Krivulja uspeha

Kao dete koje zažmuri pred stvarnošću koja mu se ne dopada misleći da će tako ona prestati da postoji, G17+ ne želi da vidi ankete koje pokazuju pad njegove popularnosti, ili bar ne želi da sa NIN-om razgovara o njima.

Prvi funkcioner G17+: “To je izmišljena tema, ja imam ankete koje pokazuju rast naše popularnosti.”

NIN: “Objavićemo ih.”

Prvi funkcioner G17+: “Nećemo da ih damo. Hoćemo da sačekamo izbore da vidimo kako ćete da se iznenadite.”

Drugi funkcioner G17+: “To je naručena tema. (Tačno, temu je naručio kolegijum NIN-a, pr. D.B.). Tendenciozno je pisati o tome pred izbore.”

Podrška funkcionerima G17+ dolazi sa strane s koje su je najmanje očekivali. Dragan Todorović, predsednik Izvršnog odbora Srpske radikalne stranke, kaže za NIN da je vreme pokazalo da se lako manipuliše rezultatima istraživanja, pominje ona iz predsedničke kampanje 2002. godine po kojima je Vojislav Šešelj umesto predviđenih četiri odsto glasova dobio 24 odsto, pa govori o direktoru agencije koji je u televizijskoj emisiji priznao svoje političke simpatije i zaključuje: “Ta istraživanja potura Demokratska stranka.” Zašto? “Zato što G17+ i DS imaju isto biračko telo, moraju da se otimaju za njega” i “Zato što je sukob između njih najžešći jer ni jedni ni drugi nemaju morala.”

Na to sumnjičenje i dokonanje da i “priču” o povlačenju Miroljuba Labusa iz političkog života lansira Demokratska stranka, odgovara član njenog Predsedništva Dragan Šutanovac: “Rukovodstvo Demokratske stranke ni u jednom razgovoru, ni zvaničnom ni neformalnom, nije pomenulo Labusa.” A da li veruje istraživanjima? Veruje, ali “Da gube rejting bilo je jasno kada smo videli da je na predsedničkim izborima Boris Tadić prolazio odlično baš tamo gde je na decembarskim izborima G17+ dobijao dosta glasova. Značilo je to da su se birači vratili svojoj stranci.” I još jedan dokaz: “Od šestoro ljudi koje je u taksiju B92 vozila Branka Bošnjak, kandidat G17+ za gradonačelnika Beograda, troje je reklo da neće glasati za nju, jedan od njih izričito i da je umesto za DS u decembru glasao za njih, ali da neće više, a troje je nešto uvijalo.”

Dušan Pavlović, istraživač američkog DŽeferson instituta, doskorašnji saradnik Instituta G17+, čovek kome se ne može prigovoriti mrzovolja prema stranci kojoj je “sigurno” “Srbija na 1. mestu”: “Verujem istraživanjima koja pokazuju pad popularnosti G17+.”

A pred decembarske izbore prošle godine jedan od funkcionera stranke koja voli da vlada tokovima novca, gledajući istraživanja javnog mnjenja, uveravao je prijatelje da im je potrebno još samo nekoliko procenata pa da prestignu radikale. Tada se u vrhu G17+ verovalo u ankete, i ni najmanje se nije sumnjalo u mogućnost da će zajedno sa Demokratskom strankom Srbije osvojiti preko 60 odsto poslaničkih mesta u Skupštini Srbije. Bilo je to vreme kada su ubirani plodovi rada smenjenog guvernera. On je briljantno plasiranim aferama (duga ruka Nede Arnerić, pare sa Sejšelskih ostrva na računima Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića) srušio vladu Zorana Živkovića uz pomoć socijaldemokrata Slobodana Orlića koji su iz večeri sa liste DOS-a otišli na listu G17+. O tadašnjem optimizmu G17+ zasnovanom i na ispitivanjima javnosti koja su im obećavala najmanje treće mesto iza radikala i demokrata Vojislava Koštunice, govori istraživač DŽeferson instituta: “Mislilo se tada u vrhu stranke da je moguće osvojiti i milion glasova, da je moguće potpuno uništiti Demokratsku stranku.”

Pavlović iz nadmetanja za decembarske parlamentarne izbore ne pamti jedino afere koje je otkrio Dinkić, već se seća i onog dela kampanje koji je pripao Labusu. On je sa profesorskim autoritetom objašnjavao da su reforme stale, da je cela godina izgubljena. “Delu birača se G17+ ukazao kao jedini autentični nastavljač reformi, koje zaražena aferama DS više nije mogla da ostvaruje. Zato su glasali 28. decembra za G17+.”

