Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.02.2019. 03:06
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Свет
Спорт
Шах
Политика
Одјеци
НИН упитник
Недељник
Људи
Култура
Интервју
Фељтон
Друштво
Економија
Колумне
Тирнанија
Реч недеље
Постекологија
Језик
Штап и шаргарепа

 

Политика


Стварање традиције

Инаугурација Бориса Тадића: поглед изнутра
Država koja nema gotovo nijedan simbol inaugurisala je predsednika kroz ceremoniju kakve se viđaju u uređenim delovima sveta

Тек што је направио првих неколико корака у свом кабинету, Борис Тадић, нови председник Србије, изјавио је како је председничка инаугурација - обављена у недељу, 11. јула - требало да симболизује озбиљност и темељитост саме државе. Тиме је, заправо, сажето препричао основну идеју и поруку коју је, кроз осмишљавање церемоније, желео да пренесе његов креативни тим; исти тим који је, са Небојшом Крстићем и Срђаном Шапером на челу, бринуо о његовој кампањи.

Шапер и Крстић, многима познати и као чланови “Идола”, “Најважније београдске новоталасне групе”, већ годинама се са великим успехом баве маркетингом. Срђан Шапер води београдски офис познате агенције МцЦанн-Ерицксон, а Небојша Крстић је менаџинг директор овдашње агенције НОВА, чланице светског ланца Џоунг &амп; Рубицам. Уз то, Крстић је био креативни директор Тадићеве председничке кампање.

Њих двојица су најзаслужнији што је инаугурација Бориса Тадића била беспрекорна на нивоу идеје. Осим тога, додајмо, била је савршена и на нивоу организације; то сазнање је тим лепше ако се зна да је управо организација степеник на којем се у Србији обично поломе обе ноге.

Некад и сад

Када је Слободан Милошевић први пут полагао заклетву постајући председник Србије, сви у републичкој Народној скупштини били су на ногама. По завршетку неколико реченица заклетве представници опозиције су сели. Остали су и даље стајали и аплаудирали. Била је то прва Милошевићева заклетва (11. јануар 1991).

После заклетве Милошевић је у згради Председништва пријем приредио не себи у част, већ поводом одржавања првог заседања Народне скупштине Србије. На пријему за посланике и њихове супруге, најзначајнији гост био је председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић.

После Милошевићевог реизбора 1992. године, када је победио Милана Панића са 56 према 34 одсто освојених гласова, дошао је председник са мање моћи. Милан Милутиновић, кандидат удружене левице (СПС, ЈУЛ и Нова демократија) заклео се 29. децембра 1997. Пријема није било. Датум инаугурације остао је битан, пошто је у поноћ, тачно пет година касније овом председнику истекао мандат. По његовом одласку у Хаг, први пут у српској историји на месту председника нашла се жена. председница парламента Наташа Мићић аутоматски је постала в. д. председника. После две серије неуспелих председничких избора - њу је накратко заменио Драган Маршићанин, а затим је нови в. д. председника постао Предраг Марковић, који је 11. јула предао дужност Борису Тадићу. # Д.Б.

“Од почетка нам је било јасно да би Тадићева инаугурација морала да има два дела”, каже Крстић за НИН. “Осим првог, који је прописан протоколом и у којем није било пуно простора за интервенције - а то је полагање заклетве - морао је, сматрали смо, да постоји и други. У том другом делу је требало показати да је ово држава која није до краја лишена озбиљности, која уме да поштује саму себе и своје грађане и која ће, држећи до свог нивоа и значајно га подижући, церемонију проглашења председника извести онако како се то ради у уређеном делу света.”

Није било сукоба креативног тима и Протокола

Небојша Крстић демантује вести да је било сукоба између Тадићевог тима и особља Протокола у Председништву Србије: “Пре свега, били су ангажовани сви протоколи који постоје у земљи: републичко Председништво, СМИП - јер је дошло четрдесетак страних делегација - затим градски протокол, и тако даље. Не само да нисам приметио никакве неспоразуме, него не знам ни где би могло да дође до њих. Протокол је радио, да тако кажем, спољашње ствари - спровођење делегација, распоред седења и слично - а ми смо осмислили садржај церемоније, сам чин.”

