Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   18.04.2021. 01:24
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Економија
Лични став
Интервју
Политика
Олимпијада
Недељник
Људи
Ин мемориам
Одјеци
Шах
НИН упитник
Фељтон
Друштво
Култура
Реаговање
Свет
Колумне
Постекологија
Штап и шаргарепа
Језик
Реч недеље
Тирнанија

 

Друштво


Како Стразбур каже

Правосуђе у земљама западне Европе не познаје “станарско право” као власнички однос. Али, ЕУ и ОЕБС су то право признали

Кристина Блечић, грађанин Хрватске (Задар) и избеглица, је много више очекивала од Европског суда за људска права када је одлучила да своје станарско право над станом у коме је живела до 1991. покуша да оствари пред овом европском институцијом. Као што обично бива, претходно је исцрпла сва правна средства и могућности у Републици Хрватској. А онда се обратила суду у Стразбуру. И, суд је прихватио њену тужбу. Прошле недеље, упркос разложним надањима породице Блечић, хрватске канцеларије ОЕБС-а која је потврдила да је Кристина била и те како угрожена у часу када је напустила стан, и хиљада хрватских Срба који су 1991. избегли, суд је донео негативну пресуду, пропраћену наивним образложењем. Елем, испало је да ОЕБС није у праву када потврђује да је Блечићева морала да напусти Задар, да јој је прећено; с обзиром на све наведено, решено је да станарско право није исто што и власничко, и да зато нема повраћаја имовине.

- Очекивали смо пуно,  тим пре што је то практично први случај пред овим судом, и што иза њега следе хиљаде истих, каже за НИН Саво Штрбац, први човек ВЕРИТАС-а. Ако само погледате целу ствар, види се јасно да је реч о неких 50 000 станова, тј. исто толико носилаца станарског права. То значи да говоримо о имовини и збрињавању 150 000 до 200 000 људи. Овде је у питању огроман капитал, а оно што Хрватска постиже оваквом политиком је двоструки циљ: нема повратка и штеди се огроман новац.

Иако сам случај није у потпуности репрезентативан за српске избеглице из Хрватске, прича није нова. Свакако је повезана са огромним трошковима који стоје пред хрватском владом, у вези са надокнадама не само за куће, земљиште, избегличке некретнине уопште, већ и за имовину коју су српске фирме поседовале у Хрватској. А све у духу, и према обавезама из Споразума о сукцесији. Сума је стварно изузетна. Кључ свега је повратак Срба. Судећи по статистичким подацима о вољи за повратак Срба у Хрватску, станарско право је тешко политичко питање за сваку владу у овој републици. Реч је о повратку градског становништва у места у којима су до избијања непријатељстава, дакле до 1991. живели, и стварном повратку избеглица. Ово право је, према подацима хрватске невладине организације ЦЕРД, одузето само Србима који су имали станове на територији која није била под непосредним ратним дејством. Тако, признавање станарског права значи и трајно одустајање од оне политике коју је хрватска држава и у време мандата ХДЗ-а и касније, у ери Рачанове владе, незванично водила. Иако се подаци знатно разликују, јасно је да је реч о огромном броју станова, који су одузимани на различите начине. Велика већина њих, чак 25 000, одузета је још 1992. тзв. Шексовим законом, по коме сви они који нису у свом стану боравили шест месеци, више немају станарско право. Сам овај облик власничког односа је иначе поодавно укинут. Закони о поступању са имовином на “ослобођеним територијама” из 1996. су тек онемогућили било какво размишљање о тражењу надоканде за изгубљено власништво. Станарско право је проглашено социјалистичком измишљотином  и реликтом. Стваран проблем са овим обликом власништва је настао онда када је Хрватској стигло упозорење ЕУ и ОЕБС-а да је први предуслов уласка у Унију и евроатлантске интеграције повратак избеглица али и њихове имовине. Иако је прошле године хрватски председник Стипе Месић тврдио да је “за” враћање станарског права а ондашњи премијер Ивица Рачан  да је “против”, тек кад су се суочили са ултиматумом ЕУ и НАТО-а, одлучили су се на какву-такву акцију. Рачанова влада је припремала најпре сет закона по којима би питање станарских права било једноставно поништено и укинуто. Ипак, због ултиматума, морали су направити политичку акробацију. Тако је уследио Рачанов позив Србима да се врате, а и први предлог решења овог питања, који је обухватао најам, откуп српских некретнина. Само на први поглед, ствари су изгледале као да је дошло до помака са мртве тачке. Јер...

Штрбац каже:

- Нико није добио стан назад. Према програму за збрињавање који је урадила Рачанова влада, сваки носилац станарског права може поднети захтев ако реши да буде стално насељен у Хрватској, затим ако нема никакву непокретну имовину ни у једној од земаља бивше СФРЈ и нарочито ако ништа није отуђивао од 1991. Наравно, ту је и главни предуслов, а то је да није учествовао у непријатељствима. Тек онда може добити право на најам стана из државног програма, који би могао откупити. Друга могућност је кредит за подстицање стамбене изградње. А најам и рате за кредит су веома  високи. Оно што је најиндикативније је чињеница да када су министри прошле године објавили овај програм, тадашњи министар задужен за стамбену изградњу, Чачић, јавно је рекао да ће се проблем решити са неких 5000 стамбених јединица. А одузетих станова има бар десет пута више!

