađenim novinarima koji su ceo rat proveli sa jedinicama vojske SAD.

“To naravno nije novina, pošto su ugrađeni izveštači korišćeni još u Prvom svetskom ratu. Ono što je ovde bio jedinstven slučaj je da su mediji morali da potpišu ugovor sa vojskom kojim su se odrekli uređivačkog prava nad onim što izveštavaju. Uz to, selektivno korišćenje živih snimaka sa fronta se pokazalo kao genijalan potez”, kaže za NIN dr Dejvid Miler, medijski istoričar i autor upravo izdate knjige Pričaj mi laži koja se bavi medijima za vreme rata u Iraku.

Zbog neminovne emotivne veza novinara sa vojnicima sa kojima provode ceo rat, nerealno je očekivati nepristrasnost u izveštavanju. Pošto se moderno ratovanje primarno bazira na daljinskom bombardovanju, snimci koje su “ratni izveštači” slali iz Iraka nisu pokazivali ništa iz perspektive Iračana ili posledica ratnih dejstava. Ipak, živa slika i osećaj da bi se nešto dramatično i neplanirano moglo dogoditi, uspeo je da održi pažnju impresivanog broja gledalaca. Ono što je najgenijalnije sa ovim sistemom PR obrade, po Mileru jeste “činjenica da je postignuta totalna naklonost novinara i medija u posleratnom periodu. Nakon ratova na Foklandskim ostrvima, Panami, Zalivu i donekle na Kosovu, vlade Amerike i Velike Britanije imale su ogromne probleme sa kritikama i pritiskom koje su na njih vršili mediji zbog nemogućnosti praćenja konflikta. To je u ovom slučaju u potpunosti izbegnuto, i po mom mišljenju to je najveća pobeda propagande u ovom ratu.”

Važnost ovog aspekta ratovanja za celokupnu američku spoljnu politiku, ne može se previše potencirati. Po dr Mileru, koncept “Informativne dominacije”, koji je u potpunosti razvijen devedesetih godina sada predstavlja jedan od osnovnih stubova spoljne politike najmoćnije sile na svetu. Kako dr Miler objašnjava “ovo nije nekakav suludan i konspirativan koncept koji je razvila grupa radikalnih republikanaca, već opšteprihvaćen stav celokupnog establišmenta SAD. Bazira se na nečemu što oni nazivaju dominacija celokupnog informativnog spektra koji podrazumeva zemlju, vazduh, more i svemir. Nastojanje SAD je da u potpunosti, i bez izazova, kontroliše sve pomenute sfere pogotovu u pogledu komande i kontrole, kao i takozvanih psiholoških operacija sa neprijateljskim, globalnim i pogotovu domaćim javnim mnjenjem.”

Primer DŽesike Linč umnogome pokazuje koliko je ova vrsta manipulacije odmakla. DŽesika je heroj u Americi. NJena knjiga, za koju je dobila celih milion dolara, izdata je prošle nedelje uz ogromnu medijsku pompu. Pred njom je gomila lukrativnih ponuda, od prava za film do mesta voditelja na MTV-u, a u prodavnicama širom SAD mogu se kupiti artikli sa njenim likom, od magneta za frižider do uramljenog portreta u ulju.

To što su istražni postupak i gomila stranih novinara dokazali da se DŽesika povredila usred sudara njenog džipa i kamiona, te da nije imala nikakve rane od uboda i pucnjeva, izgleda da nema veze. Činjenica da su je irački doktori negovali i sami pokušali da je vrate američkim vojnicima prošla je skoro nezabeležena. Verovatno zbog toga što bi onda bilo teško objasniti na koga su “junački” komandosi pucali pri oslobađanju DŽesike kad u bolnici i okolini nije bilo neprijatelja. Uostalom, ni sama DŽesika se ne seća baš svega usled amnezije, tako da joj je u pisanju knjige morao pomoći bivši novinar NDŽ Times-a i dobitnik Pulicerove nagrade. Važno je da smo prošle nedelje saznali da se DŽesika verila sa svojim dečkom iz vojske. I, nema sumnje, zauvek će biti srećni.