Што се тиче полагања заклетве, протокол предвиђа да то мора бити пред посланицима, али не нужно у скупштинској сали. Зато, каже Крстић, није била оправдана примедба радикала да би се полагањем заклетве ван скупштинске дворане, на неком другом месту, понизили посланици. Уз то, додаје он, СРС вероватно није био правовремено информисан, јер је још пре примедби које су се из те странке чуле, била донета дефинитивна одлука да Тадић положи заклетву у сали Скупштине.

Други део инаугурације био је много већи изазов, пошто такви догађаји код нас, једноставно, досад нису постојали; нема, дакле, протокола нити било каквих писаних докумената који би дефинисали “правила игре”. Крстић каже да се, “као Титово дете”, сећа неких свечаних сцена из Савезне скупштине - сцена које су му биле узбудљиве - и да, наравно, памти да је Слободан Милошевић једну заклетву полагао на истом месту, и то, између осталог, из практичних разлога: једино дворана Савезне скупштине је, наиме, довољно велика да прими све госте који у таквим приликама морају бити позвани. Но, полагања заклетви су све што се дешавало - у случају Милана Милутиновића многима чак ни то није остало у меморији - док се на додатне церемоније, у случајевима Милошевића и Милутиновића, није ни помишљало.

“Због тога смо”, каже Крстић, “на неки начин све то морали да измислимо. За недељу дана требало је креирати догађај који је морао да има јак симболички набој и организовати га беспрекорно у техничком смислу. Надамо се да ће то од сада бити традиција. Ово није била инаугурација Бориса Тадића, него председника Србије. Следећи председник ће се можда другачије звати, али инаугурација би морала да буде задржана.”

Као место инаугурације одабрана је зграда Председништва Србије, не само зато што је ту радно место, већ и због тога што је, како наглашава Крстић, требало репромовисати и саму зграду, иначе бивши Музеј принца Павла.

“Деценијама је та зграда деловала мрачно, као нека кућа духова”, каже Крстић. “А то је, у ствари, лепа, архитектонски одлично решена, свечана зграда која је, као бивши музеј, пуна слика и других уметничких дела. И зато ју је, напросто, требало оживети: да уместо неког кафкијанског објекта буде, попут државе саме, светло, пријатно место.”

Осим што за инаугурацију председника Србије досад није постојао протокол, проблем је био и то што држава још нема своје симболе.

“У реду, сад имамо председника, који је такође симбол државе”, каже Крстић, “али немамо грб, немамо химну, а не знам колико људи би смело да се закуне да имамо заставу. Ипак, пошло нам је за руком да изазовемо жмарце код људи који су, уживо или преко телевизије, гледали церемонију. Ми обично унижавамо сопствену земљу; увек се, на пример, нађе неко ко ће да звижди важећој химни или некој другој свечаној песми. Овог пута било је другачије. Ред и пристојност су се подразумевали у сали у којој је обављена инаугурација али, кажем, и многи који су свечаност пратили путем телевизије, препознали су државни дигнитет и озбиљност догађаја.”

Све пристојно, ништа скупо

Мада признаје да не зна колико је инаугурација Бориса Тадића коштала, Крстић тврди да је, у сваком случају, реч о скромној своти. “Гламурозан догађај не мора да буде скуп”, каже он. “Ова церемонија то доказује: имате простор који је већ опремљен - тепих, столице, и тако даље - војска и полиција ионако имају своје свечане униформе, па је требало само мало средити бину, поставити светло и озвучење и, најзад, припремити послужење за коктел.” Крстић каже да су му смешне биле спекулације о томе да ли се пуно дало на страну кухињу - због делегација из целог света - и да ли је требало више потенцирати домаћу храну јер је устоличен председник Србије: “На коктелима, а била су припремљена два, служени су најобичнији канапеи, дакле оно што је уобичајено за пријеме. Неко се сетио да је пост, па је било и посне хране. Све је било толико скромно да је комично уопште говорити о храни и пићу као неком трошку. Београд је видео неупоредиво раскошније коктеле, док су ови били уклопљени у општи тон и атмосферу догађаја: све пристојно, а ништа скупо.”

Томе су, свакако, допринеле и две свечане песме - “Боже правде” и “Востани Сербие”; прву је отпевала Дивна Љубојевић, диригент и солиста хора “Мелоди”, који се бави православном и византијском музиком.

