Basna o trutu i reformisti

Šta je to: u istoj sali sede ljudi koji nemaju mobilni, ne voze kola, i ne gledaju na sat?

- To je Glavni odbor DSS-a!

Ovu dosetku čuo sam negde početkom 2001. godine, od osobe koja pripada svetu političkog marketinga. Kada se u nedelju, 18. jula 2004. ponovo bude sastao Glavni odbor DSS-a, ova pošalica teško da će se moći primeniti. Verovatno će svi prisutni imati mobilne telefone, mnogi će doći u lepim, ličnim ili službenim kolima, a i na sat će većina dosta često pogledavati - ako ni zbog čega drugog, a ono zbog vrućine. Ali, koliko će DSS tada uistinu biti druga partija u odnosu na DSS od pre tri godine?

Pogledajmo druge naše glavne stranke i videćemo koliko su se one, u međuvremenu, suštinski promenile. DS, SRS, SPS, danas i 2001. to kao da su različite partije. Iz svih ćete čuti istu priču - mi smo ostali isti, duh naših predsednika je i dalje među nama, bla, bla. Ali, te stranke su se gotovo pred našim očima preobrazile, a njihova promena još traje. Ni u jednoj više ne postoji vođa - apsolutni autoritet, unutarstranački život se uzburkao i živnuo, temeljna stranačka ideologija je rasklimatana i relativizovana. To su sve manje stranke-svite, dvorske partije, ili vojnički organizovani sledbenici harizmatskog vođe. To su sada sve više konfederacije interesnih grupacija upletenih u lokalne strukture moći, mašine za osvajanje i držanje vlasti kojima su vođa i ideologija samo upotrebna sredstva, nikako ne i neupitni ciljevi.

Ali, to nije slučaj sa DSS-om. To je stranka koja se zbilja nije suštinski promenila. U strukturalnom smislu, DSS iz 2004. zapravo je DSS iz 1997. godine - samo više puta uvećan. Ta 1997. godina, u stranačkoj kulturi DSS-a uzima se kao nulto vreme. Tada je u materijalnom smislu dotaknuto dno, pa je administracija slata na neplaćeni odmor, a partijska kola prodavana da se stranka ne bi ugasila. Danas, DSS više nema tih problema. Ali, u članstvu i novcu bogatiji DSS iz 2004. godine, kao da nije bitno drugačiji od DSS-a iz 1997. godine. Struktura moći i važnost vođe i ideologije - dakle, noseći duh same stranke - ostali su isti.

To samo po sebi ne mora biti ništa loše. DSS ima dobrog vođu i važnu ideologiju. Koštunica je dvostruki heroj srpske tranzicije - ma šta o tome pričao klub njegovih mrzitelja zvani “Peščanik”. Najpre, samo je Koštunica mogao da pobedi Miloševića na predsedničkim izborima 2000. I drugo, bez njega i njegovog toliko ismevanog legalizma, u Srbiji bi danas i dalje vladali ideološki i politički komesari tipa Čede Jovanovića ili Biljane Kovačević-Vučo. Takođe, ideologija DSS-a koja podrazumeva dosledno pridržavanje demokratskih načela, elementarno rodoljublje i razboritu skepsu kada su u pitanju sva moguća brzanja, takva ideologija, dakle, predstavlja uravnotežavajući i otrežnjavajući činilac u našem političkom životu. Ta razumno konzervativna ideologija je i omogućila DSS-u da stekne onu tihu naklonost šireg kruga akademske i kulturne inteligencije u Srbiji zahvaljujući kojoj je ova stranka i preživela godine medijske izopštenosti i neprijateljstva dominantno “reformske” javnosti (2001-2003).

Ipak, samo dobar vođa i važna ideologija nisu više dovoljni za politički uspeh neke stranke u Srbiji. DSS je glavninu političkog kapitala stekao najpre kao svojevrsni moralni i politički svetionik u mraku jednog autoritarnog režima. U godinama nakon petooktobarskog prevrata, taj kapital je uvećan zahvaljujući ličnoj čestitosti i političkoj umerenosti stranačkog vođstva. Ali danas u Srbiji, malo ko više mari za svetionike iz devedesetih. A i čestitih i umerenih političara u Srbiji sve je više - jedan takav upravo je postao predsednik Republike. Otuda je zavaravanje ako neko misli da su čestitost i umerenost nadalje dovoljni da se na izborima uzme milion glasova. Potrebno je još nešto, ono što već imaju glavne konkurentske stranke, a DSS još uvek nije stekao. To je organizacijska moć ili moć stranke kao organizacije.