Još iz vremena kada je G17+ bio grupa eksperata, bilo je sasvim jasno da se njegova publika nalazi u biračkom telu Demokratske stranke, da će jednima da svane tek onda kada drugima smrkne. Lideri stranke sa beogradskog Trga Republike su uporno negirali ovaj nalaz istraživača, a najdalje je u njegovom priznavanju išao Miroljub Labus tvrdeći da je on za sobom svakako povukao deo pristalica DS. Kakogod, ako se prate krivulje pada i rasta popularnosti DS i G17+, jasno je da oni jedni drugima uzimaju glasove. Da se to ne bi događalo, potrebno je da jedni unište druge, ali to i nije tako jednostavna stvar. Videlo se to najbolje u decembru prošle godine kada je DS dobio oko 50 000 glasova više od G17+ i pored svih rešenih afera i masovnog medijskog proizvođenja Čede, Bebe i Vesića u najgrozomornije sile haosa i bezumlja.

Drugi je problem što, kako tvrdi jedan književnik, narod lako pomeša otkrivača afere sa njenim akterima. Sumnjalo narod reći će da i onaj koji dobro zna čiji su prsti bili u tegli sa medom, mora da ima neke veze ili sa tim ljudima ili sa teglom ili sa medom, jer kako bi, inače, znao. Poenta Šutanovca povodom afera glasi: “Naročito se afere obiju o glavu onome ko ih je lansirao onda kada se pokaže da i nisu bile toliko ozbiljne.” Ili je, možda, tačnije reći kada ih “prekriju ruzmarin, snegovi i šaš“.

Decembarska razlika od oko 50 000 glasova ostala bi znatno duže da G17+ nije pohrlio u vladu. U vladu sa Koštunicom? To je nekako decembarski glasač liste čiji je nosilac bio Miroljub Labus i mogao da proguta: već je zaboravio šta su sve Miroljub i Mlađa rekli o Voji u septembru 2002. godine, a i ta postizborna koalicija mu je bila uredno najavljena. Ali Velja Ilić. Strašno. A socijalisti? Užas, užas i užas! Kada je Ivica Dačić, sve tvrdeći da onaj iz Haga ne rukovodi strankom, rekao da socijalisti podržavaju vladu i bez ulaska u nju, polovina od 440 000 birača rekla je sebi da je u decembru grdno pogrešila.

A kada je u Skupštini Srbije usvojen Zakon o pomoći haškim pritvorenicima, krenula je šala da će za G17+ glasati samo onaj njihov poslanik koji je digao ruku za Zakon, da to više neće raditi ni Miroljub ni Mlađa. DŽaba je bilo što je brzo u pomoć pritekao Ustavni sud Srbije ne dozvolivši Zakonu da postane stvarnost, što je ministar finansija objašnjavao da će on lično da nadzire sprovođenje Zakona i da neće dozvoliti da i dinar ode Miri, Mariji ili Marku Miloševiću.

U nizu “doslednosti” (koalicija sa SPS-om, rečeni zakon) usledila je još jedna. Stranka separatistička koliko i crnogorski liberali i socijaldemokrati, koja je decembarske izbore vodila sa sloganom “Srbija na 1. mestu” i koja je tvrdu veru dala da je ne zanima ni jedno jedino mesto u državnoj zajednici, stavila je svog čoveka u najmoćniju fotelju Saveta ministara Srbije i Crne Gore, na mesto ministra vojnog. Šutanovcu će ovo biti sasvim dovoljno da kaže kako je za G17+ priča “Srbija na 1. mestu” samo marketinški trik.

I bez ovoga G17+ je imao problema sa idejom “Srbija na 1. mestu”. Ne zato što Vladan Batić tvrdi da su mu ukrali tu ideju već zato što se bar nekome u Srbiji činilo čudno da se zalažete za Evropu čiji je sinonim Ujedinjena, a kod kuće agitujete za razjedinjenje i cepanje zajednice. Dušan Pavlović misli da je ta ideja dobra, da je tačno obrazlagana (“Lakše ćemo u Evropu bez Crne Gore”) ali da je izrečena u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu: “Nije ostvarena i mogla je da se shvati kao nešto što eksperti nisu uspeli da urade, kao njihov poraz.”

Ogrlica nedoslednosti biće kasnije nastavljena podrškom koju je G17+ pružio takozvanom zajedničkom predsedničkom kandidatu Draganu Maršićaninu. Jesu se Labus i Dinkić pojavljivali na Maršićaninovim mitinzima uzduž i popreko po Srbiji, ali su ga u finalu kampanje tako podržali da su ga “tri puta sa zemljom sastavili”.

Dinkić je, zaboravljajući kako je onomad efektno plasirao u lice Zorana Đinđića rečenicu Duška Kovačevića “Laki je malo nervozan”, osetno vibrirajućih nerava pokušao da po ko zna koji put glumi Robina Huda ganjajući kolegu iz vlade Velimira Ilića, a potom i Bogoljuba Karića, koga sasvim pogrešno vidi isključivo kao džak za bokserske treninge. Ožiljci koje je Dinkić dobio u ovim duelima kao preko indiga su se preslikavali na lice G17+ i bili su samo mala ogrebotina u odnosu na ranu, koja još krvari, zadobijenu u klinču sa Brankom Pavlovićem, išutiranim direktorom Agencije za privatizaciju. Kome na ovome svetu može da izgleda logično objašnjenje: “Postavili smo Pavlovića na to mesto zato što je pošten i smenjujemo ga zato što je pošten”. Jednako je toliko logično i Dinkićevo uplitanje u celu priču. Zašto se on pojavljuje u njoj pored živog i zdravog Predraga Bubala, ministra za privredu i privatizaciju? Zato što je “malo nervozan” zbog provlačenja kroz afere.