“Шапер и ја познајемо Дивну годинама”, коментарише Крстић, “и мислимо да има један од најблиставијих гласова за које знамо. Када смо је први пут чули, у једној београдској цркви, буквално смо се следили. Сада смо је пронашли у Паризу и понудили јој да отпева те две песме. По рецепту којем су склони многи режисери - да је мање понекад више - одлучили смо да она пева сама, без хора. И мислим да нисмо погрешили: Дивна стварно има анђеоски глас и њено певање је представљало неке од најдирљивијих тренутака читаве церемоније.”

“Иако ‘Боже правде’ није химна”, наставља Крстић, “опште је прихваћена као официјелна песма, па смо зато сматрали да је морамо имати. Међутим, нисмо хтели да прејудицирамо њен избор за химну, тако да смо уврстили и ‘Востани Сербие’. Мада, после овог нема сумње да ће прва песма постати химна: на њене прве тактове сви су устали, док уз другу није стајао нико.”

Иако су се у више наврата чули коментари да је Тадићева инаугурација “деловала амерички”, Небојша Крстић открива како је креативном тиму репер, заправо, била Путинова церемонија.

После Другог светског рата институција председника Србије није постојала. Најзначајнија личност на републичком нивоу до 1953. године  био је председник Председништва Народне скупштине Србије Синиша Станковић. Затим, највиша функција постаје председник Народне скупштине на којој су се до 1974. године смењивали Петар Стамболић, Јован Веселинов, Душан Петровић, Милош Минић и Драгослав Марковић.

Са уставом из 1974. личност број један у Републици постаје председник Председништва. Први на тој функцији био је Драгослав Марковић (1974-1978). Уследили су Добривоје Видић (1978-1982), Никола Љубичић (1982-1984), Душан Чкребић (1984 - 1986), Иван Стамболић (1986-1987), Петар Грачанин (1987-1989) и Љубиша Игић, в.д. од марта до маја 1989. Последњи на тој функцији, од маја 1989. до јануара 1991. године био је Слободан Милошевић. Уставом из 1990. године уведена је функција председника Србије...

“Наравно, имали смо у виду америчке инаугурације, јер они су заиста мајстори за те ствари; међутим, највише смо се угледали на оно што је урадио Путинов тим. Намера нам је била да све има симболичку тежину и емотивну димензију. Мислим да смо у људима успели да пробудимо понос, али не онај јефтин него прави, истински. Многи су били дирнути. То поуздано знам, јер ми је у доста наврата казано да су људи чак и заплакали видевши Тадића како је, у заиста свечаном амбијенту, пољубио заставу.”

У Босни нису поделили ову дирнутост: оданде су стигле оштре притужбе због тога што се датум инаугурације Бориса Тадића поклопио са годишњицом масакра у Сребреници. Небојша Крстић признаје да то нико из Тадићеве околине није на време уочио и да је до поклапања датума дошло сасвим случајно.

“Нисмо били у обавези да одаберемо неки одређени датум, јер то нигде није регулисано никаквим законом”, каже он. “Желели смо да буде недеља, како би се избегао саобраћајни колапс. Долазак страних делегација подразумевао је висок ниво обезбеђења, а последња нам је намера била да грађани буду тог дана малтретирани. Осим тога, недеља је пружала највише шанси да страни званичници успеју, упркос кратком року, да уврсте долазак у своју агенду. Због бриге о томе, за тренутак је испуштен шири контекст. На крају крајева, Тадић је и у говору похвалио храбар и људски гест руководства Републике Српске којим је прихваћена одговорност за Сребреницу.”

Напослетку, упитан који је највећи комплимент међу многима које је Тадићев тим добио што од наших људи, што од странаца, Крстић кратко каже: “То што многи нису знали да досад није постојао протокол за овакав догађај. Неки чак нису ни поверовали да смо целу ствар осмислили за неколико дана, него су били сигурни да смо се придржавали одавно утврђене процедуре.”

Иван Ивачковић








Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

“Све уредбе које смо доносили у акцији ‘Сабља’ биле су нужне. У том тренутку ми нисмо знали да су оне у супротности са Уставом.”

Наташа Мићић, бивша председница Скупштине





Прочитајте све мисли

Политика