Igre ponovo kod kuće

Danilo Ikodinović, vaterpolista, reprezentativac SCG, zazvučao je skoro rezignirano pre nego što je otputovao u Atinu, ali ne zbog loših šansi u bazenu: “Bilo je krajnje vreme da se promeni ova himna. Nažalost, i ta nova kompilacija će uskoro morati da se menja, jer će se i ova zemlja raspasti.” A u nedeljama pred početak 28. letnje olimpijade, na sportskim stranama dnevnih novina, prebrojavanje; kako će izgledati srpska a kako crnogorska košarkaška, vaterpolo, fudbalska reprezentacija, kad se zajednička zemlja, je l’ te, raspadne. U Atinu, pak, poslate su note za dve himne, “Hej, Sloveni” i još bezimenu kompilaciju “Bože pravde” i “Oj, svijetla majska zoro”, a pojavio se čak i bizaran predlog Dušana Simonovića, predsednika Crnogorskog olimpijskog komiteta, da se u naše ime svira himna Međunarodnog olimpijskog komiteta. “Majstori smo da napravimo sranje od svega čega se dohvatimo”, jezgrovit je komentar odbojkaša Vladimira Grbića, s kojim će se mnogi složiti.

I tako smo, s gomilom opterećenja koja sa sportom nemaju nikakve veze, ispratili naše olimpijce. U Atini će se zastava SCG, koja makar nije sporna, pojaviti na takmičenjima u košarci, odbojci, vaterpolu, fudbalu, stonom tenisu i tenisu, streljaštvu, plivanju, atletici, veslanju i kajaku, džudou i rvanju, biciklizmu. Ukupno 87 takmičara, 24 manje nego pre četiri godine u Sidneju.

Kada Igre počnu, predolimpijske razmirice, dileme i vansportska opterećenja odložiće se u stranu, bar za te dve i po nedelje koliko će atinska hipnoza trajati. Kao u antička vremena. Eto, i Aleksandar Vučić, radikalski kandidat za gradonačelnika Beograda, objasnio je dan pred sednicu Savezne skupštine zašto se SRS predomislio i odlučio da podrži iskompilovanu himnu: “Kad vam jedan Bodiroga kaže: ‘Samo da ne bude ‘Hej, Sloveni’, šta da radite?”

Interesantno, građani Srbije ispitani u NIN-ovoj anketi ove subote, izrazili su drugačiju želju od Dejana Bodiroge i njegovog epigona Vučića. Skoro polovina ispitanih (45,5 odsto), na pitanje koju himnu biste želeli da čujete ukoliko naši sportisti na Olimpijskim igrama osvoje neku zlatnu medalju, kazalo je “Hej, Sloveni”. “Bože pravde-Oj, svijetla majska zoro” poželelo je da čuje 22 odsto ispitanih.

Ili je, ipak, na pravom tragu vaterpolista Aleksandar Šapić? Rekao je prostodušno: “Bože zdravlja da osvojimo zlato, a koju ćemo pesmu pevati, uopšte me ne zanima.”

Ko od naših ima najviše šansi da osvoji medalju? U Sidneju 2000. godine učinili su to odbojkaši (zlato), Jasna Šekarić (srebro u streljaštvu, vazdušni pištolj) i vaterpolisti (bronza). Košarkaši su, podsećanja radi, podbacili i zauzeli tek šesto mesto. Uprkos tome, najviše učesnika NIN-ove ankete očekuje uspeh upravo košarkaške reprezentacije (72,5 odsto), iako je anketa sprovedena dan posle ubedljivog poraza od američke reprezentacije u Beogradu. Za košarkašima slede vaterpolisti (42 odsto) i odbojkaši (36 odsto), dok se uspehu ostalih naših sportista anketirani deo nacije nada daleko manje. Ne treba, ipak, zaboraviti plivača Milorada Čavića, doskorašnjeg svetskog rekordera na 100 metara delfin-stil u kratkim bazenima, iskusnu Jasnu Šekarić, atletičarku Oliveru Jeftić.