Тако је било у Рачаново време.

Садашњи премијер Иво Санадер је обећао да ће урадити много више од претходне владе  како би се ово питање решило. На то га уосталом обавезује и коалициони споразум са Србима, као и ратификовани Споразум о сукцесији. Проблем је у томе што Санадерове тврдње да ће станараска права бити враћена демантује његова министарка правосуђа Весна Шкаре Ожболт,  ако је судећи према коментару који је дала на пресуду суда из Стразбура. За њу је станарско право давно свршена ствар решена законом из 1992. а пресуда из Стразбура само потврда доброг рада хрватских судова.

По званичним подацима хрватске владе, у прошлој години враћен је 1461 објекат а остало је још 2048 њих који чекају да буду враћени, највише у шибенско-книнској жупанији, затим задарској, сисачко-мославичкој и карловачкој. Иначе, у периоду од 1997-2003. Хрватска је откупила 7085 српских кућа  а планирано је да у 2004. купи још око 1200 као део решења проблема. Упркос коалиционом споразуму и недавном упозорењу Милорада Пуповца, председника СДСС-а, Санадер ипак није могао испунити договорене рокове.

Оно што је много важније у целој причи јесте чињеница да је повратак станарског права регулисан Споразумом о сукцесији, ратификованим и у хрватском Сабору. У питању је Анекс Г, члан 6, који је признала међународна заједница, а чиме су буквално постали неважећи закони о избегличкој имовини које је Хрватска донела пре ратификације самог Споразума. И док је у осталим републикама из бивше СФРЈ станарско право признато и већ регулисан повраћај имовине по овом основу, у Хрватској се ствари одвијају другачије.

- Министарство за људска и мањинска права не може да коментарише саму пресуду, али оно што је јасно јесте да је питање “станарског права” и те како сложено. Оно што треба урадити је уједначавање критеријума решења овог проблема на територији свих република бивше СФРЈ. Неопходно је спровести Споразум о сукцесији, при чему морамо бити свесни да је тај договор само једно од могућих решења. Оно на чему наши људи свакако морају да инсистирају јесте неприкосновеност права на дом што би свакако био нови начин за покретање ових спорова пред судом у Стразбуру. Јер, укидањем станарског права, избеглицама је практично укинуто то право, каже за НИН Петар Лађевић, саветник министра за људска и права мањина.

Примера ради, на основу Споразума о сукцесији је у БиХ процес враћања некретнина по овом основу безмало окончан, одлуком Карлоса Вестендорпа, бившег високог представника. Међутим, управо у троуглу БиХ-Хрватска-Срби, види се сложеност питања: Срби који су у БиХ мењали имовину са Хрватима, сада морају да се селе, док ти исти Хрвати, сада насељени у Републици Хрватској, и даље остају у оним становима које су заузели након изгона њихових српских власника.

Истини за вољу, правосуђе у земљама западне Европе не познаје “станарско право” као власнички однос. Али, ако узмемо у обзир да су га и ЕУ и ОЕБС признали, у духу Споразума о сукцесији и чињеничног стања да у бившој СФРЈ други власнички однос скоро да није ни постојао, онда одлука суда у Стразбуру најблаже речено чуди.

- Мало је вероватно да судије у Стазбуру немају појма шта се дешавало 1990. и 1991. па и касније, у току рата, тим пре што је у случају Кристине Блечић постојала чак и потврда ОЕБС-а да је њен живот у Задру заиста био угрожен и да је она морала принудно да напусти стан. Зато је крајње смешна тврдња да је она могла остати у Задру и делити судбину осталих грађана. Мислим да се суд уопште није обазирао на Споразум о сукцесији; једноставно га је занемарио, сматра Штрбац.

- Немамо прецизне податке о броју људи који траже станарско право. Нама је, у овом тренутку, много важније да хрватска влада коначно покрене програм збрињавања тих људи и општу кампању коју је управо најавила. Онда ћемо добити праве информације о броју заинтересованих за остваривање права по овој основи. Осигурање стамбених решења за бивше носиоце станарских права који желе да се врате у Хрватску и даље је једно од најважнијих питања којима се бави мисија ОЕБС-а у Републици Хрватској и њени међународни партнери. То је чињеница која се није променила после пресуде Европског суда за људска права у предмету “Блечић против Републике Хрватске”, кажу у канцеларији ОЕБС-а у Загребу.

Ни Саво Штрбац не зна тачан број предмета пред судом за људска права у Стразбуру, али верује да је у питању ипак мањи број, јер, да бисте дошли до Стразбура, морате проћи све судске инстанце у самој Хрватској. А то је поступак који траје више година. Извесно је једино то да се сада хиљаде људи  практично ничему не могу више надати, бар не из Стразбура.





Милена Милетић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

”Кад вам један Бодирога каже: Само да не буде ‘Хеј Словени’ шта да радите?”

Александар Вучић, генерални секретар СРС-а, објашњавајући зашто су радикали
променили одлуку о гласању за химну СЦГ





Прочитајте све мисли

Друштво