Stvaranje tradicije

Tek što je napravio prvih nekoliko koraka u svom kabinetu, Boris Tadić, novi predsednik Srbije, izjavio je kako je predsednička inauguracija - obavljena u nedelju, 11. jula - trebalo da simbolizuje ozbiljnost i temeljitost same države. Time je, zapravo, sažeto prepričao osnovnu ideju i poruku koju je, kroz osmišljavanje ceremonije, želeo da prenese njegov kreativni tim; isti tim koji je, sa Nebojšom Krstićem i Srđanom Šaperom na čelu, brinuo o njegovoj kampanji.

Šaper i Krstić, mnogima poznati i kao članovi “Idola”, “Najvažnije beogradske novotalasne grupe”, već godinama se sa velikim uspehom bave marketingom. Srđan Šaper vodi beogradski ofis poznate agencije McCann-Erickson, a Nebojša Krstić je menadžing direktor ovdašnje agencije NOVA, članice svetskog lanca DŽoung & Rubicam. Uz to, Krstić je bio kreativni direktor Tadićeve predsedničke kampanje.

NJih dvojica su najzaslužniji što je inauguracija Borisa Tadića bila besprekorna na nivou ideje. Osim toga, dodajmo, bila je savršena i na nivou organizacije; to saznanje je tim lepše ako se zna da je upravo organizacija stepenik na kojem se u Srbiji obično polome obe noge.

Nekad i sad Kada je Slobodan Milošević prvi put polagao zakletvu postajući predsednik Srbije, svi u republičkoj Narodnoj skupštini bili su na nogama. Po završetku nekoliko rečenica zakletve predstavnici opozicije su seli. Ostali su i dalje stajali i aplaudirali. Bila je to prva Miloševićeva zakletva (11. januar 1991). Posle zakletve Milošević je u zgradi Predsedništva prijem priredio ne sebi u čast, već povodom održavanja prvog zasedanja Narodne skupštine Srbije. Na prijemu za poslanike i njihove supruge, najznačajniji gost bio je predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović. Posle Miloševićevog reizbora 1992. godine, kada je pobedio Milana Panića sa 56 prema 34 odsto osvojenih glasova, došao je predsednik sa manje moći. Milan Milutinović, kandidat udružene levice (SPS, JUL i Nova demokratija) zakleo se 29. decembra 1997. Prijema nije bilo. Datum inauguracije ostao je bitan, pošto je u ponoć, tačno pet godina kasnije ovom predsedniku istekao mandat. Po njegovom odlasku u Hag, prvi put u srpskoj istoriji na mestu predsednika našla se žena. predsednica parlamenta Nataša Mićić automatski je postala v. d. predsednika. Posle dve serije neuspelih predsedničkih izbora - nju je nakratko zamenio Dragan Maršićanin, a zatim je novi v. d. predsednika postao Predrag Marković, koji je 11. jula predao dužnost Borisu Tadiću. # D.B.

“Od početka nam je bilo jasno da bi Tadićeva inauguracija morala da ima dva dela”, kaže Krstić za NIN. “Osim prvog, koji je propisan protokolom i u kojem nije bilo puno prostora za intervencije - a to je polaganje zakletve - morao je, smatrali smo, da postoji i drugi. U tom drugom delu je trebalo pokazati da je ovo država koja nije do kraja lišena ozbiljnosti, koja ume da poštuje samu sebe i svoje građane i koja će, držeći do svog nivoa i značajno ga podižući, ceremoniju proglašenja predsednika izvesti onako kako se to radi u uređenom delu sveta.”

Nije bilo sukoba kreativnog tima i Protokola Nebojša Krstić demantuje vesti da je bilo sukoba između Tadićevog tima i osoblja Protokola u Predsedništvu Srbije: “Pre svega, bili su angažovani svi protokoli koji postoje u zemlji: republičko Predsedništvo, SMIP - jer je došlo četrdesetak stranih delegacija - zatim gradski protokol, i tako dalje. Ne samo da nisam primetio nikakve nesporazume, nego ne znam ni gde bi moglo da dođe do njih. Protokol je radio, da tako kažem, spoljašnje stvari - sprovođenje delegacija, raspored sedenja i slično - a mi smo osmislili sadržaj ceremonije, sam čin.”

Što se tiče polaganja zakletve, protokol predviđa da to mora biti pred poslanicima, ali ne nužno u skupštinskoj sali. Zato, kaže Krstić, nije bila opravdana primedba radikala da bi se polaganjem zakletve van skupštinske dvorane, na nekom drugom mestu, ponizili poslanici. Uz to, dodaje on, SRS verovatno nije bio pravovremeno informisan, jer je još pre primedbi koje su se iz te stranke čule, bila doneta definitivna odluka da Tadić položi zakletvu u sali Skupštine.

