Igre, bogovi i goli sportisti

Poslednji, peti dan je bio posvećen proglašenju pobednika u predvorju Zevsovog hrama. Prethodno bi dečak iz u7gledne porodice, čiji su roditelji obavezno bili živi, zlatnim nožem isekao grane divlje masline koja se nalazila u blizini hrama. Pričalo se da je tu divlju maslinu zasadio Herakle. Venac je bio ispleten u Herinom hramu i uručen pobednicima od strane sudija ispred Zevsovog hrama. Neki istorijski izvori govore da su pobednički venci uručivani neposredno posle proglašenja pobednika. Prvi pobednik koji je dobio venac bio je Daikle iz Mesine na sedmim Igrama.

Gledaoci su ushićeno pozdravljali olimpijskog pobednika i zasipali ga cvećem. U tim trenucima on bi doživljavao “božansko uspeće”, kako njegovo stanje opisuje pesnik Pindar.

Pored imena pobednika, govornici su oglašavali i grad-državu kojoj je pripadao. Tako, svi građani te države prisutni na Igrama osećali su se pobednicima. Konačno, svi zvaničnici Igara odlazili su na svečanu gozbu. Olimpijom bi se tada razlegla pesma, smeh i radost.

BOŽANSKA SLAVA POBEDNIKA Popularnost svih pobednika Igara u Olimpiji bila je ogromna. Neki su bili toliko poznati da su se njihovi podvizi prepričavali dugo još i posle njihove smrti.

Posle pobede u Olimpiji organizovan je svečani doček u gradu za koji je nastupao sportista. U kolima tetraprega pobednik iz Olimpije se kretao prema gradskom trgu gde su ga pozdravljali sugrađani. Sledilo je novo veliko slavlje i gozba.

Olimpijski pobednici imali su pravo da njihova statua bude postavljena u prostoru Svetog Altisa i u gradu-državi iz koje su poticali. Od preko 4 000 pobednika Igara u Olimpiji, sačuvana su imena 921. U početku su gotovo svi pobednici bili aristokratskog porekla, ali kasnije su se među slavljenicima našli i zemljoradnici, pastiri i drugi građani.

ŠAMPIONI ANTIKE Najuspešniji olimpijski pobednik svih vremena bio je čuveni Leonida sa Rodosa. On je od 164. do 152. godine pre Hrista osvojio ukupno 12 venaca. Pobeđivao je suvereno u trkama na jedan stadion, diavlosu (dva stadiona), kao i u trkama pod punom ratnom opremom. Niko se u Olimpiji nije približio Leonidi po uspesima koji su utoliko značajniji, jer je u tim disciplinama bila i najveća konkurencija. Na modernim Olimpijskim igrama samo je Karl Luis uspeo da dva puta uzastopno pobedi na najkraćim trkama (u Los Anđelesu, 1984. i Seulu 1988. godine).

Ipak, najslavniji bio je od svih pobednika iz Olimpije, Dijagora, prvak u pesničenju na 79. igrama, takođe sa ostrva Rodos. Priče kažu da je bio visok oko 220 cm, kršan, da je bio prijatan i ljubazan u susretima sa sugrađanima i čuven po svom uspravnom stavu u borbi. Nije dopuštao protivnicima da mu priđu. Nije zabeleženo da je poražen u borbama.

Ali, koliko god da su mu pobede pričinjavale zadovoljstvo, još više je bio ponosan na uspehe svojih sinova. Sva trojica, Damaget, Akusilaj i Doriej išli su očevim putem i pobeđivali na Igrama. Kasnije su i Dijagorini unuci, sinovi njegovih kćeri, nastavili porodičnu tradiciju. U legendu je ušla njegova ćerka Kalipatira. Bila je jedina žena koja je uspela da posmatra Igre u Olimpiji prerušena u trenera svog sina Pisiroda.

Sreća i slava nisu pratili Dijagoru samo u životu. Širom Grčke se govorilo da niko kao on nije doživeo časniju smrt.

Već star, Dijagora je na 83. igrama posmatrao sa počasnog mesta svoje sinove Damageta i Akusilaja. Oni su se borili i pobeđivali na Igrama. Kada su im sudije stavljale vence na glave, uzbuđeni Dijagora nije mogao da sakrije suze. Sinovi, videvši ga uplakanog, potrčali su do mesta na kome je sedeo i uzeli ga u ruke. Stavili su svoje pobedničke vence na njegovu sedu glavu i tako noseći ga trčali pobednički krug pred razdraganim gledalištem. U tom trenutku prolomio se prodoran glas stadionom:

“Dijagora, umri sada! Popeo si se toliko visoko da ti ne preostaje ništa drugo nego da se uspneš na Olimp.”