Od ugleda do novca Pre svega, na strani sadašnjih Igara su obim, kvantitet u svemu od broja takmičara (10 400) u Atini i samo 200 do 400 na vrhuncu antičkih olimpijskih igara, do broja sportova i dužine održavanja Igara - od pet dana iz neke 350. godine pre naše ere do 16 dana. Čudesna, globalna satelitska televizija najzaslužnija je činjenica za planetarno širenje Igara dakle i sporta. Sportiste u Atini ovih dana posmatraće bar tri milijarde ljudi od čega pola milijarde Kineza organizatora igara 2008. godine u Pekingu. Koliko će biti žena među gledaocima na tribinama u Atini? To je teško predvideti, ali će zato broj žena takmičarki biti dat precizno do u razlomke. U staroj Olimpiji nikada nijedno žensko biće nije stalo u borilište. A na tribinama kojih uostalom nije ni bilo (sedelo se na travi zemljanog nasipa oko borilišta) bilo je dopušteno prisustvo samo devojkama ili devicama. Odredba je zadavala nerešive teškoće, a da nije bilo očeva, braće i rođaka da potvrde status devičanstva ne zna se šta bi čestiti bezbednjaci mogli da preduzmu za takvu delikatnu dijagnozu. Vremena su se toliko promenila da je, na primer, svaka takmičarka iz Nemačke, prema uputstvu svog olimpijskog komiteta, dužna da u neseser smesti i dva kondoma, izveštava sveznajući “Špigl”. Profesionalci u olimpijskoj areni: da ili ne? MOK se odlučio za profesionalce, jer je odavno svoju budućnost video u uspešnom marketingu. Uostalom, pitanje profesionalaca pomalo je isforsirao Pjer de Fredi baron dekuberten, tvrdokorni idealista i vernik u moć sporta kao nedostižnog vaspitnog sredstva na mlade. Ali, ovde nije reč o vaspitanju nego o materijalnoj koristi i marketinškim manipulacijama. Na sreću za radoznale i one sa istraživačkom strašću u poslednje vreme su stigli verodostojni podaci kako u privilegijama olimpijskih pobednika stara Grčka nije škrtarila. Bogatiji gradovi-državice nagrađivali su one koji su im donosili svegrčku čast i slavu sa 500 drahmi i isto toliko ovaca. Neke su na primer, oslobađali plaćanja poreza a oni manje imućni mogli su besplatno da se hrane a la carte u nekoj taverni na poziv gazde koji je na sav glas telalio da šampion njemu ukazuje čast posetom naglašavajući da ima prava da dovede i još jednoga gosta. PR je očigledno vrlo stara veština. Kulturna dimenzija počasti šampionu sastojala se u stalnoj besplatnoj ulaznici u pozorišta i to odmah uz kralja. Sedište u prvom redu olimpijski pobednik je morao da iskupi i time što je bio u prvom redu jurišne kolone u bitkama protiv Persijanaca. Šampion odista nije smeo da bude ni neznalica koji nije čuo za Sofokla, a bogami ni da bude fukara. Pobednik je, uostalom, spadao u onu vrstu građana koji su imali čast da postave poprsje u tremu hrama kao neko polubožanstvo. Za rođačke veze sa bogovima na Olimpu pobrinula bi se kasnije mitologija. Da li su sadašnje igre izgubile duh koji ih je krepio gotovo hiljadu godina? Najpre valja reći da današnje Olimpijske igre nemaju ni u tragovima ono snažno prožimanje sa etikom. Takmičenja hemijski ojačanih sportista postaju čista jurnjava za rezultatima, tj. za novcem. Ogroman novac oko savremenih igara ponegde je doduše u nekoj nerazvijenoj zemlji unapredio sport, ali ostao je gorak ukus da je novac doneo sportu profesionalizam kao što je ljubav zagadio prostitucijom. Što je neki grčki pobednik odlučio da sledeće četiri godine trenira i donese još jednu pobedu svojim građanima, to je njih moglo da dovede do oduševljenja. Za Grke matrijalna naknada nije bio profesionalizam, nego izraz doslednosti u patriotizmu. Šampion je imao mnogo veće zadatke nego što su dembelisanje u permanentnom odmoru izdržavanog građanina. Otkad je dobio mesto u nekom hramu, od tog trenutka je morao da se ponaša kao neko dostojan uvažavanja. To je, naravno, bilo pitanje kulture čiji su sam vrh bile Olimpijske igre. U Olimpiji, na igrama, okupljali su se filozofi, pisci, vajari, arhitekte, govornici, veliki glumci i naravno muzičari. Oni su svaki na svoj način činili posetioce srećnim što imaju takve vrsne ljude. Čak su i političari, po savetu Platona, dolazili da raspravljaju o pitanjima sporazumevanja između više od sto gradova država koje su pokazivale svoje svađalačke naravi. Grčka misao vajala je stolećima u svojoj demokratiji lik oplemenjenog čoveka, individualno biće koje je harmonično upleteno u društvo, a sve u znaku telesne, psihičke i socijalne ravnoteže. Olimpijski pobednik bio je upravo taj i takav čovek. Ličnost za sebe, a ispunjen odgovornošću za blagostanje porodice, grada i Grčke. Da bi se izgradila vizija harmonične zajednice, Grci su namerno forsirali olimpijske pobednike u svemu što nije bio samo telesni podvig. Današnje društvo koje sve vrednosti pretvara u novac ne može imati ni sport koji će, kao što Pindar reče za Olimpijske igre, biti sunce koje obasjava svoju decu donoseći zdravlje, snagu i lepotu. Olimpijske igre naše ere, nažalost, neće moći da postanu ta vrsta prosvetljenja. Utoliko gore za čovečanstvo. Sergije Lukač