Drugi deo inauguracije bio je mnogo veći izazov, pošto takvi događaji kod nas, jednostavno, dosad nisu postojali; nema, dakle, protokola niti bilo kakvih pisanih dokumenata koji bi definisali “pravila igre”. Krstić kaže da se, “kao Titovo dete”, seća nekih svečanih scena iz Savezne skupštine - scena koje su mu bile uzbudljive - i da, naravno, pamti da je Slobodan Milošević jednu zakletvu polagao na istom mestu, i to, između ostalog, iz praktičnih razloga: jedino dvorana Savezne skupštine je, naime, dovoljno velika da primi sve goste koji u takvim prilikama moraju biti pozvani. No, polaganja zakletvi su sve što se dešavalo - u slučaju Milana Milutinovića mnogima čak ni to nije ostalo u memoriji - dok se na dodatne ceremonije, u slučajevima Miloševića i Milutinovića, nije ni pomišljalo.

“Zbog toga smo”, kaže Krstić, “na neki način sve to morali da izmislimo. Za nedelju dana trebalo je kreirati događaj koji je morao da ima jak simbolički naboj i organizovati ga besprekorno u tehničkom smislu. Nadamo se da će to od sada biti tradicija. Ovo nije bila inauguracija Borisa Tadića, nego predsednika Srbije. Sledeći predsednik će se možda drugačije zvati, ali inauguracija bi morala da bude zadržana.”

Kao mesto inauguracije odabrana je zgrada Predsedništva Srbije, ne samo zato što je tu radno mesto, već i zbog toga što je, kako naglašava Krstić, trebalo repromovisati i samu zgradu, inače bivši Muzej princa Pavla.

“Decenijama je ta zgrada delovala mračno, kao neka kuća duhova”, kaže Krstić. “A to je, u stvari, lepa, arhitektonski odlično rešena, svečana zgrada koja je, kao bivši muzej, puna slika i drugih umetničkih dela. I zato ju je, naprosto, trebalo oživeti: da umesto nekog kafkijanskog objekta bude, poput države same, svetlo, prijatno mesto.”

Osim što za inauguraciju predsednika Srbije dosad nije postojao protokol, problem je bio i to što država još nema svoje simbole.

“U redu, sad imamo predsednika, koji je takođe simbol države”, kaže Krstić, “ali nemamo grb, nemamo himnu, a ne znam koliko ljudi bi smelo da se zakune da imamo zastavu. Ipak, pošlo nam je za rukom da izazovemo žmarce kod ljudi koji su, uživo ili preko televizije, gledali ceremoniju. Mi obično unižavamo sopstvenu zemlju; uvek se, na primer, nađe neko ko će da zviždi važećoj himni ili nekoj drugoj svečanoj pesmi. Ovog puta bilo je drugačije. Red i pristojnost su se podrazumevali u sali u kojoj je obavljena inauguracija ali, kažem, i mnogi koji su svečanost pratili putem televizije, prepoznali su državni dignitet i ozbiljnost događaja.”

Sve pristojno, ništa skupo Mada priznaje da ne zna koliko je inauguracija Borisa Tadića koštala, Krstić tvrdi da je, u svakom slučaju, reč o skromnoj svoti. “Glamurozan događaj ne mora da bude skup”, kaže on. “Ova ceremonija to dokazuje: imate prostor koji je već opremljen - tepih, stolice, i tako dalje - vojska i policija ionako imaju svoje svečane uniforme, pa je trebalo samo malo srediti binu, postaviti svetlo i ozvučenje i, najzad, pripremiti posluženje za koktel.” Krstić kaže da su mu smešne bile spekulacije o tome da li se puno dalo na stranu kuhinju - zbog delegacija iz celog sveta - i da li je trebalo više potencirati domaću hranu jer je ustoličen predsednik Srbije: “Na koktelima, a bila su pripremljena dva, služeni su najobičniji kanapei, dakle ono što je uobičajeno za prijeme. Neko se setio da je post, pa je bilo i posne hrane. Sve je bilo toliko skromno da je komično uopšte govoriti o hrani i piću kao nekom trošku. Beograd je video neuporedivo raskošnije koktele, dok su ovi bili uklopljeni u opšti ton i atmosferu događaja: sve pristojno, a ništa skupo.”

Tome su, svakako, doprinele i dve svečane pesme - “Bože pravde” i “Vostani Serbie”; prvu je otpevala Divna LJubojević, dirigent i solista hora “Melodi”, koji se bavi pravoslavnom i vizantijskom muzikom.