Dijagora tada pognu glavu i ispusti poslednji dah. Dva sina su nosila mrtvog oca sa dva pobednička venca na glavi, dok su gledaoci uzbuđeno aplaudirali i plakali.

Kažu da je to bila najlepša smrt ikad viđena u antičkoj Grčkoj. Mnogi su kasnije pričali da glas koji se čuo pre Dijagorine smrti nije bio glas gledaoca, već nekog od bogova sa Olimpa.

Pesnik Pindar, nadahnut životom velikog sportiste, napisao je jednu od svojih najlepših poema i posvetio je Dijagori. Statue Dijagore i tri njegova sina godinama su krasile Sveti Altis.

Šestostruki olimpijski pobednik u rvanju Milon iz Krotona još za života je postao legenda antičkog sveta. Učenik Pitagorin, još od najranije mladosti iskazivao je osobine dostojne velikih sportista.

Legenda govori: Jednom prilikom, dok je slavni filozof i matematičar držao predavanja, usled zemljotresa se odronio stub koji je podupirao tavanicu prostorije. Milon, koji je već godinama dizao tegove, hrabro je prihvatio plafon za jedan tren i na taj način spasao Pitagoru i učenike sigurne smrti.

Slavni rvač je bio pobednik na Igrama od 540. do 516. godine pre Hrista. Priče o njegovoj snazi i veštini bile su brojne.

Bronzanu statuu najvećeg rvača svih vremena koju je uradio njegov sugrađanin Dameas, iz Krotona u Olimpiju preneo je lično Milon, noseći je na leđima. Na njoj su bili uklesani stihovi pesnika Simonida:

“Ovo je statua Milona, najboljeg među najboljima. Sedam puta je bio pobednik, ne pokleknuvši nijednom.”

Takav olimpijski pobednik doživeo je strašnu smrt. Naišavši na oboreno drvo, pokušao je da ga golim rukama rascepi. Tom prilikom, klinovi koje su drvoseče postavile, pod pritiskom stabla završe mu se u ruke. Milona su, tako nemoćnog, rastrgli vukovi.

Francuski vajar iz 16. veka Pjer Pize svoju skulpturu “Milon Krotonjanin” posvetio je velikom pobedniku iz Olimpije.

Da olimpijskim pobednicima pored snage nije nedostajalo ni mudrosti ni lukavstva dokazuje slučaj Anaksimena, ponosa grada-države Lampsake.

Kada je Aleksandar Veliki, poznat po svojoj prekosti, jednom posumnjao da Lampsaka pomaže Pisu sa kojom su Makedonci bili u sukobu, počeo je da im preti. Da bi ga smirili, vladari Lampsake odlučili su da mu pošalju na razgovor Anaksimena, koji je kao olimpijski pobednik bio poznat širom Grčke. Ta vest, međutim, još više rasrdi Aleksandra i on poče da se kune da će učiniti sve suprotno od onoga što mu kaže Anaksimen. Zakletvu je izgovorio toliko glasno da je sve to nekim putem došlo i do Anaksimena. Brzo razmišljajući, Anaksimen izađe pred Aleksandra i reče:

“Molim vas, razorite Lampsaku! Pobijte muškarce, a žene i decu prodajte u roblje.”

Setivši se date zakletve i razumevši Anaksimenovo lukavstvo, Aleksandar je prestao da razmišlja o odmazdi prema Lampsaki.

Poznat je slučaj čuvenog sprintera Astila iz Krotona. Posle pobede na 73. igrama 488. godine pre Hrista, postao je heroj u svojoj državi. Međutim, privučen poklonima i priznanjima sirakuškog tirana Jerona, prihvatio je njegovu ponudu da na sledećim Igrama učestvuje kao sportista Sirakuze. Saznavši za to, razgnevljeni građani Krotona demolirali su Astilovu kuću i pretvorili je u tamnicu, a statuu sportiste srušili.

Uprkos svemu, Astil je postao još tri puta olimpijski pobednik. Platon ga je isticao kao primer sportiste sa takmičarskim duhom, koji je izbegavao sva iskušenja slatkog života.