Posle srebra koje je mlada fudbalska reprezentacija osvojila na prvenstvu Evrope u Nemačkoj, malo je falilo da se konačno ponadamo i uspehu olimpijske fudbalske reprezentacije. Isti tim, sa istim selektorom, Vladimirom Petrovićem Pižonom, trebalo je da nastupi i u Atini. Pižon je, međutim, jedva skrpio tim. Muke su bile tolike da je tek u poslednji čas izbegnuta opasnost da na prvoj utakmici zaigramo sa samo dva rezervna fudbalera, od kojih je jedan golman. Veliki je problem i u košarkaškoj reprezentaciji, kojoj će Predrag Stojaković, svakako, veoma nedostajati. Da li je sve moglo i drugačije, i ko je kriv za ovakvu situaciju, raspravljaće se po završetku igara, pogotovo ako u ovim sportovima doživimo (neočekivani) fijasko. Američki problemi u sastavljanju novog košarkaškog drim-tima tu neće biti nikakav izgovor.

Nacionalna televizija najavila je da će olimpijski TV program trajati non-stop, dvadeset četiri sata dnevno. Studiji u Atini i Beogradu, prenosi i emisije na sva tri kanala državne televizije. Do kraja 28. olimpijade očekuje nas ukupno oko 450 sati programa, na veliko uživanje sportskog dela nacije. Ostali nek se snađu. NIN-ova anketa, inače, pokazala je da će čak 85 odsto građana makar povremeno pratiti takmičenja na 28. letnjim Olimpijskim igrama.

Za organizaciju Olimpijade u Grčkoj, najmanjoj zemlji koja je dosad organizovala igre, potrošeno je 7,2 milijardi dolara. Nikad pre nije bilo ovoliko zemalja-učesnica, 202, odnosno oko 10 hiljada takmičara. Ima još impresivnih cifri; recimo, izbrojano je da će za učesnike Igara biti pripremljeno oko 12 miliona obroka, odnosno, nekih šest hiljada na sat. Takmičari i članovi njihovih ekipa, izračunato je, poješće oko 100 tona hrane dnevno, a za sobom će svakog dana ostaviti oko 55 tona otpada.

Najimpresivniji podaci, međutim, tiču se obezbeđenja Olimpijskih igara, što samo za sebe govori o atmosferi u kojoj se one održavaju. Od onih 7,2 milijardi dolara za organizaciju Igara, milijarda i po potrošena je na sigurnost takmičara i gledalaca. Poređenja radi, to je čak četiri puta više nego što je potrošeno na prethodnoj Olimpijadi u Sidneju. Grčkih policajaca i ostalih pripadnika službi bezbednosti biće čak sedam puta više nego takmičara - 70 hiljada, odnosno, tri puta više nego pre četiri godine u Sidneju. Pri tom, ovde nije uračunata čitava NATO mediteranska flota, koja će takođe biti angažovana.