Dve stvari sačinjavaju dobru stranku. Prva su valjani ljudi. Kada danas razgovarate sa mlađim i obrazovanijim kadrovima u DSS-u, oni će vam se često požaliti da ne mogu da dišu od “prvoboraca”. To su aktivisti i rukovodioci koji su u stranci od njenog osnivanja. NJihov glavni, i često jedini društveni kapital bio je da su “u DSS-u od devedesetih”. Oni su iskoristili poslepetooktobarsku galamu, koju su preventivno podigle suparničke stranke, o tome kako je DSS navodno nabrekao od novog članstva. To nije bilo ništa više istinito za DSS nego za bilo koju drugu stranku iz pobedničkog DOS-a. Ipak, samo u DSS-u uveden je višestruki filter za nove članove. Oni su morali da prođu preispitivanja od izvršnog odbora opštine prijema, pa sve do same beogradske centrale. “Čim neko ima fakultetsku diplomu znam da je velika šansa da će biti odbijen”, bio je, prema rečima mog bivšeg studenta, glavni rezultat ovakve višestruke selekcije.

I pored ovakvog odabira, DSS je nakon 5. oktobra dovoljno narastao i dobio dovoljno dobrih ljudi. Još jedan stereotip koji su u javnosti smišljeno stvorili naši reformisti jeste da “DSS nema kadrove”. To je netačno, ili bar nije ništa više tačno za DSS koliko i za bilo koju drugu veliku stranku. Lično sam u DSS-u upoznao ljude koji su ostavljali izvanredan utisak po svojim sposobnostima, ili obrazovanju. Ali, ono što je problem sa DSS kadrovima jeste njihova upotrebljenost. Većina mlađih i ambicioznijih ljudi kao da je primljena samo zato da bi se nakitio izveštaj o jačanju opštinskih odbora stranke. A onda su gurnuti u stranu i tamo ostali napušteni i neiskorišćeni. I to nije bilo samo zbog stvorenog interesnog bloka srednjih i viših “prvoboraca” protiv mladih i sposobnih. To je bilo zbog preovlađujućeg duha organizacije.

A upravo je duh organizacije, pored kadrova, onaj drugi valjani sastojak uspešne stranke. Đinđić je u DS-u stvorio jedan takav duh. On je uveo takmičenje između mesnih rukovodilaca za pozicije u stranci. Podsticao je bespoštednost u tim nadmetanjima, ali je, ujedno, uveo i objektivno merljive kriterijume uspeha. To su bili uvećanje brojnosti članstva i uvećanje broja glasova na izborima. Đinđić je otišao, a DS je ostao da deluje kao dobro uigrana konfederacija lokalnih moćnika, koji se surovo međusobno bore za prevlast u stranci, ali na način koji nesumnjivo donosi krajnju korist stranci kao organizaciji.

Koštunica nije bio takav tip lidera i organizatora. On se gadio unutarstranačkih borbi, svađa i trzavica - osim ako nisu bile “načelne”, tj. ideološke. A one u strankama gotovo da to nikada nisu. Koštunica se gadio i bilo kakvog unutarstranačkog inžinjeringa - veštačkog stvaranja duha ili odnosa među rukovodstvom koji već u stranci ne postoje. Puštao je da stranka na “prirodan” način živi, da spontano raste i da se razvija - po čemu, doslovno uzeto, u Srbiji i nema većeg liberala od Koštunice. I on se, naravno, s vremena na vreme morao ozbiljno umešati u stranačke poslove. Ali, samo onda kada je na to bio prinuđen, samo onda kada ga neka velika svađa ili neka velika odluka (oko koje se stranka delila) ne bi na to prisilila.

Rezultat takvog Koštuničinog delovanja bila je osobena atmosfera stvorena u stranačkom rukovodstvu. Kako međusobna konkurencija nije sistemski podsticana, u stranci je stvoren interesni blok statusa kvo koji je otežavao funkcionalnu cirkulaciju partijske elite. S druge strane, sporovi i neslaganja unutar stranke nisu rešavani preko standardnog samoregulativnog mehanizmna, kakav je Đinđić uveo u DS. Oni su rešavani na čist deus ex machina način. Kada bi, naime, sukob ugrozio funkcionisanje partije, Koštunica bi jednostavno prednost dao određenoj strani u sukobu. Pri tome se klonio da se ona druga strana ne oseti odveć poraženom, pružajući im nadu da će se možda već u sledećem izvlačenju vratiti u prvi plan. (Baš taj izraz - “izvlačenje”, često sam imao prilike da čujem od ljudi iz DSS-a kao opis onoga što se u drugim strankama naziva “odlučivanjem”, “glasanjem” ili “izborima”).