Posve različita, bila je sudbina Ebota iz Dima, pobednika u trci na jedan stadion na 6. igrama. NJemu sugrađani nisu odali nikakve posebne počasti, zbog čega ih je on prokleo da nikada više neće iznedriti olimpijskog pobednika. Tek posle gotovo tri veka, pošto se njegova kletva obistinila, građani Dima su se obratili proročištu u Delfima pitanjem zašto nemaju toliko godina pobednika u Olimpiji. Po savetu, podigli su statuu Ebotu i ubrzo je njihov sportista pobedio u trci. Odtad su svi pobednici iz te države dobijene vence iz zahvalnosti polagali ispred statue atlete. Ispod nje je pisalo:

“Ebot je pobedom na Igrama načinio svoju državu slavnom”.

Najčuveniji pankratista bio je, bez sumnje, Polidam iz Tesalije, pobednik na 93. igrama. Pričalo se da je u Trakiji golim rukama u borbi uspeo da zadavi razjarenog lava. NJegova slava nadilazila je granice grčkog sveta i stigla čak do daleke Persije. Persijski kralj Darije, želeći da se uveri u neverovatne priče o Polidamovoj snazi, pozvao ga je na svoj dvor. Prvo ga je bogato darivao a onda mu ponudio da se oproba u borbi sa tri člana njegove garde, koji su nazivani u Persiji “besmrtnicima”. Polidam je imao samo zašiljeni štap u rukama, dok su kraljevi gardisti nosili oružje. Olimpijski pobednik prihvatio je i tu borbu. Da bi iz nje izašao kao pobednik morao je da usmrti svoje protivnike.

Nažalost, idol Tesalije završio je tragično, ali na način koji dolikuje olimpijskom pobedniku. Našavši se jednom prilikom sa svojim prijateljima u pećini, počelo je iznenada da se odronjava stenje sa vrha prema ulazu u pećinu. Tog trenutka, Polidam je svojim snažnim rukama zaustavio stenje i omogućio prijateljima da izađu iz pećine. Međutim, nije uspeo da se odupre novom odronu, pa je sam ostao zatrpan u pećini. Bio je to prvi poraz sportiste u neravnopravnoj borbi.

ŽENE I IGRE Ženama nije bilo dopušteno prisustvo u Olimpiji za vreme Igara, ni kao učesnicama ni kao posmatračima. Za prekršaj ovog zakona bila je zaprećena strašna kazna - strmoglavljivanje sa obližnje visoke stene. Da li je razlog ovakvog odnosa prema prisustvu žena bio strah od mogućeg poraza (mitska Atalanta je sa lakoćom pobeđivala u trkama) ili neki drugi, ostala je zagonetka koja zadire u večnu temu o odnosima dva pola. Jedina žena koja je zvanično prisustvovala Igrama bila je sveštenica-izaslanica boginje plodnosti Demetre. Ona je Igre na Stadionu posmatrala sa počasnog mesta sa suprotne strane od sudijske lože.

Jedna od retkih žena koja je pokušala da prekrši ovako strog zakon bila je Kalipatira. Rečeno je da je pripadala čuvenoj porodici s Rodosa koja je dala tri generacije olimpijskih pobednika. NJen je otac bio legendarni Dijagora, najslavniji pobednik Igara. Putevima svojih predaka je išao i Kalipatirin sin Pisirod. Ne mogavši da odoli iskušenju da posmatra sina za vreme trajanja Igara, Kalipatira se prerušila u trenera i na taj način mu davala podršku sve do njegove pobede. U trenucima velikog slavlja, Kalipatiri se smakla odeća. Svi koji su gledali u njenu nagost shvatili su prevaru. Na suđenju koje je usledilo, Kalipatiri je oproštena smrtna kazna za prekršaj, jer je uzeta u obzir slavna tradicija njene porodice.

I pored ovako strogih zakona, žene su mogle biti pobednice na Igrama, ali samo kao vlasnice pobedničkih konja. Pobednici konjičkih trka nisu bili vozači i jahači, već odgajivači konja. Na postolju pobedničke statue pronađene u Olimpiji zapisano je:

“Kraljevi Sparte bili su moji očevi i braća, ali kako sam svojim kolima i olujnim konjima ja, Kiniska osvojila nagradu, postavljam svoj lik ovde i ponosno objavljujem da sam od svih grčkih žena prva ponela venac.

Radi se o Kiniskoj, kćeri spartanskog kralja Arhidama i sestri Agesilajevoj, koja je verovatno postigla pobede između 396. i 392. godine pre Hrista.

Plutarh je tumačio ovaj uspeh Kiniske kao rezultat želje njenog brata Agesilaja da pokaže da je uspeh vlasnika koji je dobijao venac na konjičkim trkama više rezultat bogatstva nego veštine. Zato je nagovorio svoju sestru da učestvuje na Igrama kao vlasnica konja i da se tako naruga tom pravilu.