Grcima su u osmišljavanju sistema bezbednosti pomagali Amerikanci, Britanci, Izrael, Francuska, Nemačka, Španija i Australija. NATO “avaksi” lete iznad Grčke, helikopteri, čak i cepelin koji lebdi nad Atinom i snima situaciju. Na zemlji, montirano je 1 577 kamera opremljenih i za noćno snimanje, plus podvodne kamere i sonar za detektovanje - ko bi se toga setio - plivača-samoubica. U Atini je i NATO biohemijski bataljon od 200 vojnika, pripadnici Međunarodne agencije za atomsku energiju, a na stadionima su montirani i detektori za radioaktivne materije. “Grčka je najsigurnija zemlja na svetu”, ponosno je izjavio Janis Lampropulos, zamenik ministra odbrane ove zemlje. Odgovorio mu je predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Belgijanac Žak Rog: “Niko ne može da garantuje stoprocentnu bezbednost.”

Iako nema najava terorističkih napada, a mere obezbeđenja deluju zaista fantastično, nekima ni to nije dovoljno. Američke i izraelske takmičare čuvaće i naoružani agenti iz njihovih zemalja, a Izrael je u zaštiti otišao i korak dalje: deo Olimpijskog sela u kome će biti sportisti iz ove zemlje, okružen je masivnim zaštitnim zidom. Američka televizija NBC unajmila je sopstveno obezbeđenje za svoje radnike, koji su, pak, posavetovani da u Grčku ne dovode porodice. I ostatak Sjedinjenih Država je, izgleda, shvatio poruku što provejava kroz njihove medije koji neprestano naglašavaju da su atinske igre “prve posle 11. septembra 2001. godine” - olimpijski turizam u Americi opao je za 20 do 30 odsto u odnosu na sidnejsku olimpijadu.

A naša javnost je podeljena. Na pitanje da li postoji mogućnost terorističkih napada tokom Olimpijade, 41,5 odsto ispitanih u NIN-ovoj anketi odgovorilo je potvrdno, dok je “ne” kazalo 45,5 odsto.

No, radnici obezbeđenja neće biti strogi samo u traganju za bombama, petardama, upaljačima i ostalim nedozvoljenim sitnicama. Dobili su, naime, uputstvo da tragaju i za opasnostima druge vrste; na stadione neće moći da uđu ni “izgrednici” koji se pred kapijom pojave u majicama, sa šeširima i torbama “s reklamama ili vidljivim natpisima” proizvođača koji nisu zvanični sponzori Olimpijade. Oni koji to ipak učine, a hoće da uđu, moraće da se presvuku ili, makar, da prevrnu majicu naopačke. Isto se odnosi i na boce s vodom - da bi ušli, gledaoci će morati da skinu nalepnice s imenom proizvođača, ako proizvođač prethodno parama nije potpomogao olimpijski duh.

Dopušteno je, pak, nalivati se koka-kolom ili “hajneken” pivom, jesti u Mekdonaldsu, nositi “adidas” i “mizuno” majice. Kao u Americi, u Koloradu (zabeležio je Majkl Mur), gde je učenik neke srednje škole kažnjen zato što je na sportsko takmičenje došao u “pepsi” majici, a sponzor takmičenja bila “Koka-Kola”.

Sprovela se ova uputstva ili ne, nije toliko važno koliko činjenica da je tako nešto, uopšte, nekome palo na pamet. Pokazano je time na vrletnu stazu koju je duh olimpijskog profiterstva prevalio od obnove olimpizma krajem 19. veka, od onog “važno je učestvovati”, do sadašnjeg “važno je piti koka-kolu”. Olimpijada je, tako, samo geografski stigla kući, gde je trebalo do dođe još pre osam godina, na stogodišnjicu modernih Olimpijskih igara. Atlanta je, međutim, tada bila kandidat sa ozbiljnijom podrškom, sve u duhu igara modernog doba.

A mi? Uz koka-kolu ili ‘ladno pivce domaće proizvodnje, pred televizorom ćemo strastveno navijati za SCG, kao što smo navijali i za SRJ, SFRJ. Da ne idemo predaleko u prošlost. I što reče vaterpolista Šapić, Bože zdravlja pa da nam koji put zasvira i himna, ma koja samo da je naša, i eto sreće i narodnog veselja. A do sledeće olimpijade ćemo valjda uspeti da smislimo šta nam je činiti.