I tako, kada funkcioneri DSS-a novinarima uglas saopštavaju da je “DSS jedinstven”, to uopšte nije sasvim daleko od istine. Ali, DSS je jedinstven na jedan pomalo pogrešan i nefunkcionalan način. On je jedinstven u svojevrsnoj neorganizaciji, ne-ambicioznosti, nepreduzimljivosti svojih rukovodstava. On je jedinstven u njihovom bekstvu od odgovornosti, u prepuštanju svake veće odluke “šefu”. Šef, naravno, nije sveznajući i bilo je samo pitanje vremena kada će stranački brod da udari u neku podvodnu stenu. U stenu koju kapetan nije video, a niko od posade se nije potrudio da mu je prijavi.

Tako se i zbio brodolom DSS-a na nedavnim predsedničkim izborima. Maršićanin je bio ličan Koštuničin izbor - inače, ne sasvim pogrešan ako se posmatra iz ugla kandidatovih spoljnih performansi (tj. ako se gleda sa kapetanovog komandnog mosta). Drugi čovek stranke, iskusan političar, čistih ruku, dovoljno poznat, kooperativan u odnosu na stranačku hijerarhiju moći - sve su to bile osobine koje su Maršićanina preporučivale kod Koštunice. Ali, da je stranka zbilja birala, da kandidat nije “izvučen”, DSS nikada ne bi odabrao Maršićanina. I pored svih performansi, Maršićanin u stranci nije uživao popularnost. Pomalo hladan i krut, on kod ljudi nije proizvodio emocije. A kad tako nije bilo ni među pristalicama DSS-a, kako se moglo očekivati da Maršićanin postane omiljen među stranački neopredeljenim biračima?

Upravo to je bila ona podvodna stena koju je, valjda, videla cela posada, čak i “mali od palube”. Ali ne i kapetan, strateški zagledan u daleki horizont. Da se Koštunica, kao svojevremeno Halun-al-Rašid, onog dana kada je objavio Maršićaninovu kandidaturu, umešao među svoje stranačke podanike, mogao je da čuje uglavnom začuđeno coktanje (“c-c-c”). Ili, kod onih smelijih, čak i gunđanje: “Maršićanin možda i može da bude predsednik, ali neka niko ne misli da ću ja ozbiljno da mu služim u kampanji.” A da sazna kako Maršićanin ni u DSS-u ne prolazi, Koštunica uopšte nije morao da se prerušava. Valjalo je samo da sazove Glavni odbor. I da mu ostavi da istinski odlučuje.

U tom smislu se može reći da je DSS danas na prekretnici. Ako hoće da ostane velika stranka, njegova rukovodstva moraju da se pokrenu. Odgovornost i konkurencija, to i za DSS mora biti formula uspeha. Ali pokretanje rukovodstva baš u DSS-u neće biti lako. DSS je konzervativna stranka, a sada se od nje traži da pristupi dubokim promenama sopstvenog bića. Koštunica organski ne podnosi da se bakće oko organizacije, a sada se od njega očekuje da organizaciono preobrazi stranku i promeni joj krvnu sliku. I ako bi se neki politički realista morao kladiti, mislim da bi pre novac stavio da će DSS nastaviti da taljiga kao i dosad, nego što će uložiti značajniji napor da se promeni.

To će svakako biti šteta. I za stranku, i za Srbiju. U političkom prostoru, DSS drži važnu centralnu poziciju. Na toj poziciji je, po pravilu, najviše birača. Zato je ona i napadnuta, sleva, od strane DS-a, i zdesna, od strane SRS-a. I taj napad, sudeći po proteklim predsedničkim izborima, nije bio neuspešan. Ako se DSS ne trgne, lako je moguće da se krunjenje njegovog biračkog tela nastavi. Svakako da DS i SRS neće stati. Trudiće se da svoju politiku što više umere i tako nastave napredovanje ka centru - sve dok se trajno ne sastave negde na simetrali političkog prostora. To, naravno, neće biti ni lako, ni brzo. Stoga ni DSS-u ne preti opasnost da u skorije vreme nestane. I sa preostalih 200 do 300 hiljada glasova on će svakako nastaviti da bude važan činilac u srpskoj politici. Zahvaljujući tzv. koalicionom kapacitetu, DSS može još jedno vreme da daje parlamentarnu većinu za obrazovanje vlade drugim, uspešnijim strankama - kao što su radili Genšerovi liberali. Ni to nije sasvim rđav položaj. Ali, iz takvog položaja, Koštunica može biti jedino ministar pravde - ne i premijer, ne i neko ko sastavlja vladu.