“Šaper i ja poznajemo Divnu godinama”, komentariše Krstić, “i mislimo da ima jedan od najblistavijih glasova za koje znamo. Kada smo je prvi put čuli, u jednoj beogradskoj crkvi, bukvalno smo se sledili. Sada smo je pronašli u Parizu i ponudili joj da otpeva te dve pesme. Po receptu kojem su skloni mnogi režiseri - da je manje ponekad više - odlučili smo da ona peva sama, bez hora. I mislim da nismo pogrešili: Divna stvarno ima anđeoski glas i njeno pevanje je predstavljalo neke od najdirljivijih trenutaka čitave ceremonije.”

“Iako ‘Bože pravde’ nije himna”, nastavlja Krstić, “opšte je prihvaćena kao oficijelna pesma, pa smo zato smatrali da je moramo imati. Međutim, nismo hteli da prejudiciramo njen izbor za himnu, tako da smo uvrstili i ‘Vostani Serbie’. Mada, posle ovog nema sumnje da će prva pesma postati himna: na njene prve taktove svi su ustali, dok uz drugu nije stajao niko.”

Iako su se u više navrata čuli komentari da je Tadićeva inauguracija “delovala američki”, Nebojša Krstić otkriva kako je kreativnom timu reper, zapravo, bila Putinova ceremonija.

Posle Drugog svetskog rata institucija predsednika Srbije nije postojala. Najznačajnija ličnost na republičkom nivou do 1953. godine bio je predsednik Predsedništva Narodne skupštine Srbije Siniša Stanković. Zatim, najviša funkcija postaje predsednik Narodne skupštine na kojoj su se do 1974. godine smenjivali Petar Stambolić, Jovan Veselinov, Dušan Petrović, Miloš Minić i Dragoslav Marković. Sa ustavom iz 1974. ličnost broj jedan u Republici postaje predsednik Predsedništva. Prvi na toj funkciji bio je Dragoslav Marković (1974-1978). Usledili su Dobrivoje Vidić (1978-1982), Nikola LJubičić (1982-1984), Dušan Čkrebić (1984 - 1986), Ivan Stambolić (1986-1987), Petar Gračanin (1987-1989) i LJubiša Igić, v.d. od marta do maja 1989. Poslednji na toj funkciji, od maja 1989. do januara 1991. godine bio je Slobodan Milošević. Ustavom iz 1990. godine uvedena je funkcija predsednika Srbije...

“Naravno, imali smo u vidu američke inauguracije, jer oni su zaista majstori za te stvari; međutim, najviše smo se ugledali na ono što je uradio Putinov tim. Namera nam je bila da sve ima simboličku težinu i emotivnu dimenziju. Mislim da smo u ljudima uspeli da probudimo ponos, ali ne onaj jeftin nego pravi, istinski. Mnogi su bili dirnuti. To pouzdano znam, jer mi je u dosta navrata kazano da su ljudi čak i zaplakali videvši Tadića kako je, u zaista svečanom ambijentu, poljubio zastavu.”

U Bosni nisu podelili ovu dirnutost: odande su stigle oštre pritužbe zbog toga što se datum inauguracije Borisa Tadića poklopio sa godišnjicom masakra u Srebrenici. Nebojša Krstić priznaje da to niko iz Tadićeve okoline nije na vreme uočio i da je do poklapanja datuma došlo sasvim slučajno.

“Nismo bili u obavezi da odaberemo neki određeni datum, jer to nigde nije regulisano nikakvim zakonom”, kaže on. “Želeli smo da bude nedelja, kako bi se izbegao saobraćajni kolaps. Dolazak stranih delegacija podrazumevao je visok nivo obezbeđenja, a poslednja nam je namera bila da građani budu tog dana maltretirani. Osim toga, nedelja je pružala najviše šansi da strani zvaničnici uspeju, uprkos kratkom roku, da uvrste dolazak u svoju agendu. Zbog brige o tome, za trenutak je ispušten širi kontekst. Na kraju krajeva, Tadić je i u govoru pohvalio hrabar i ljudski gest rukovodstva Republike Srpske kojim je prihvaćena odgovornost za Srebrenicu.”

Naposletku, upitan koji je najveći kompliment među mnogima koje je Tadićev tim dobio što od naših ljudi, što od stranaca, Krstić kratko kaže: “To što mnogi nisu znali da dosad nije postojao protokol za ovakav događaj. Neki čak nisu ni poverovali da smo celu stvar osmislili za nekoliko dana, nego su bili sigurni da smo se pridržavali odavno utvrđene procedure.”

Ivan Ivačković