Žene su, ipak, imale svoje takmičenje u Olimpiji. Verovatno svake treće ili pete godine priređivana su pored Herinog hrama takmičenja u trčanju za 16 devica iz Elide. Igre su se nazivale Herije, i na njima su devojke trčale raspletenih kosa u kratkim tunikama koje su otkrivale ženstvenost. Dužina staze bila je 500 olimpijskih stopa, dakle bila je nešto kraća od trke na jedan stadion. Kao i na muškim Igrama pobednice su dobijale venac ispleten od grana divlje masline. Herije nisu imale nikakve veze sa Olimpijskim igrama.

OLIMPIJSKI DUH Za antičke Grke telo je bilo hram ljudske duše, pa je zahtevalo posebnu pažnju. Razvijanjem tela, smatrali su da se oplemenjuju i unutrašnje osobine čoveka - moral, karakter, samouverenost, postojanost i smirenoumlje.

Još je Pitagora uočavao da je pravilan odnos između telesne vežbe, ishrane i odmora najvažniji za razvoj pojedinca.

Platon i Aristotel su preporučivali da vežbanje tela kod omladine prethodi duhovnom usavršavanju. Platon je čak podučavao da se sa sportom (streljaštvom, bacanjem koplja i jahanjem) počne od šeste godine, da se sa pisanjem krene od desete, a da se vežbanje muzike (lire) uvede od trinaeste godine dečijeg uzrasta. Kasnije bi, po njemu, muzika i sport morali da se uče i vežbaju paralelno da bi se dosegla psihička i telesna harmonija. Književnost, muzika i sport činili su tri osnovna elementa obrazovanja omladine u staroj Grčkoj.

Diogen iz Sinda je govorio:

“Vežbanje je dvostruko - jedno je duševno a drugo telesno. Kada se ono upražnjava bez prekida stvara se način mišljenja koji otvara put delima vrline. Jedno je nepotpuno bez drugog, jer dobro osećanje i snaga spadaju podjednako među zahteve kako duše tako i tela”.

Igre u Olimpiji su bile religiozni i sportski događaj u slavu bogova i čovekovih vrlina. Obredi žrtvovanja životinja su imali direktnu vezu sa bogovima isto onoliko koliko su olimpijski pobednici bili blagosiljani sa Olimpa. Samo takmičenje bilo je jedna vrsta molitve i za učesnike i za gledaoce.

Negovalo se poštovanje protivnika koji je bio inspiracija za treninge i takmičenja. U rimskim vremenima Igre su postale surovije i dobrim delom izgubile su viteške osobine.

U osnovi velikih napora sportista bila je nagonska želja za takmičenjem i isticanjem.

Drugi narodi su im se čudili i zazirali od njih:

“Kakvi su to ljudi koji se ne takmiče za zlato i novac, već za maslinovu granu?”

Nisu razumevali da je želja za slavom i isticanjem, čemu su težili takmičari, jedan od najsnažnijih pokretača čoveka.

Da su ti nagoni često bili presudni za postizanje rezultata sportista znali su sami Grci, posebno treneri koji su pripremali takmičare. Tako je trener Promaha iz Peline saznao da je poznati pankratista zaljubljen u devojku iz rodnog grada. Neposredno pred borbu svog učenika sa favoritom Polidamadom, slagao ga je da mu je devojka poručila “da ga ne smatra dostojnim njene ljubavi ukoliko ne pobedi na Igrama”. Nije moglo biti jačeg stimulansa za Promaha od reči koje je čuo. Pobedio je slavnog protivnika i postao pobednik na 94. igrama, a njegove statue su krasile Olimpiju i Pelinu.

Vrednosti kojima je težio pojedinac - učesnik Igara bile su utkane i u temelje društva. Tolerancija, dijalog, prihvatanje kritičkog duha i želja za nadmetanjem građana uz poštovanje strogih zakona bile su osnove grčke demokratije na kojima se vaspitavala omladina. Stoga je bilo potrebno da se na Igrama okupi što više najuticajnijih ljudi toga vremena. Platon je pisao:

“Na te obrede žrtvovanja i takmičenja u čast bogova treba slati što više uglednih, umnih ljudi da se na miroljubivim sretanjima dogovore o odnosima svojih država, pribavljajući im tako slavu koja će moći da se meri sa slavom u ratu.”

Sledeći takve principe, Igre u Olimpiji su se održale više od 11 vekova (293 olimpijska ciklusa).