S druge strane, organizaciono buđenje stranke donelo bi najviše koristi upravo ljudima iz same partije. Jednom sam već napisao da jak DSS, zahvaljujući svom središnjem političkom položaju, može biti ono što je nekada bila italijanska Demohrišćanska partija - višedecenijski hegemon u svim vladama. To sa sobom donosi ne jedno ministarstvo (rezervisano za šefa stranke) nego desetinu ministarstava, i to kroz čitave desetine godina! Zbilja golem plen, plen zbog kog se valja potruditi. Jer, da biste postali kao demohrišćani, morate da iz izbora u izbor osvajate nekih 25 odsto glasova. A to može samo jaka i vredna stranka - ona koja nagrađuje rezultate i zato podstiče akcije poput “od vrata do vrata”, ili “siguran glas”.

Jedna osoba, opet iz političkog marketinga, klela mi se kako je visokom funkcioneru DSS-a i šefu izbornog štaba na predsedničkim izborima 2002. godine (trka Koštunica-Labus) predložila kampanju za povećanje izlaznosti po sistemu “od vrata do vrata”. Na to joj je on cinično odbrusio “A da nećete slučajno i od prozora do prozora?”. NJega je, naravno, mrzelo da se time bakće, a i drugi funkcioneri u DSS-u nisu želeli dodatni posao. Iako je tog 13. oktobra 2002. Koštunica dobio 1.991.947 glasova - milion više od Labusa i 300 hiljada više nego što je ove godine osvojio Tadić - on nije postao predsednik Republike. Da bi izbori uspeli, nedostajalo je 297.268 birača koji su glasali - svejedno za koga. Svako ko iole zna politički marketing reći će vam da se tih 300 hiljada birača - makar i Labusovih - najsigurnije moglo izvući na birališta upravo akcijom “od vrata do vrata”. I danas u predsedničkom dvoru na Andrićevom vencu ne bi sedeo Boris Tadić. Sedeo bi Vojislav Koštunica.

Suprotan primer dolazi nam sa proteklih predsedničkih izbora. Moj otac je potpisom, na ulici, podržao kandidaturu Borisa Tadića. Na dan prvog kruga glasanja, 13. juna, mlađa ženska osoba iz DS-a četiri puta ga je zvala na kućni telefon. Sve dok nije izašao i glasao. Isto se ponovilo i četrnaest dana docnije. Takva akcija u političkom marketingu zove se “siguran glas”. Tih dana, na desetine hiljada “sigurnih glasova” iz DS-a je zvano telefonom, ili su im poslate SMS poruke, ili je kontaktirano na druge načine. Možda se upravo u tim “sigurnim glasovima” krije onih 250 hiljada glasova više, koliko je Tadić osvojio u odnosu na Nikolića. I možda se upravo u tim glasovima krije tajna Tadićeve pobede.

Znate li šta je bilo sa onim funkcionerom DSS-a, šefom izbornog štaba, nakon neuspeha 2002? Ništa. Ostao je gde jeste, i nastavio da vodi i naredne kampanje DSS-a. A sada, možete li da zamislite nekoga iz DS-a ko na predlog da se izvede akcija “siguran glas” odgovara - “A da nećete slučajno i akciju sigurni jecaj”? I možete li da zamislite da on posle izbornog neuspeha ostane u DS-u na bilo kom mestu koje ima veze sa izborima? Pri tom, njega ne bi morao da dramatično smenjuje stranački šef. Zahvaljujući sistemskoj konkurenciji u rukovodstvu, drugi i sposobniji kadrovi njega bi jednostavno izgurali na neku manje bitnu poziciju. A na njegovo mesto došao bi čovek čija je ekipa okrenula najviše telefona i dovela najviše “sigurnih glasova” na birališta.

Eto to je izbor pred kojim je danas DSS - veliki plen uz mnogo rada, ili mala dobit uz nikakav rad. Postoji jedno pravilo koje kaže da se gubitnici obično nesvesno poistovećuju sa rđavim stereotipom koji su o njima proizveli njihovi neprijatelji. Veljko Bulajić je četnike prikazivao kao umašćene, bradate koljače. Stoga su društveni marginalci, s kraja osamdesetih i početka devedesetih, koji su želeli da izigravaju četnike, počeli tako da se nose. Naši su “reformisti” o DSS-u stvorili stereotip kao o stranci “lenština i trutova”. Da li je moguće da će pravilo o gubitničkom prihvatanju stereotipa i u ovom slučaju biti potvrđeno? Da li je moguće da će DSS, u izboru sa početka ovog pasusa, odabrati upravo - drugu mogućnost?