Ali, Dinkić je mogao da bude nervozan ne toliko zbog ratovanja po medijima sa Ilićem i Karićem i Pavlovićem nego zbog tankog budžeta, zaustavljanja privatizacije, neispunjenih obećanja... Dok je bio guverner Narodne banke Jugoslavije, Dinkić je vodeći računa o datoj reči, umeo da obeća ponešto što je već bilo urađeno. Zato ne treba sumnjati da on vrlo dobro zna da se obećanja, na primer, o hiljadama novozaposlenih ne pamte već zlopamte.

Dragan Todorović, koji na početku ovog teksta nije verovao anketama, ni sekunda ne sumnja da je G17+ morao da izgubi na popularnosti jer, radikalski sažeto rečeno: “Sve je gore, narod živi gore, ništa nisu uradili. Pokazali su da su nesposobni.” Ako se to malo raščlani, nezadovoljni su penzioneri jer su imali više kod Gordane Matković i Bože Đelića; biznismeni su nezadovoljni zbog nelikvidnosti koja je posledica činjenice da se kurs brani nestašicom dinara; nezadovoljni su i oni koji bi da kupe evre za letovanje jer će im u bankama reći da nešto poslednjih dana i nema dovoljno stranog novca; privrednici će se još setiti neispunjenog obećanja o smanjenju poreza na lične dohotke; zaposleni će smanjenje julskih plata povezati sa Dinkićevim izmenama poreza... Optimizam izazvan uspostavljanjem nove vlade splasnuo je posle samo dva meseca njenog rada. Posledice toga podnose sve stranke vladajuće koalicije, uključujući i SPS. Za G17+ je to možda bila i dodatno otežavajuća okolnost, jer se pokazalo da su i njegovi lideri političari poput ostalih. Što bi rekli Amerikanci, mlekar iz Milvokija ne bi među njima video bilo kakvu razliku.

U jednom istraživanju, na pitanje gde su otišli decembarski glasači, skoro 40 odsto kaže da su sada uz DS, a 14 odsto da su kod Bogoljuba Karića.

Konačno, G17+ je počeo da plaća i danak saradnji i sa onim članom vladajuće koalicije sa kojim je izgledalo da ima najmanje problema - sa DSS-om. Ministar finansija je odlučno rekao da ne da ni dinara iz budžeta za revitalizaciju ili kako se već to kaže za Rudarsko-topioničarski basen Bor, za šta je zainteresovan DSS-ov kandidat za gradonačelnika Beograda Zoran Drakulić. Dinkiću je odgovorio Drakulićev stari partner, ministar privrede Predrag Bubalo, koji je kazao da se Boru valja pomoći. Ta vrsta udaranja u klin i u ploču nikada nije bila muzika koja je prijala ušima birača. Još manje je mogla da godi izjava Miloša Aligrudića da DSS ima štete od vlasti kao i od saradnje sa G17+ i SPS-om. Ma kako racionalno i uljudno bila iskazana ova tvrdnja Aligrudića, ona će - trpanjem u isti koš G17+ i SPS - svakako dodatno oštetiti kontrolore novca u Srbiji.

Iako Todorović i Šutanovac ne veruju da G17+ može da postigne značajne uspehe na predstojećim lokalnim izborima, Labus i Dinkić mogu da novu snagu otkriju u starom podatku da su stranka sa velikim potencijalom. Jer, u istraživanjima javnog mnjenja upravo je to stranka koja je najčešći “drugi izbor”. Ali da bi se ta šansa iskoristila, verovatno bi trebalo poslušati savet Dušana Pavlovića: “G17+ nije bio svestan činjenice da nema jasan identitet, da su ljudi pogrešno mislili da je, na primer, Goran Pitić njihov član. Zato oni što pre moraju da daju jasne odgovore na mnoga važna pitanja posle kojih ćemo znati da li su u centru, levo ili desno. I moraju da se odluče kakve su im ambicije. Mislim da je pogrešno verovanje da mogu da budu najjači, da mogu i sami da vladaju. I u najboljim trenucima su se vrteli oko 10 odsto birača. Zato bi mogli da kažu da je njihova komparativna prednost u odnosu na druge stranke da imaju najbolje finansijske stručnjake i da postanu neophodan sastavni deo svake vlade u kojoj bi imali jedno do dva ministarska mesta. Pogledajte poljske liberale Lešeka Bacleroviča. Eto, to je model za G17+.”